Fenomen putničkog apetita

Moja su deca mrljava na jelo. Od njih tri, dve ne jedu skoro ništa. Dobro, jedu pomalo. Malčice. Minimalno. Recimo, supu. Kad im sipam po tanjir supe, to je kao da sam ih uvukla u sobu za mučenje pa počinjem lagano da im sprovodim struju kroz nervne završetke. Tako reaguju. Tresu se i mršte, a ponekad, kad imaju više snage jer nije prošlo dugo od doručka pa im je ostalo još energije – i bacakaju. Slažu grimase kao da sam im primakla znojave, prljave, od stajanja ukiseljene čarape pod nos koje ih štipaju za oči.

Na teranje se ne obaziru. Na molbe takođe. Na ucene odreaguju kako kad.

Najstarija, Ivona, pomisliće čovek, zna kako i šta treba, koliko se mora i koliko je dovoljno. Ali, avaj, iako zna, ne znači da to i primenjuje. Naučila je da uzme po zalogaj, dva ako je nešto od onoga što ne jede, a toga je mnogo više od ona čitava dva jela što hoće i pojede bez problema. Uzme, proguta uz negodovanje i ode, gde god da ode jer kao svaka dvadesetogodišnjakinja uvek negde ide, pa posle zivka i traži da joj prebacim pare na račun da kupi nešto da jede. Kad je pitam zašto, kaže – gladna je??! 

Očekujem da mi jednog dana beogradske pekare, picerije i restorani brze hrane napišu zahvalnicu zbog pristojnog mesečnog dodatka koji im dajem kako moje dete ne bi ostalo gladno. Ne mora nikakvo priznanje, eto, samo skromna zahvalnica.

Srednja, najzaguljenija, Katarina, još je gori slučaj. Novo jelo neće ni da proba. Čuj, novo! Jelo koje pravim po dvestašezdesetomilioniti put, koje god da je, njoj je novo jer ga nikada nije okusila.Tek uz obećanja da će dobiti kilo čokolade, odlazak u park dok ne popada po klupama koje nisu nimalo udobne ili čak u luna-park da se vrti do povraćanja, kreće da se premišlja i polako prihvata ideju da ipak treba nešto i da pojede. Bar pola. Na šargarepu, koja žalosno viri iz tanjira pokrivena rezancima, mogu da zaboravim. Tečnost posrče i onda dođe na red glavno jelo. I glavni problem. 

Dok je Ivona pojela, izašla i već na pola puta tamo gde se uputila, Katarina uporno nastavlja dramu, ne dajući mi ni trenutak vremena da se opasuljim kako me je najstarija već prešla i uporno odguruje tanjir pun vitamina. Meso i krompir može. Špageti bolonjeze joj je omiljeno, da ne kažem jedino jelo koje hoće pored paprikaša koji može da prođe, a ostalo je kuku lele. Odobrovolji se tek uz ponovljena pomenuta obećanja, od kojih ono da ćemo kupiti kucu još nismo ispunili. Kao i još neka koja smo u međuvremenu zaboravili baš kao ona.

Samo beba jede sve. Jede i za njih dve zajedno. Kod nje sve može. Ispitivanje i pronalažanje novih ukusa još je u toku i potrajaće sigurno kao i kod ove dve, bar do druge godine. Jer, i one su kao bebe jele sve i nisu pljuvale ništa. Dok nisu napunile dve godine. Onda su počele da biraju i izbacuju jedno po jedno jelo, počev od povrća.

Ipak, postoji jedan dan u godini kada jelo nije problem. Situacija se drastično, kad kažem drastično, mislim DRASTIČNO promeni kada krenemo na put za more. Tako je barem bilo ove godine.

Smestili smo se u sred noći u kola i krenuli. Da deci bude bolje, da prespavaju veći deo puta.

Ivona ne ide s nama već godinama, uvek bira letovanje s društvom. Znači, njih dve pozadi, svaka u svom sedištu. Beba već posle 5 min. počinje da drema. Fino je, prijatna temperatura, odgovarajuća muzikica. I onda se javi fenomen, koji je svaka prosečna srpska porodica iskusila bar jednom u životu, ako je putovala negde kolima ili autobusom.

