Stari dobri dobar dan

Moja pokojna baba Stana umela je da kaže  „Voda sve opere, samo crni obraz nikada!“.

Što sam starija, to se češće setim ove njene poslovice i kad je upotrebim u pravom kontekstu, osetim se nekako poletno, zadovoljno. Samo što ne dunem u prste kao nekad davno kauboji u pištolje posle dvoboja u čuvenim vesternima nedeljom na prvom kanalu državne televizije.

Ovi mladi danas sigurno ne znaju o čemu pričam. Za njih je kockasti televizor praistorija, iako su svi o njemu, ako ništa drugo, pevušili u pesmici Branka Kockice.

Ne mogu da razumeju danas mladi da su nekada postojala ukupno dva televizijska programa na kojima su nam servirali red sporta, red dnevnika, utorkom uveče loto, nedeljom Kviskoteku, ne sećam se tačno kojim danom Folk paradu, vikendom Hit meseca, i po dva, ako imamo sreće – tri crtana filma u toku dana i dugometražni od celih dvadeset minuta nedeljom predveče u sedam sati. Među njima su bili Štrumpfovi, Snorkijevci i Miki Maus serijal. Naravno i Dinastiju ponedeljkom uveče. Ne ovu što danas daju. Gde to ima da Kristl bude crna… Ili Felon plava… Gledali smo sve što se davalo, nismo bili razmaženi. Nismo birali, jer nismo imali šta da biramo. Da ne pominjem kako smo pomenute Štrumpfove mi, deca, gledali u pidžamama, sveže okupani, isfenirani i spremni za narednu nedelju. Znalo se, čim se Štrumpfovi završe – pravac na spavanjac! Gledalo nam se kroz prste utoliko što smo mogli da zagrizemo još koji kolač koji je ostao od nedeljnog ručka dok se crtać ne završi. I nista više.

Ovo sada sve razmaženo do besvesti. Čik sad da neko pokuša da svoje dete od pet, šest godina stavi u nedelju uveče u pidžamu da odgleda crtani od dvadeset minuta i da mu posle kaže „Laku noć!“. Tačno zamišljam moju petogodišnju ćerku kako me zblanuto gleda kao da sam s Marsa pala i već polako savija usta u O, spremna da razvuče svoju opersku ariju koja ume da traje satima; komšije ispod to najbolje znaju, preteći da će nove prozore, za koje smo kredit podigli prošlog leta, razbucati u paramparčad. Kad zine lepo joj se krajnici vide, ORL bi mogao nesmetano da obavi pregled. Ne dao mi bog da joj slučajno zapretim, odmah počne da ucenjuje i preti dečjim zakonima i policijom. Mudro izdeklamuje nekoliko tačaka kao da je apsolvirala retoriku i završi svoje izlaganje postrojivši supruga i mene u stav mirno u roku od pet minuta. Još da uvede na parove razbrojs, pa da kompletira. A mi kao hipnotisani, samo što ne salutiramo. Još se izvinjavamo što smo nehotice izazvali nesporazum i nenamerno narušili njen duševni mir. 

Bezobrazna generacija moje najstarije ćerke često mi neće reći ni „Dobar dan“ u prolazu kroz zgradu, dok se penjemo stepenicama usmereni jedni na druge, tako da pobeći ne možemo. Žacne me to nevaspitanje ponekad, stvarno žacne, onako duboko, kao kad od hladne čaše vode naglo zaboli živac u korenu zuba pa se čovek uhvati za tu stranu obraza kao da mu je ruka isceliteljska i da će što jače pritiska – brže odagnati bol.

Ne znam samo za koju stranu ja da se uhvatim kad me tako nedužnu iskuliraju.

Onda pomislim, kao strina sa sela, ona naivna, prava, iz našeg vremena, koja dalje od svog pašnjaka i susedne livade nije mnogo obišla, i tako sanjarski kažem sama sebi: „Neka, šta ćeš, stide se deca, od stidljivosti ni „Dobar dan“ da izuste“. A vamo, sve sama gola dupeta na njihovim Instagramima i Fejsbukovima.

Sevaju obrazi na sve strane, ali ne od zubobolje. Ni vrata da pridrže, iako trčim sumanuto sa punim kesama, dok mi se kosa lepi za čelo od sitne kiše i znoja od vukljanja i samo što ne povičem „Upomoć!“. Ali, džabe. Mala sa trećeg već je otperjala u noć, bez okretanja, kamoli štrecanja što nije neku tamo sačekala.

A kad se samo setim moje mladosti i komšija.

Ih…

Znala sam ih sve od prvog do poslednjeg sprata. A bilo je spratova… Najviše ih je bilo kad nestane struja, tad mi se činilo da ih ima dvesta. Bez lifta, bez svetla, samo sa skromnom svećom i kojom šibicom, špartala sam gore dole, nije me mrzelo. Jednom mi je tako iz mraka iskočila komšinica sa šestog bez šminke, sa sve viklerima, valjda mislila – mrak, pa se neće primetiti, i pošteno me iznenadila, kao u pravom horor filmu… Samo srčka što me nije strefila onako mladu. Nedostajalo je samo da ljupko kaže “Bu!”. A ja, naučena da uvek budem pristojna, nisam ni pomislila da pokažem strah da je ne bih uvredila, nego sam se bojažljivo iskezila i tanko prozborila taj „Dobar dan“, trudeći se iz petnih žila da zvučim ljubazno, iako je malo falilo da se uneredim od Hičkok momenta.

