Rok ili klasika – za šta ste?

Da li postoji mužobožavanje* i šta to znači? Kada su emocije čudo? Šta jednu ženu nagoni da u svog muža gleda zaljubljeno i posle više godina braka? Jednu, da, tu jednu sam upoznala. Od čega to zavisi? Da li je bolje da budete rokenrol poklonik ili večni klasičar? I kakve veze uopšte ima muzika s tim?

Jednog popodneva za vreme vikenda odemo mi na dečji rođendan, na fensi mesto u centru grada. Dovezosmo se kolima po gradskoj vrućini, trčeći od parkinga pošto smo kasnili, kao i obično, i tako poluskuvani stigosmo moja cenjena druga polovina, moja srednja ćera i moja skromna malenkost. Ne bi gužve, ne bi sudaranja dece po strunjačama, sve fino organizovano. Kulturno. Klima ‘ladi, ketering za sve, samo kavijara što nije bilo. Deca pod kontrolom, milina. Šta više poželeti u tom miru osim možda poneke zaista zanimljive teme, čisto da se i roditelji malo razmrdaju.

Jedna mama ubode bingo.

Započe priču o paru koji nije bio prisutan a koji je na nju ostavio dubok utisak. Da, prisetih se i ja prošlog rođendana iz vrtića gde primetih par koji nije sedeo zajedno, ali za koji se jednostavno videlo da je par. Ona je u njega gledala tako zaljubljeno da čovek tj. žena prosto pozavidi na tom ustreptalom detalju i da se zamisli da li je ikada osetio/la nešto slično.

Kad sam bila tinejdžerka jednom prilikom sam, dobivši autogram od Tonija Kukoča, sačuvala hemijsku olovku kojom mi se potpisao, pažljivo je odloživši u kutijicu za nakit od neke stare narukvice. Iako sam bila sva ushićena, nisam tako nešto ni približno osetila, kamoli netremice gledala u košarkaša u odelu zbog kog mi se umalo vrat nije iskrivio.

Baš ću zaljubljeno da ga gledam a vamo – obloge na vrat da mi se ne iskrivi od pogleda u visinu. Niko od svih onih faca sa postera u mojoj sobi nije mi ostao u sećanju kao neko na koga se toliko zaslepljeno ložim da samo trepćem. Ili sam mislila da je bolje da se ne dam cela, da sačuvam najbitnije za sebe… 

Pomislih kako li mi izgledamo, moja jača polovina i ja, posle skoro petnaestak godina ‚‚zabavljanja“ , kako on ume da kaže u društvu. Ja se na to uvek šarmantno osmehnem, da ne kažem – iskezim i dodam da je naše ‚‚zabavljanje“ još uvek pravo, uz sve varjače i lonce, pelene i cucle, igračke, kocke i slagalice, kredite i račune, plaćanje fakulteta, odlaske kod logopeda i nadvikivanje kao da živimo u 160 kvadrata a ne u pola od toga, i da je i dalje vrlo dinamično i živahno.

Stvarno, da li bi ljudi mogli da pogode da smo zajedno?

 

Emocije su čudo. Pogled te zaljubljene žene bio je predmet razgovora za našim stolom bar pola sata.

Za tih pola sata moj muž i ja samo smo dva puta intervenisali oko Katarine. Prvi put on – kad je podigla suknju da joj svi vide gaće. Drugi put ja – kad je zveknula slavljenika zato što ju je gurao. Prisutni su na osnovu toga, recimo, mogli da zaključe da smo par. A ne kao na prošlom rođendanu. Dođeš u društvo nekoga ko se još uvek zaljubljeno gleda.

I prosto tebi krenu leptirići kad vidiš koliko ona njega blaženo prati pogledom i odobrava svaku njegovu reč, svaki postupak. Onda se vratiš u stvarnost i pre nego što se potpuno osvestiš, zapitaš se… Šta god da je pitanje, ima ga. 

Eto, znam da sam se ja zapitala da li bi mi bilo lakše da sam na čelu napisala ‚‚Miloševa žena“ hemijskom baš kao što je Katarina onomad nacrtala Čiča Glišu u pasošu ili sela pored tog istog Miloša i umilno ga uhvatila za ruku a da ne skoči kao oparen. Verujem da bi pre očekivao da se pojavi tornado u centru Beograda ili da one divlje svinje, što su nedavno harale našim gradom, svrate u našu ulicu. Čak i kad nekim čudom ne bi poskočio, znam da bi me isti taj Miloš pogledao kao da me je opalio lakši šlog zbog čudnih poruka koje šaljem i garant bi mi poručio neki alkohol jer se po njegovom mišljenju, klin klinom izbija. Ostatka rođendana se verovatno ne bih sećala što zbog alkohola, što zbog emocija onog para zbog kog bih zaboravila i zašto sam tu. 

U stvari pre sam se zapitala šta taj ćale od Katarinine drugarice radi toj kevi te iste drugarice, ali ne u porno smislu, kad ga ona gleda tako zatelebesano, ili što bi neki rekli – zatebelesano, kao da su se juče smuvali.

Ok, svira gitaru. Ovaj moj svira klavir. I to Turski marš u falšu! Ako niste znali, može i to.

Najozbiljnije je išao u nižu muzičku. Doduše uvek praćen strogim ali pravičnim pogledom svoje majke – moje svekrve, ali je išao. Kao bela lala! Vežbao i svirao godinama. I to sve na klaviru koji je dobio za prvi rođendan a koji je sad u našem hodniku gde ga jedva uglavismo posle prošlogodišnjeg renoviranja stana i dolaska bebe. Bilo je – il’ tamo il’ nikamo i onda šta ćemo, negde moraju i one uramljene slike da stoje. Sada baš lepo deluju na starom ‚‚petrofu“, kao da je pravljen za njih. Nekako su poprimile onu setnu, rustičnu notu. Fali još heklani stolnjak da prebacim, da iskopam negde ZX Spectrum i da se vratimo na početak osamdesetih. 

Šta bi još moglo da bude… Hmm, duža kosa?  Moguće. Ima žena koje se lože na takav ležeran, opušten stil. Onaj moj ko marinac, ko da će međ one američke foke ili kako ih već zovu, da se infiltrira svakog trenutka… Kratko sa strane, kratko napred i brada pod konac. 

To što koristi sleng? Vrhunac opuštenosti ovog mog je kad mi kaže šatrovački ‚‚Mojne“ pa se osetim kao da sam opsovala u sobi punoj profesora. Jednostavno ne ide uz ona odela, kravate i strogo držanje. 

Smisao za humor? I tu dođosmo do odgovora.

Iz svakog komentara pomenutog čoveka – predmeta divljenja njegove voljene, vrcala je duhovitost. Nasmejao je sve prisutne u nekoliko rečenica. U rokenrol stilu, bez nadžidženih firmiranih delova garderobe, bez usiljenih pokušaja da bude glavni u društvu. Spontano i prirodno, prosto je zračio. ‚‚Harizma” – doda neko. Smisao za humor i harizma.

On simpatičan, ona mlada, i eto magije. Sad, taj element mladosti nije za zanemarivanje. Što je žena mlađa, to je šansa za mužobožavanje veća.

Fina razlika u godinama i fino zasnivanje autoriteta na vreme, osnova je pomenutog idolopoklonstva. Konkretno, mama iz para – obožavateljka svog rokenrol muža je, ruku na srce, onako lepo, prirodno, solidno – mlada. I on je, ali ona je mlađa. A tek koliko je mlađa od nekih od nas, bolje da ne računam. Ima godine i godine pred sobom da bi dostigla moj broj. Ima dotle mnogo da prođe i ja joj zaista od srca želim da zauvek zadrži taj pogled, da ga nikad ništa ne omete. Mora dobro da pazi da joj se pogled zaljubljenosti od upotrebe ne izliže. Plašim se da ga slučajno ne pocepa od trošenja, da ne ispadne kao one farmerke na njenom mužu…              

Vratih se onom mom u mislima i shvatih… 

Nekom rokenrol, nekom klasika… 
Uostalom, šta će nama klavir ako nismo za klasiku rođeni.

Al’ nije to razlog da gledam muža kao da samo on zna da svira i da mi iz pogleda treperi divljenje. Pre ga tako gledam kad baci pune kese đubreta i oslobodi mi dva kvadrata u kuhinji. Pre bih se tad zaljubila u njega.

I kad mi popravi česmu koja je pre toga curila sve kap po kap, kao kinesko mučenje, mozak da ti probije. Onda dođe on. Šrafciger tamo, cap – cap vamo i opet mirni živci. Bicepsi mu u tom trenutku porastu do plafona, pretvori se u pravog atletu s reklame!  Eto, toliko se tada zaljubim.

I onda, kad uzme ovu našu sitnu decu i odvede ih na dva sata kod svekrve. Tad već ozbiljno zaglavim s emocijama.

A tek kad mi donese čokoladu… Onu s krupnim lešnicima, zato što zna da mi je ta omiljena… Tad padam od zaljubljenosti. Jes da traje taman koliko i čokolada, ali i to je nešto. 

Sve u svemu, rokenrol je rokenrol, ali ni klasika nije loša.

Uostalom, bolje i to nego folk. 

*Da ne bude zabune, kao neko ko je završio Fililoški fakultet osećam odgovornost da objasnim da je reč ‚‚mužobožavanje“ izmišljena da bi dočarala temu priče. Hvala na razumevanju.