Nismo došli ni do Bubanj potoka, kakvog Bubanj potoka, pa ni do Laste nismo primakli, eto Katarine pozadi, oglašava da je gladna. Pogledam na sat – 3 noću. Možda mi se učinilo.

Ignorišem njeno obaveštenje. Gledam kroz prozor. „Da li vi čujete?“- ponavlja. 

Mislim se šta da čujem osim tihog brujanja motora ili što bi svaki muškarac kome je stalo do svog automobila koga smatra za najboljeg prijatelja jer još uvek nema kućnog ljubimca zvanog pas, rekao – “predenja” motora i muzike s mp3 diska. Miloš ga je tako spretno narezao da mu svaku drugu pesmu nije snimio, pa se psihički pripremam na to što ću biti primorana da i ove godine naučim napamet sve tekstove hitova koje je moj muž izabrao. Šta bre treba da čujem? – nazire se lagani i šarmantan početak moje nervozice.

„Gladna!“. Okrećem se ka njoj i gledam je kao u bunilu. Ona, videvši da se i dalje ne mašam za torbu s hranom, pojačava ton i prilagođava ga situaciji. „Glaaadna!“. I dalje je gledam dok se nervozica batrga i muči sama sa sobom. „Ama, gladna sam! Dajte mi da jeeeeedem!“ – poslednju rečenicu uzvikuje dernjajući se kao da je glavna zvezda na Exitu koja u transu okreće mikrofon ka publici i očekuje odgovarajući odgovor.

Ona nervozica i dalje ostaje na nivou nervozice dok počinjem da petljam po ogromnom cegeru s hranom i vadim joj jedan bakin kolač. Moja majka je stvarno ispekla galete i pripremila nam bar kilogram za put, da imamo.

Računam, slatko je, zadovoljiće joj želju a može i da zasiti. Naročito u 3 noću.

Pojede ga, mislim da smo Ikeu upravo bili prošli. „Ok, ajde sledeće!“, umilnim glasićem Katarina nastavi svoju borbu za hranu.

Šta bre sledeće, koje sledeće? – nervozica poraste za koji milimetar.

I Miloš i ja pokušasmo uglas da joj objasnimo da je noć, da se noću ne jede, da se opusti, nasloni i da spava. Kao Mila, koja je već tonula u dubok san.

Džabe. 

Poče da se dere kao magarac na Crnogorskom primorju osamdesetih kome je dosta i slikanja, i dece, i gužve i svega. S tim što ovo magare ume da nabije grižu savesti pa ispadaš loš roditelj. I u očima drugih. I u svojim. I pred Bogom i pred narodom. I pred svima. 

Zašto smo mi spakovali hranu kad nećemo da joj damo da jede? Zašto smo mi bezobrazni? Ona je gladna a mi joj ne damo ništa! Ništa! BAŠ ništaaaa! BUAaaa! I briznu u cmizdrenje narednih nekoliko kilometara. 

Dadoh joj, parče po parče pica-pite. I sa susamom i bez susama. Pojede je. Može sve. Odjednom više nije izbirljiva. Pa opet bakin kolač. I još jedan. Čak je i proju, koju nevoljno gliba po pola sata svaki put kad je ponosno izvučem iz rerne, progutala iz triput! Red slanog, red slatkog, nije problem. Nisu ovo kućni uslovi, zna dete to. Ništa ne smeta, ništa ne odbija. Naročito ne kolač s višnjama. Pripremih ga u dve plastične kutije. Slistila je pola jedne dok smo stigli do Niša. Uz otvorenu kesicu grisina jer je baš njih ugledala. I gumene bombone, čisto da speru osećaj slanog s jezika.

Katarina, koju kod kuće teramo da jede, koja bira šta će kao da živi na dvoru, sada je uporno žvakala, mrvila, grickala, tražila još i još, puna prva dva sata vožnje! Upitala sam se gde se cele godine krio taj apetit koji je sada rešio da nam pojede sve zalihe pre nego što pređemo Makedoniju. 

Moja nervozica je mirovala sve do trenutka dok Katarina nije zatražila da kaki. Tad se zavrtela kao listić u jesen kad padne s visokog drveta, pa leluja i leluja i nećka se do zemlje, baš kao idiličan početak filma Forest Gamp, onda se ugojila u roku od 3 sekunde, prirodno nabujala, ljutito isprsila i počela da pršti kao novogodišnja petarda u onu rečenicu koja se nekada davno koristila za dete koje mnogo jede:

  • Šta jedeš kao provaljena!

