Lepotica

„Danas sam odlučila da ću da budem lepotica!“ A ja ću na to onim dobro uvežbanim starinskim nazivom za ćerke, kako su i mene zvali i kako i sama koristim: ‚‚Sine moj, ti si uvek mamina lepotica!“. Na moju pametnu konstataciju, Katarina je samo prevrnula očima: ‚‚Mama, ali Lepotica i zver!“. 

Zatražila je otegnutim ali strogim tonom da joj odmah, a kad Katarina kaže odmah – ona to i misli, dakle, da joj odmah dohvatim žutu satensku balsku haljinu koja je uredno visila u njenom ormaru tik uz kostim Snežane. Sve u redu, hoće dete, ali šta kad je napolju trideset stepeni?

‚‚Nema veze, mama, radi klima, nije mi vruće!“

Uzdahnuh, otvorih orman i izvadih traženi Dizni pogodak, pošto možete zamisliti koja to petogodišnjakinja ne bi volela da ima takvu haljinu u svojoj kolekciji. Usput opsovah, tiho da me Mila ne čuje. Katarina je toliko bila zaokupljena haljinom da me ne bi čula ni da na megafonu objavim bilo šta što nema veze sa istom. Pomislih na trenutak na staru prijateljicu iz škole koja joj je haljinu nedavno poklonila, uputivši mi pritom pogled pun razumevanja i sreće što je tu fazu uspešno prebrodila sa svojom lepoticom. 

Ja je jednom prođoh, pre mnogo godina, tada su u modi bile one lutke sa glavama ko teglama. Takvog su oblika bile! Tačno kao ona vrsta malih debelih tikvica, što na tezgama pored onih duguljastih čuče kao iskompleksirane. E, te lutke su me podsećale na zimnicu, tačno su mogli u njima krastavčići da se kisele! 

Sa onim izbuljenim ogromnim očima i ustima veličine pola glave, prosto su hipnotisale devojčice sa polica dečjih prodavnica. Ivona ih je dobijala na poklon za svaki rođendan a magija je trajala dugo, toliko da ih je nakupila sigurno desetak. Bile su posebne po tome što su umesto delova odeće imale čitave delove tela. Molim lepo, ako hoćeš da joj promeniš stil, otkineš celu nogu i zameniš je drugom. Lepa vežba za buduće hirurge! Samo što nisu svi rođeni za hirurge. Možda su zato čitave generacije toliko bezosećajne. Naučilo to da je najbolje kad nešto hoćeš da promeniš – samo otkineš staro i staviš novo! 

Dakle, izvadih haljinu Lepotice i krenuh polumutnog pogleda, pošto se još nisam razbudila, na kafu još ni pomislila, ka kupatilu… kad me Katarina zaustavi jednim odlučnim: ‚‚Ne! “ tako da sam se ukopala u mestu. ‚‚Rukavica!“ – uzviknu. Bledo je pogledah a ona ponovi: ‚‚Rukavica, ima jedna, znaš da su rekli da su izgubili jednu, druga je kod nas.“. Stvarno je bilo tako. Moja drugarica nije imala druga posla, nego mi je uvalila i Belinu rukavicu.

Vratih se do ormara i počeh da preturam. Izvadih usput nekoliko kesica lavande za koje nisam ni znala da ih imam, obradovah se sapunu na koji sam potpuno zaboravila a koji mi je sad dobrodošao, čisto da ne vežbam finu motoriku po lavabou s onim patrljkom od sapuna koji je žalosno opstajao od sinoć, pošto smo zaboravili da kupimo novi. Izvukoh rukavicu zabačenu u delu ispod svih haljina i ponesoh kutiju sapuna ka kupatilu, a Katarina kliknu od sreće: ‚‚Tako, ne može Lepotica bez rukavice!“.

Na pola puta, znači posle skoro dva koraka, ponovo se začu: ‚‚Nee!“. Ovog puta malo duže, ne onako strogo kao prvo. Ponovo se naglo zaustavih, umal’ mi se u glavi ne zavrte od tolikog vraćanja tamo-amo.

‚‚Frizura! Lepotica ima onu punđu, znaš…“, tu poče da vrti rukama kao da igra uz ‚‚Brazil“ Bebi Dol i pokaza na zidu naslikanu princezu iz bajke ‚‚Lepotica i zver“ uz ostalih osam Diznijevih princeza koje se nalaze na tapetu u Katarininoj sobi: ‚‚Onakvu da mi napraviš!“. Setih se kad joj je onomad Miloš pretećim tonom pominjao da će zalepiti i desetu princezu na zid, pored onih devet, posle duže rasprave oko kupanja. Ne znam zašto sam se toga setila, ali setila sam se. Uzeh polučetku pošto joj nedostaje nekoliko zubaca, jer češalj nismo našle i počeh friziranje kreativne petoipogodišnjakinje. 

Što zbog mutnog pogleda, što zbog ukočenosti od spavanja, čitaj – nespavanja jer se Mila vrtela celu noć, nikako nisam mogla da skupim Katarininu svilenu kosu. Trčala je na sve strane, kao da se borila da je ne ukrotim. Friziranje je tako, umesto minut, dva potrajalo sigurno pet do sedam minuta u kojima sam već mogla da skuvam i počnem jednu kafu. Ipak je to kraljevsko češljanje, ne može princeza Kejt da završi čin dobijanja čuvene punđe lepotice Bele u roku od minut. Tome, kao i svemu drugom u životu princeza, mora da se pristupi ozbiljno i temeljno. Na kraju uspeh da podignem deo kose i da je zbrčkam u kvazipunđu, ne mareći za čupave krajeve koji su svuda štrčali. Morala sam da sačekam da njeno princezino visočanstvo odobri moj umetnički rad, posle detaljnog pregleda pred ogledalom u hodniku. Tek tada, razmišljajući presamićeno od bojazni da li postoji još nešto u stajlingu Lepotice što treba da se doda, usudih se da upitam da li je to sve. Kad Katarina klimnu glavom, sunce me ozari. 

Odvedoh je u vrtić u balskoj haljini koju je uporno držala da se slučajno usput ne isprlja. 

Kad ih sretoh napolju posle sat, dva, pošto njen vrtić ide u šetnju svakog bogovetnog dana bilo leto bila zima, Katarina je bila i dalje u punoj opremi, sa rukavicom i punđom koju je ukočeno čuvala, ne vrteći mnogo glavom. 

Čak i kad sam došla po nju, obavezno posle one druge užine, da slučajno ne požurim, jer me je tako vraćala kući nekoliko puta, bila je u haljini, sa onom nataknutom rukavicom od nadlaktice sve do prstiju na sigurnih trideset i nešto stepeni i sa doduše opuštenijom i mnogo čupavijom punđom nego jutros. Ponosno je pozdravila svoje drugare i na putu do kuće izjavila da će sutra u vrtiću biti Snežana, te da pripremim na vreme sve što jedan takav autfit zahteva. 

Pristadoh nasmejano. 

Nisam imala srca da joj kažem da je sutra subota. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *