Od vrtića do kafića

  

Brokoli jedne ljubavi

Agonija iščekivanja najgoreg trenutka nikada, ali nikada, ne pripremi čoveka na konačan odlazak. Oni koji su doživeli takav gubitak, mogu to da potvrde. Koliko god znali da će doći momenat za potpuno odvajanje, koliko god bili spremni, svesni i razumni da se taj trenutak bliži, mi nikada ne možemo u potpunosti da prihvatimo čin smrti i činjenicu da moramo da se oprostimo zauvek sa nekim koga volimo. Jače je od nas samih da ne pustimo one koje volimo. Valjda je tako u prirodi čoveka, da teramo inat, makar i sami sebi, šta li…

Fontana, most i Karington stepenice

Mislim se, gde ćeš bre ove Karington stepenice na onih jedanaest kvadrata, ali dobro, stepenice su stepenice. Ipak se treba popeti na taj krevet gore. Ne kaže se džabe da je na sprat. Pored raskošnih stepenica, primetih i penjalicu. Lepu, savijenu, polukružnu, kao nekad po parkovima. Taman da pitam šta će joj penjalica pored stepenica, Karington stepenica, ona sama mi objasni da je to most.

Mali manipulatori

– A gde sam mogla da budem ako sam u vrtiću? A? A? Ajde, reci, reci mi to – spremno nastavi svađu oko pola jedanaest te večeri.

– Verovatno u toaletu.

– Meni se nije išlo u toalet.

– Kako znaš da ti se nije išlo?

– Znam, eto znam. Kako ti znaš da se meni nije išlo?

Poražena, pokušah da se iščupam, ali nije išlo.

Ko kija, možda ima alergiju

U jednom trenutku srce samo što mi ne stade. Mila se sa onom devojčicom uhvati za ruku! Detalj na koji pre nikada ne bih reagovala kao pomahnitali Orlando. Pogledah ženu, u istoj panici kao i ja. Paraliza razuma! Nit da ih rastavljamo, nit da ih pustimo. Nit da je brišem maramicom, devojčica sigurno ne šeta zaražena ulicom. Nit da je ne brišem, otkud znam odakle je, ko je, što ona isto može da pomisli i za nas.

Posle četvrtka dolazi petak

Kad je izustila reč koju sam prepoznala, oblila me je sreća koju roditelj oseti kada njegovo dete izgovori prvu reč. Kao da je progovorila prvi put, stegla sam je celim svojim bićem u zagrljaj kojim želim da joj pružim utočište, kojim nastojim da je spasim, kojim pokušavam da odagnam sve loše što preti, kojim hoću da je izbavim i iz kog je nikad neću pustiti.

Osmomartovski promašaj

Za prvi 8. mart kad sam naučila šta je Klara Cetkin sa svojim sledbenicama uradila tog dana, u prvom razredu osnovne škole poklonila sam joj nešto najlepše što dete svojoj mami može da pokloni.

Jednu izjavu ljubavi zatvorenu u papirni zagrljaj ruku koje se šire kako se cedulja otvara. Na prvoj je pisalo „Mama,“, na drugoj ruci „volim te“, pre nego što je otkrila ceo zagrljaj u kome je stajalo „ovoliko“ na raširenim rukama.

  

Uvodna priča br. 2: Kako me je pozvala jedna televizija

Kroz glavu mi sevnuše tri činjenice koje nisu baš išle u prilog onome što je odabrano za temu emisije:  beba koja vrišti s čvorugom na čelu, poluživ pasulj i studentkinja koja pokušava da dođe do svoje majke. Sve suprotno od toga da sam „super mama“. Da li bi prava super mama dopustila ovako nešto? Onako kako je ja zamišljam, ne bi. Nikad.

  

Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.