Kako sam polomila šporet

Tekst ne samo za one što kuvaju nego i za one što po kuhinji  i kuvaju i lome…

Svaka domaćica provede određeni deo dana u kuhinji.

Svaka dobra domaćica provede određeni delić dana u kuhinji, skuva i spremi sve obroke za sve ukućane i počisti sve za sobom. Pritom ne dobije išijas. Ta, dobra ne ostavlja nered za sobom. Ona prva kako kad. Kad ima vremena sredi, a kad mora da trči po dete u vrtić, u prodavnicu da kupi mleko, u pekaru po hleb, na pijacu po salatu i voće, da presvuče ili uspava bebu, presliša odraslo dete pred ispit, izdiktira sestri ili kumi recept za projice sa semenkama, opere kosu, obriše izbljuckani deo stola i poda ispod istog, pokupi brašno koje se rasulo po pločicama, proluftira stan od mirisa luka, pomeri sve igračke s poda koje predstavljaju potencijalnu opasnost  za lakše telesne povrede, otrči po još jedno dete u vrtić, teško da može bilo šta, osim da nađe neko mesto da sedne na dva minuta posle celokupne jurnjave i pomoli se da će bol u leđima da prođe sam od sebe. Uz neprekidno stezanje u krstima koje se sve više širi ka lopaticama, samo joj još fali da pere onu kuhinju od koje je sve počelo.

Tako je bilo kod mene tog kobnog dana. Kobnog po moj šporet. Uđem ja u kuhinju, u koju kad kročim kao da ne znam put napolje. Kao da se nađem u lavirintu pa nikako da se setim pravila desne ruke. Reč je algoritmu za pronalazak izlaza, prisloni se desna ruka uza zid i hoda sve vreme bez spuštanja ruke dok se ne naiđe na kraj zida gde je izlaz. E, kod mene u kuhinji nije tako.

Nit manje kuhinje, nit većeg lavirinta. Cela tri kvadrata koja nemaju ni početak ni kraj.

Nit znam gde je levo nit desno. Naučnici ne bi mogli da objasne, provereno. Kad krenem da kuvam, samo vadim jedno po jedno povrće. Dok ga operem, oljuštim, poprskam sodom bikarbonom jer organsko ne kupujem otkad je poskupelo, muka me uhvati. Zato špricam onom sodom kao svetom vodicom, da oteram muku i prizovem novi recept bez tačnih mera. Jer, svaka prava domaćica nema meru. To se zna. Ona odoka doda i pomeša sve sastojke i ispadne ukusno prste da poližeš. 

Kad se samo setim moje nane. Ta nije mogla ništa tačno da ti kaže, nego uvek ‚‚Otprilike jedna šolja za kafu”… E sad, kolika je šolja, da li je šoljica, za koju kafu, espreso, nes ili crnu… to nikad nisam znala.

Mada, sudeći po nekadašnjem jednostavnom životu, bez mnogo filozofije ni oko čega, naročito ne oko jedne kafe, pretpostavljam da je uvek mislila na onu malu, najmanju šolju, iz koje se nekad davno pila crna kafa, a koje se više ne prodaju.

Sećam se da sam, kada sam rodila prvo dete, vredno pokušavala da naučim i zapamtim njene recepte. Kao student, jer sam postala mama usred studiranja, uporno sam hvatala beleške dok mi je diktirala, pokušavajući da prepoznam koliko je to ‚‚malo“ a koliko ‚‚više“ dok je ona pokušavala da mi objasni koliko tačno čega ide u gibanicu. Niko nije pravio takvu, sočnu i punu, koja je kipila preko vrha tepsije dok ju je vadila iz vrele rerne… U trenu bi cela kuća zamirisala tako omamljujuće da je voda polazila na usta. A tek podvarak! S mesom koje se samo odvajalo od kostiju i lepilo za nepca ostavljajući punoću ukusa za pamćenje i trag koji nigde nisam ni posle mnogo vremena uspela da pronađem. Trag mog detinjstva. Podvarak mog života. I kupus sa flekicama. I pihtije, na koje sam se kao dete bečila kao da sam plave krvi. Sad mi žao što ih nisam probala. Kažu da takve niko nije umeo da napravi odavde do Knjaževca. Zašto baš iz Knjaževca? Zato što je bila rodom odatle…

Batalila sam beleške i počela kao ona. Dodaš malo, staviš manje-više, po osećaju, otprilike… i redom su recepti počeli da uspevaju. Ili je, pak, u pitanju gen – gen domaćice kojoj kuvanje ide od ruke.

