Od vrtića do kafića

  

Svemirski brod

Začudila me je Milanova prostodušnost i nezainteresovanost za drugačiju boju kože. Do sada nije imao prilike, pošto nam je kretanje inače bilo ograničeno na bolnicu, da se susretne sa nekim ko ima drugačiju boju kože od njegove. Očekivala sam da će me pitati nešto na tu temu, da će izvaliti neku glupost. Nije odreagovao. Bila sam ponosna na mog malog sina i njegovu veliku dušu, spremnu da prihvati svakoga, bez obzira na vidljive ili nevidljive razlike. Bio je to dobar znak da smo ga vaspitavali u dobrom pravcu.

Šta ti imaš protiv Borče

Odjednom, kao predskazanje, ukaza se svetlost kad sam okrenula broj telefona pet-šopa koji je radio pri zoo-vrtu. Ne rade više tamo. Zatvorili su prodavnicu. Nisam pitala zašto. Muški glas koji se javio, zvučao je dovoljno tužno i bez mojih pitanja. Rekao mi je da pokušam u Borči. U Borči, ok. U Borči??! Wtf!

Mili je dosadno

Mila je već našla sledeću zanimaciju. Zašto da ne odigra neku partiju jamba, dok mama sredi sve to što je počela.

Skloniće se. Da ne smeta. Uopšte joj nije jasna ta žena. Ide od sobe do sobe kao luda Nasta i sve nešto drobi sebi u bradu. I pominje njeno ime. Uopšte ne razume šta ona hoće od nje. Stalno joj govori da se igra, da nađe nešto da se igra i evo, kad se ona konačno pošteno zaigra, njoj opet nešto nije po volji.

Ja sam pitbul

U našoj porodici ja sam pitbul. Ljut i besan. Opasan kad isuče očnjake kroz koje reži nadaleko. Isučem ih po potrebi. Retko, ali kvalitetno.

Uvek rado prepuštam rešavanje stvari svojoj ‚‚smirenijoj“ polovini, na fin, kulturan i miran način. Tiho, staloženo, da se ne čuje ni u prostoriji pored koje se odvija drama. Ne znači to da ja nisam kulturna pri rešavanju spornih situacija, samo znači da ne volim da se uzrujavam. Zato konflikte rado prepuštam drugima.

Kad ja rešavam stvari, onda se to čuje. Onda svi znaju ko rešava stvari.

Brate, Marina A.

Kad smo pre neki dan moja Katarina i ja krenule put osnovne škole na njeno testiranje, nisam htela da je opterećujem. Danima pre nisam htela da joj bilo šta namećem kao temu za razmišljanje šta će biti na testu. Zato nije ni bilo čudno kad je na prvo pitanje psihologa da li se raduje polasku u školu, potpuno iskreno i bez razmišljanja odgovorila: ‚‚Ne baš!”.

Kako pobediti dete u nastupu besa

Kad se dete baca po prodavnicama, jer hoće da mu se kupi nešto za šta vi nemate razumevanja, ko je kriv? Dete ili vi što nemate razumevanja?
Kad ste napolju pa krenete kući, pa dete opet počne da se baca od stresa što mora da ide tamo gde mu vi kažete, gde je dosadno, gde nema tu širinu ni drugare s kojima je svet zanimljiviji, ko je kriv? Dete ili vi što to ne znate?
Kad mu se isključi televizor, jer je gledalo crtaće i počne da se baca, jer ne razume kako je to moglo da gleda crtaće malopre, a sad više ne može, ko je kriv? Dete ili vi što ne shvatate da je malopre nešto moglo pa odjednom nešto ne može?

  

Uvodna priča br. 2: Kako me je pozvala jedna televizija

Kroz glavu mi sevnuše tri činjenice koje nisu baš išle u prilog onome što je odabrano za temu emisije:  beba koja vrišti s čvorugom na čelu, poluživ pasulj i studentkinja koja pokušava da dođe do svoje majke. Sve suprotno od toga da sam „super mama“. Da li bi prava super mama dopustila ovako nešto? Onako kako je ja zamišljam, ne bi. Nikad.

  

Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.

 

Groblje

Tamo gde se sa visinskih niša
U daljine bele putnici smelo
Otisnuše

 

Rastanak

Ne razumemo se
Dok tišina diše
I ja gledam u tebe
I ti gledaš u mene