Ostalo se samo spontano nadovezalo:

  • Naravno da će da ti se kaki! Naravno da ćeš da tražiš wc! Tolika hrana iz tolickog deteta mora negde da izađe! – izvrištah se a da iz Srbije nismo ni izašli.

Napuniše joj se oči suzama kroz priznanje da ne može da izdrži i poče da viče glasnije od mene da nije fer da joj to govorim. Miloš poče da traži oznake za prvu benzinsku pumpu, a Mila se promeškolji u celoj pometnji, ne nameravajući da prekine san samo zato što se nekome od nas prikakilo.

Nađosmo pumpu. Stadosmo. Obavismo. Vratismo se u kola i nastavismo put.

Tek tada, negde pred izlazak iz zemlje, Katarina je odlučila da nas malo ostavi na miru i s osmehom na licu, zadovoljna i što je najbitnije – sita, zadrema, naslonivši se na jastuk koji je prigrlila zamišljajući valjda da je on kesa galeta.

Uzeh telefon da pogledam kad ono beše Ivona ide na more, da procenim koliko još dana gladovanja ima do konačnog utoljenja gladi. Sudeći po Katarini, neće biti dovoljne samo projice, pica-pite, i sa susamom i bez susama, galete i kolač s višnjama. Moraće još nešto da se umesi. Pored pune kese grickalica. Moraću i sendviče da spremim. Da ima. Da ne bude dete gladno.

Nije to isto, kad sedneš kod kuće da ručaš i kad grickaš u putu.

Ipak put zamara, ogladni čovek. Evo, samo što smo izašli iz Srbije, Miloš nače svoje specijalno energetsko piće koje uzima samo dok vozi duže relacije.

Slegnuh ramenima i počeh da planiram šta ću prvo uraditi kad stignemo. Da li ću u more ili da sredim stvari ili da prvo odmorim …  Sve vreme nešto mi je odvlačilo pažnju. Onaj ceger s hranom prosto mi je krao poglede. Malo malo pa mi se pogled spustio na njega. Jednostavno, miris iz tog pravca počeo je naprasito da se širi pravo ka mojim nozdrvama. Po ko zna koji put pogledah kroz prozor – ne bi mi lakše. Miloš uze još jedan gutljaj onog pića i tu, na prvim kilometrima Makedonije i ja potpisah predaju. Okretoh se da proverim devojčice koje su svaka na svojoj strani blaženo dremale i zamalo da zaboravim šta sam sledeće htela da uradim. Da obrišem naočare za sunce, sredim torbu i pasoše ili…

Sve to ok, stići su sve…

Nego, gde su mi one pica–pite?

6 thoughts on “Fenomen putničkog apetita

  • 14/08/2019 at 2:04 pm
    Permalink

    Odlican tekst. Duhovito, iskreno…Nasmejala sam se vise puta od srca. Volela bih cesce da citam ovakve tekstove. Svaka cast za autorku.

    Reply
    • 14/08/2019 at 6:35 pm
      Permalink

      Hvala na lepim rečima, drago mi je što sam uspela da probudim pozitivne emocije. Biće ovakvih tekstova još, samo nastavite da me pratite

      Reply
  • 15/08/2019 at 2:21 pm
    Permalink

    Fantastičan tekst!! Od srca, sa puno ironije, sreće i tuge u jednom. Bravo!!!

    Reply
    • 15/08/2019 at 4:35 pm
      Permalink

      Jelena, hvala najlepše! Radujem se kad pročitam ovakav komentar, kada vidim da je shvaćeno ono što sam htela da kažem. Srce mi je puno 🙂

      Reply
  • 17/08/2019 at 5:21 pm
    Permalink

    Baš sam se nasmejala, jer sam upravu u istoj fazi kao Katarina, 10 sat puta i ja ne prestajem da jedem.

    Reply
    • 17/08/2019 at 6:21 pm
      Permalink

      Ahahaha Tijana, takav nam je mentalitet, šta da radimo! Hvala na komentaru, kad pročitam da se neko nasmejao, baš mi prija. Sve najbolje!

      Reply

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *