Od vrtića do kafića

   

Milena naša nasušna

Najlakše je mnogima bilo da za nas kažu da je rođen s tim. Valjda se tako teše ili slade. Teše se, jer se nije njima desilo. Slade se, jer je uvek zanimljivo čuti nešto strašno, nešto nesvakidašnje. Ono što je najgore – nije nesvakidašnje. Ali jeste strašno. I ne, nije bio rođen s tim.

Tako je verovatno i Milena rođena s tim.

I u Novoj Darja po starom

Za ručak je iskoristila trenutak nepažnje. Znate kako, svi roditelji su im skloni, a Darja tačno zna kad će da naiđe taj trenutak. Neka deca se jednostavno rode sa tim darom. Darja namiriše kad će kod njenih roditelja trenutak nepažnje još izdaleka. Onda navali i iskoristi što više može. To je urođen talenat, to ne može da se nauči.

Karpov ili Kasparov, a sigurno Fišer

Stiže poruka da ne zaboravimo da imamo turnir u subotu u šesnaest nula nula. Pardon, da Katarina ima turnir. Pogledah na sat – petnaest i pedeset osam. Uvek mi se ta osmica namesti kad ne mora. Uvek.

Zubić Vila against Deda Mraz

Šta sad? Miloš već u jakni, krenuo. Gde će, ne zna. Zubić Vila još nikad nije izneverila. Jeste jednom napravila pauzu, ali tad je stvarno bilo puno porudžbina pa je poslala poklon sa zakašnjenjem. Zašto bi se sad pravila luda kod poslednjeg sekutića?

Dovikujem Milošu kroz hodnik:

Nemoj samo ‚‚Kinder jaje”, ko boga te molim, misliće dete da Zubić Vila radi u prehrambenoj industriji!

Darja je izgubila burmu

Sledećeg dana Darja se ponovo setila burme kad ju je tata ponovo pomenuo. Uzela ju je u ruke i pokušala da je navuče bebi na nogu. Nije išlo. Burma je bila mala. Zatim je pokušala da je stavi Barbiki na glavu. Na kraju je probala da je okači jednorogu na krilo. Ni to nije moglo. Ova burma u stvari i nije tako korisna, pomisli Darja i u tom trenutku odluči da uradi ono što se radi sa beskorisnim stvarima.

I doslovno i bukvalno

Pošto smo utvrdili da je Mila lepo vaspitana jer ume da otpozdravi svakom ko joj se javi ili čak i prva uputi pozdrav, dok Katarina mudro razmisli pre nego što prihvati razgovor, dođosmo do naših vrata. Tu sretosmo još jednu komšinicu. Katarininu omiljenu. Svako ko joj je nekad dao neku čokoladicu, bombonicu, lizalicu upisao se u Katarinin spisak onih kojima vredi da se javi i sa kojima može da popriča bez bojazni da će tako izgubiti dragoceno vreme.

  

Uvodna priča br. 2: Kako me je pozvala jedna televizija

Kroz glavu mi sevnuše tri činjenice koje nisu baš išle u prilog onome što je odabrano za temu emisije:  beba koja vrišti s čvorugom na čelu, poluživ pasulj i studentkinja koja pokušava da dođe do svoje majke. Sve suprotno od toga da sam „super mama“. Da li bi prava super mama dopustila ovako nešto? Onako kako je ja zamišljam, ne bi. Nikad.

  

Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.

   

Probudiće se

Sve mislim, pokušaće. Bar jednom. Možda sada. Možda nikada. Možda…
Sve mislim, otvoriće oči i neće ga boleti ni jutro ni dan ni veče. Baš sam smešna, vreme ne boli…

 

Leptir

Zatvorila je oči
I otvorila drugu stranu
Sitnu i neispitanu