Nikad se nije desilo, ni slučajno, da ne sačekam komšiju ispred ulaza ili mu zalupim vrata lifta ispred nosa. Prosto nisam smela, ne od drugih, nego od sebe, od poštovanja i vaspitanja koje sam usvojila, koje su nam svima u tom iole normalnom vremenu usađivali pre nego sto prohodamo, pre nego što progovorimo isti onaj „Dobar dan“.

Ovu moju veliku sad mrzi jedan sprat da se spusti, đubre da baci, kamoli da ode do prodavnice iza ćoška. To sve bezobrazno i nevaspitano.

Eto, pre skoro dve godine, dođe jedno veče kod nje čitava bulumenta drugarica da se spremi za izlazak. Počeše sa doterivanjem koje izgleda kao da se spremaju za dodelu Oskara.

Uvek ista scena. Jedna od njih, ona koja šminka, sedne u ćošak sa raznim olovkama, bojama i četkicama koje prospe što po krilu, što po krevetu, tu je nekako najzgodnije… i kod nje se naređaju za mazanje svega i svačega, kao da su gledale one iste filmove sa kaubojima i Indijancima s početka teksta, pa pohvatale sve trikove za nanošenje boja. Druga, pak, koja ume da fenira i pravi frizure, namesti se preko puta šminkerke. Ta je ova moja, nekako joj od ruke ide pravljenje onih lokni k’o iz časopisa i dobro baratanje figarom i četkama. Gledam je punog srca, samo mlati onim vrelim vrhom, kao da je tek izašla s prakse iz neke škole lepote, ljubi je majka. Između se provlače poluobučene i poludoterane, poneka sa šnalama koje pridržava vrhom prsta, jer se lak još nije osušio, iako je bila kod manikira, ali nešto nije ispalo kako je zamišljala, pa je morala da udari svoj pečat, poneka sa minđušama koje prislanja uz glavu ispred ogledala da bi odredila slaže li se ili ne…

Kad odjednom… vrisak!

Pomislih na onu moju srednju ćeru, stresoh se neprimetno, sigurna sam da nam je dala mirno. Moram da priznam da podseća, ali ipak je ovaj glas drugačiji, dublji, puniji. Nešto mi govori da nije to to. Nekako je svedeniji. Nema onaj šmek da  neprijatno drekne i zapara uši kao mačka u parenju usred mirne tihe noći. Gledam – parket miran, ne podrhtava. Utom spazih jednu od drugarica kako nervoznim rukama traži, tačnije, kopa po torbi i usput izbacuje sve što se u njoj našlo: i karmin, i četku, i novčanik, i nekoliko dinara koji su odatle ispali, i karticu za prevoz, i reklamni flajer za lokalnu parfimeriju sa dva, tri uzorka pride, i paket pocepanih papirnih maramica… sve osim onoga što joj je bilo neophodno –  para čarapa u boji kože.

Histerija poče da se širi od jedne do druge, preneše je brže nego što Bolt istrča poslednji put, i počeše uzdasi, neverica i sleganje ramenima. Ćera me molećivo, upitno pogleda da li imam slučajno da joj pozajmim neke svoje. Mislim se, imam, naravno da imam, ostale mi jedne, jedine koje sam uspela da spasem. Odem u spavaću sobu gde iz fioke izvadim najlepše čarape koje sam sa zadovoljstvom kupila neki mesec pre toga, da ih imam, iako takve nisam obukla ne pamtim. Neka ih, govorila sam sebi, čuvala za posebnu priliku, da se nađu, kao da su dijamanti. Uzdahnuh duboko i odnesoh onoj povređenoj devojci koja, kako ih ugleda, maltene ih istrgnu istog trena iz mojih ruku i kao besna ih obuče, ne pazeći da li će ih negde zakačiti, onako tanke i osetljive. Okrenuvši se ispred ogledala jednom, dvaput, strpa brzim pokretima ceo sadržaj svoje torbe natrag, zamahnu istom, i sa ostalim devojkama, namirisavši se toliko da bi i psi tragači ostali zbunjeni, odlete nervozno u provod, pod punom ratnom opremom. 

Hvala ne dobih.

Pomislih šta bi moja pokojna baba Stana rekla.

Nisam ništa izgovorila, samo sam pomislila.

Sva sreća bio mrak pa na „Dobar dan“ nisam ni mogla da računam.

4 thoughts on “Stari dobri dobar dan

  • 15/08/2019 at 6:45 pm
    Permalink

    Svaka čast, super tekst! istinit, realan, stvaran i krajnje duhovit. Priča za sve uzraste.

    Reply
    • 16/08/2019 at 7:01 am
      Permalink

      Eh, stara dobra vremena. Ostale su uspomene, koje su tako realno i slikovito opisane u tekstu.Da se nadamo da ce i o ovim vremenima neko pisati slicno ovako, za jedno 20,30 godina…

      Reply
      • 16/08/2019 at 1:26 pm
        Permalink

        Sanja, hvala najlepše! Nikad se ne zna…

        Reply
  • 15/08/2019 at 8:38 pm
    Permalink

    Hvala na komplimentima, Slađana! Pisala sam iskreno i trudila sam se da sve predstavim realno, a ovakve pohvale mi na najbolji način daju elan za dalje…

    Reply

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *