Čoko-moko s neba

Vrućina u Beogradu, vlaga na nivou tropske klime. Žive duše nema do šest, sedam po podne a onda polako u mom kraju počnu da proviruju babe s prozora. Otvaraju, da malo uđe vazduh, promaja da se napravi. One hrabrije čak i izađu i naređaju se po klupicama u prolazu do parka pa se mlate mokrim krpama po ramenima, izdaleka liče na one mučenike što se samokažnjavaju bičevanjem. 

Ujutru i pre podne mogu se videti samo majke s bebama kako uživaju dok paradiraju po radnjama a oko podneva – nema nikoga. Samo ludaci. Oni su tada najaktivniji. I ja. 

Jer, baš tada, oko podneva shvatih da mi treba hleb. Ostaci onog od pre tri dana se mrve u kesi. Gledam bebu – gleda ona mene. Majka sam, ako ni zbog čega drugog, onda zbog dece Ana, i ta deca treba nešto da jedu. Nateram se nekako da izađem do pekare i krenuh put ćoška. Tamo, u pekari, još toplije nego što sam očekivala. Naručih onaj bez kvasca i tad ušeta jedna žena koja odmah započe priču sa Milom. Primeti da ima atopijski dermatitis i poče da mi nabraja kreme i sredstva, sva ona što sam naređala po kupatilu i komodi u spavaćoj, da imam da držim Milin problem pod kontrolom. Počeh da klimam glavom kao glineni golub i ne stigoh reč da progovorim.  Njeno dete ima isti problem a ona je farmaceut, sve mi savete dade, koje nažalost već znam jer nažalost, i moja najstarija – Ivona, ima isti problem. Pridruži nam se i simpatična prodavačica, i njen sin je imao, koristila je…  Zapljuštaše predlozi i imena krema kao na licitaciji, kao da smo na nadmetanju za najdovitljiviji naziv kreme, sredstva, gela ili sada popularno – sindeta, balzama, emulijenta. Okretoh se, nisam pogrešila – pekara je. 

Tad već mozak prestade da prima informacije, više nisam mogla da zapamtim ni da mi je običan vitamin C pomenula. Napravi se red u tren oka, izgleda da je ovo leto predodređeno da se nađem često u gužvi. Na sreću, svi strpljivo sačekaše da prodavačica izloži svoje iskustvo, ne bi incidenta.

Izađosmo gospođa farmaceut i nas dve i nastavismo priču napolju.

Taman što smo zavile iza ćoška – pade neka kap, jača od obične, sa klima-uređaja tik pored nas. Čak se čulo – tup! Pogledasmo se gospođa i ja, hrabro nastavismo. Ona kap što pade beše džinovska, kao da je dinosaurus pljunuo odgore na nas. Na mene. Gusta, jaka, imala je težinu. 

Na sledećem koraku opet – tap! Kap – više teških kapi. Zamislih sliku u kojoj se dinosaurusi na petom, šestom spratu takmiče u pljuvanju nadole, sve ih vidim kako se keze. Ovo je već delovalo kao takmičenje i cap – nađoh se sa sladoledom na glavi i ramenima usred uskog trotoara!

Neki braon, razmazani. Nije bilo korneta, ni štapića. Fino su me počastili, da ne moram da se mučim. Odlučih u istom trenutku da od sada izlazim samo onda kad izlaze i one babe. Ako treba, i krpu ću da nađem, vitlaću njom  koliko god treba, i po ramenima i po obrazima. Ima da se ‘ladim samo tako. I decu ću da naučim pa ćemo zajedno… 

Onoj farmaceutkinji ote se: „Uh, dobro je!“ i kad je pogledah s namerom da odgonetnem tajnu njenog uzvika, sama se izda: „Mislim, dobro da nije na dete!“ a ja samo pomislih na kadu i vodu i smaranje sa kosom koju sam, eto ironije, baš sinoć oprala. Ona nastavi: „Mora da su deca“ i opet: „Deca – sigurno!“, a ja pomislih šta su nekoj deci radili u Igri prestola pa joj ispričah događaj iz sredine osamdesetih. 

Živela sam s mnogočlanom porodicom na poslednjem spatu jedne osmospratnice na Novom Beogradu. Idealan sprat za gađanje ljudi jajima, što se desilo tada mojoj mami. Upravo joj je neko ispred nogu bacio jaje koje je puklo i poprskalo je po nogama. Mama je očajnički žurila do kuće gde je u liftu srela komšinicu sa trećeg, jednu izuzetno lepu i finu ženu.

Ona uteši mamu rečima da to nije ništa i ispriča joj kako je njoj neko usred najprometnije ulice u Beogradu, Knez-Mihajlove u toku dana istresao celu nošu na glavu. Nošu koja je bila puna mokraće i fekalija!

Na glavu jedne lepe žene! Usred Knez – Mihailove. U Beogradu osamdeset i neke. Šta je uradila? Obrisala se koliko je mogla i krenula kući plačući. 

Ja nisam zaplakala. Šta je jedan sladoled naspram noše pune g? Možda zato što sam umorna majka dobih sladoled od Boga, ili od nekog ko se igra Boga. Možda je neko procenio da mi treba neko iznenađenje, nešto slatko, makar i na glavu da mi sruči. Bila sam u društvu žene koju ne poznajem i sa bebom u kolicima na sto metara od kuće. Stvarno bi bilo glupo da sam zaplakala.

Kod kuće se okupah brzinom munje dok se Mila još nije opasuljila da je već neko vreme vezana u kolicima u hodniku. Bi mi mrsko da sušim kosurdaču i ispsovah u sebi onoga ko je poželeo da podeli sladoled sa mnom. 

Sredih se nekako i sve bi u redu dok moj cenjeni gospodin nije došao kući i začinio mi ionako uzbudljiv dan na kraju svojim sumnjičavim pitanjem:

„Kako si tako sigurna da je bio sladoled, da nije bilo nešto drugo?“. 
Da ne budemo lažno fini, svi znamo na šta je mislio. 

Zgrozih se na njegovu nepoverljivu konstataciju i samouvereno rekoh, stavivši tačku na priču: „Pa, ako govno miriše na čoko – moko…“

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *