Uvodna priča br. 1: Od vrtića do kafića?

Imam decu.

Nekoliko.

Sve devojčice. 

To znači da ja nikome neću biti svekrva.

Valjda sam zato i dobila svekrvu koja nije loša. Da ne bih mogla da se svetim za ono što je meni činjeno. Jer meni ona ništa strašno nije učinila. Osim što je rodila konja s kojim sam odlučila da provedem život.

Ljudi koji me znaju mogu da kažu da je moglo da bude drugačije. Zato što sam imala i sina. On nije više sa nama. On je najtužniji deo mog života. Moje tužne priče su o njemu.

Ostale su o drugim stvarnim događajima inspirisanim ponajviše mojom decom.

Ako želite savete i pametovanje, ovde ih nećete naći. Ne idu uz moju ličnost.

Ostalo može.

Stranicu sam napravila pošto sam primila poziv jedne bosanske televizije za emisiju u koju su kao gošće bile pozvane majke iz bivših jugoslovenskih republika gde na kraju nisam otišla iz opravdanih razloga, a nezadovoljstvo što sebi ne mogu da ispunim želju pretvorila sam u nešto kreativno i otvorila odvrticadokafica.com 

Jer, moja deca su tog uzrasta – neka su za vrtić, neka za kafić.

Ovde ćete naći sve one situacije i trenutke koje čuvam od zaborava tako što od njih napravim priče.

Konačno sam rešila da ih pustim od sebe i podelim sa svetom. Dugo mi je trebalo, priznajem.

Zato, izvolite…