Elementor #888

  

Samo jelka

Prve godine sam je sređivala pomoću kutije napunjene novinama. Druge, uz pomoć dečjih kocki. Pretprošle je, dok sam je sređivala, do mene nekako došla mala rukometna lopta pa rekoh sebi što da ne. Uzeh, iskoristih, podmetnuh pod onu slomljenu nožicu, jelka se ispravi kao čaplja pri parenju i niko nije ni znao šta je drži dok je nismo razmontirali. Tad mi se ovi stariji ukućani kao iznenadiše, prevrnuše očima s uobičajenim komentarima kako nisam normalna i dok se lopta kotrljala, zamišljala sam kako ih ruši kako kegle.

Zekina je tuga pregolema

Ne znam šta je izazvalo sećanje na ovu pesmicu, jer Mila je moje četvrto dete, nije prvo. Verovatno ima veze to što sam istrošila uobičajeni repertoar, pa da ne bih prešla na staroradske i krenula detetu da pominjem kafane, tamburaše, zaboravljene ljubavi i bekrije u sitne sate, izabrah dečju varijantu tuge pregoleme.

Uistinu, mislim da je presudilo to što je Mila mala, što ne može da je razume do kraja i što ne može da mi postavlja pitanja kakva sam ja postavljala. Zato sam je i njenim pretodnicima pevala u isto doba, onda kad su bili taman toliko maleni da ne mogu ništa da razumeju. I naravno, da je se ne sećaju kasnije.

Ćutanje ili zlato

Ne bira ona mnogo, dovoljno je da se samo ukaže prilika i razgovor je već započet. Kad izađemo i ugledamo nekog psa, dovoljno je da nastavim svojim korakom i da se ne osvrnem nekoliko metara, pa da začujem: „Zdravo kuco, sladak si! Gde si krenuo?“.
Priča ta i sa životinjama i sa ljudima. I kao svaka normalna žena – sama sa sobom!

Kroz pustinju i prašumu

Dakle, pošto smo bili na ulici, među drugim ljudima od kojih ne znaš ko su oni koji će te pogledati ispod oka sa spremnim telefonom da te prijave, ako samo popreko pogledaš sopstveno dete, ne smeš da improvizuješ. Samo naučeno, spreman tekst. Dakle, kulturno i polusvedeno opomenuh moju ljubimicu još jednom. Ništa. Nit rumori, nit žubori. Ako sam ja u odsudnim trenucima prašuma, onda je ona u ovom bila pustinja. Nit se šta čulo, nit je ona davala znake da me/nas čuje. Totalni pesak. Okean peska. Bez sunca i oaze. Spreman da te proguta na tvoj prvi pogrešan korak.

Maraton

Za selo nisam. Prirodu volim da vidim na slikama. Kad odem negde, kad krenu insekti, kad počnu bubice, mace s drveća i ostalo, obično završimo u Domu zdravlja. Kao onomad, kad smo pre nego što se Mila rodila, bili na selu pa se za Katarinu istog dana zakačio krpelj… Narednih mesec dana nisam imala mira, sve sam je pipala, gledala, kontrolisala za svaki slučaj.
I sad, još da se obučem sportski pa da vežbam. Za maraton.

Lesi

Široko je treptala dok je opisivala nevaljalog muža koji ne želi da obavlja kućne poslove. Kaže ona, boljeg će da nađe. I treba, podržah je bez razmišljanja. Udaće se i onda će da ode.
E, tu zastadoh, knedla se stvori, počeh da mucam kao pred tablom u gimnaziji kad je trebalo da rešavam zadatke iz matematike: ‚‚K k kako misliš – da odeš?“. Od ponosa koji me je oblivao i od koga sam se do tada topila što na svojoj strani imam žensko čeljade koje me u potpunosti razume, do straha od odvajanja u dve sekunde. Iz nasmejane mamice pretvorih se u džangrizavu posesivnu taštu kojoj nijedan zet nije dovoljno dobar.