Započnem ja kuvanje tog popodneva. Svetlo iznad šporeta gori, ručak počinje da krčka i ja opušteno otvaram ormarić iznad šporeta. Ne znam zašto. Nisam ni tad znala, ali je bilo bitno da ga otvorim. Dohvatim neku kesu sa semenkama, kesa povuče teglicu koja je stajala iza i teglica navali na mene, preteći da me udari u glavu. Agresora izbegoh, ali nije ga izbegao i moj šporet. Pade teglica, debela i teška, kakvu ju je samo proizvođač teglica stvorio, posred mog jadnog šporeta. Začu se zvuk kao da se lomi nešto. Podigoh je srećna što se nije razbila i odahnuh. Ne zadugo. Čim sam je vratila u ormarić, pogled mi zastade na sredini šporeta. Učini mi se da vidim neku linijicu i pipnuh je prstom. Jest’ stvarno, linija. Rapava. Ide od sredine pa se račva na četiri strane… Dok je moj mozak pokušavao da ublaži ono što vidim, bilo je jasno kao dan – polomila sam šporet!

Dno tegle je načelo sredinu ploče odakle su linije bežale na levu stranu, i gore i dole. Nije se isključio, radio je nesmetano. Izgledalo je da je šteta samo estetske prirode.

Pomislih na sve one savršene kuhinje savršenih domaćica, koje ne mirišu na zapršku nego na ruže sa slika koje ukrašavaju blještavo bele zidove, sa pločicama koje se sijaju od čistoće i sreće i sa savršeno čistim radnim površinama, kao iz časopisa. Ja nekad u ona moja tri kvadrata ne mogu da pronađem površinu pošto je zatrpam svim i svačim. Kod mene je tako, kad se kuva – kuva se! A sad još i okrnjeni šporet. Kao da nije dovoljno to što je kuhinja mala, sad je sa ovakvim šporetom – i ružna! Spontano postadoh domaćica sa polomljenim šporetom. Kao radni naziv neke komedije.

Suze mi same krenuše, kao da sam gulila luk, kad saznah koliko košta jedan takav novi.

U glavi već izrežirah scenu u kojoj mi kipi supa (što se u našoj kući dešava gotovo svakodnevno), pa dođe do kratkog spoja. Pa se ja slučajno uhvatim za ploču jednom rukom, po mogućstvu levom a desnom krenem da tražim oslonac i mlatim njom po zidu i pločicama, pa počnem da se tresem dok padam na pod… Gotovo, eno me u nesvesti, za sebe ne znam, beonjače ispale, klinička smrt…  Jadan moj muž, kad dođe s posla doživeće stres, pašće i on pored. Bićemo kao Romeo i Julija u zrelim četrdesetim…                 

Da ne bi došlo do toga, reših da budem racionalna. Moram i to ponekad. Uzeh u obzir ono što vidim i ono što znam i odgovorih samoj sebi na pitanja. Kao i uvek, sa sobom se žena uvek najbolje ispriča i dogovori. Dakle:

• Polomljen?
• Polomljen.
• Radi?
• Radi.
• Znači – ranjen.

Molim lepo, sve je jasno. Radiće dok radi. Kad prestane, kupiću/kupićemo novi i kraj razgovora. Odluka doneta!

Čestitah samoj sebi – najgoroj mami pridružila se najgora domaćica. Sad sam dve u jednoj. Spremna da preuredim  sve ormariće u kuhinji, počev od one teglice koju sam odmah bacila, da sav baksuz ode s njom, nisam prestala da kuvam. Na onom istom, sveže načetom i do pukotina izmučenom  šporetu.

Evo, baš danas sam spremila običan paprikaš, i naseckala malo paradajza i krastavaca, da upotpunim uz zelenu salatu. Sve su pojeli! Onaj gen za kuvanje po naninoj liniji izgleda da gruva svom snagom! 

Jedino što me nešto leđa stegoše…