Od vrtića do kafića

  

Oblande

E, da. Volela bih da ovaj moj zna da glumi. Da me pogleda zaljubljeno kao tetreb, pa da trepće i da trči nekad da mi skuva kafu. A ne ono naše ‚‚Aj ti“ , ‚‚Ne mogu ja, aj ti“, ‚‚Bolje ipak ti“ i na kraju ostanemo bez kafe.

Jasle, šah i onlajn budućnost

Nada uvek umire poslednja, pa hrabro upitah gospođu vaspitačicu da li je slučajno pila iz nje, kad me prostreli njeno iznenađeno:
– Kako, pa zar to nije njena?
I dodatno, da me rasturi do kraja:
– Pila je, sve vreme ju je držala, mislila sam da je njena.

Od vampirskog karmina do televizije

Pri ulasku u studio više sam snimala one kablove okolo, jer znam da mi od njih vreba opasnost veća nego od treme. Ma, kakva trema, kad ih prođoh a ne zapeh ni za jedan, sunce me ozari. Ostalo je bajka…

Šta ono beše računar

Ja hodam i ćutim. I crvenim. Škola čestito nije počela a celo odeljenje već zna sve o mom ljubavnom životu. Na čelu s učiteljicom.

Nekako mi se čini da će me biti blam kad je budem lično upoznala.

– Onda im je učiteljica sve objasnila.

 Kuku…

– Pa dobro, Katarina zar si pričala samo o tome?

– I da je moja mama napisala knjigu.

I oproštaj i novi početak

Da će Katarina tek morati da uči o primernom ponašanju, shvatila sam čim je učiteljica počela, a moja Katarina stala da doziva Janu koju zna još iz vrtića. Nije je dugo videla, od večeri pre, kada smo okupili decu iz vrtića u parku u Šumicama i pozvali vaspitačicu sa kojom se nismo pristojni ni oprostili.

Džabe spavate

Da, normalni su, nekako, čudni… Mama i tata nisu normalni, jer ko se normalan usuđuje u današnje vreme da ima decu uopšte? Deca samo nešto traže, uzimaju, uzimaju, otimaju i koštaju. Prvo pelene, posle knjige, pa opet knjige i ko zna jednog dana, možda i diplome, bar se to ovde još relativno skupo plaća. Uvek ima nešto. Svaka razvojna faza košta. Baš svaka. Čuje Mila i mamu i tatu kad govore da ih sve najviše košta živaca, ali ne razume šta to znači. I kako živci da koštaju? Svašta, kao da se kupuju. I kao da je uopšte neko nekad čuo da živci mogu da se kupe. Zato joj ništa nije jasno.

  

Uvodna priča br. 2: Kako me je pozvala jedna televizija

Kroz glavu mi sevnuše tri činjenice koje nisu baš išle u prilog onome što je odabrano za temu emisije:  beba koja vrišti s čvorugom na čelu, poluživ pasulj i studentkinja koja pokušava da dođe do svoje majke. Sve suprotno od toga da sam „super mama“. Da li bi prava super mama dopustila ovako nešto? Onako kako je ja zamišljam, ne bi. Nikad.

  

Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.

 

Leptir

Zatvorila je oči
I otvorila drugu stranu
Sitnu i neispitanu

 

Groblje

Tamo gde se sa visinskih niša
U daljine bele putnici smelo
Otisnuše