Neka voćna salatica, nešto…

Pita me muž pre neki dan: ‚‚Da li možeš meni da ne kuvaš sledeće nedelje nešto preterano?“ Pogledah ga malo iskosa, sa slabašnom sumnjom u sopstveni sluh – da NE KUVAM? Tražiš i pitaš – da  N – E    K – U – V – A – M?!! Da, dobro sam čula! Traži od mene da NE KUVAM!!!

Da nisam sedela u tom trenutku, pala bih sigurno! Kao nedavno u toku noći, kad sam s Milom u naručju završila na patosu, u najčudnijem trenutku sna… baš onda kad me je svekrva zagrlila… Nije smešno, niko bre u snu nije hteo da mi priđe, samo što nisam zaplakala. I ona žena fino se primakne i cap – zagrljaj! I ja da joj se zahvalim… I cap – ja na podu. U tri noću! Budna, ošamućena, ne znam gde sam. Sa sve Milom! Koju sam i u snu čvrsto držala tako da se nije povredila. Sve u redu, lakat malo cepnut, modrica nije ostala, bila sam toliko prisebna pa odmah metnula onaj margarin pripremljen u vratima frižidera. Tako sam ga stručno pripemila za nedajbože slučajeve da se nađe nadohvat ruke i u sred noći, da nisam uopšte dugo tražila. Čak se sam nametnuo, skoro da mi je uskočio u ruku prilikom otvaranja frižidera i još usput upitao uvežbano kako da mi pomogne. Nije pao nasumice, svašta, pa ja držim namirnice u frižideru pod kontrolom, uredno poređane. Nije to šporet pa da ga lomim!

Ni u najluđem snu, kao onom zbog kog sam se i našla u stanju da tražim  prvu pomoć usred noći, nisam mogla da pomislim da ću ga umesto deci stavljati sebi… Al’ da vam kažem, margarin je keva… nit me posle bolelo, nit modrice.

Da ne bi onog sna, ne bih se ni setila da sam pala. Samo ujutru ostala masna fleka na posteljini. Ajde, da ne budem cepidlaka, mora nešto…

Nego, šta sam ono htela… a, da! Miloš…

Poče on tako izokola, kao nešto mu se ne jede, pa da ne preterujem sa kuvanjem, da ga ne nutkam… Rekoh, ohoho, dotle došlo… Krenu da mi se mota svašta po glavi. Jedna tako bezazlena rečenica kad muž izgovori ‚‚Nemoj da mi kuvaš!” – ženi koja kuva svaki dan naravno da će da pobudi sumnju. Pa, svaka poštena žena svašta će da pomisli! Šta, kao vi ne biste?

Prvo što u takvoj situaciji jedna poštena žena posvećena porodici, gajenju dece i sada, na tako nepromišljen način obeščašćenom kuvanju ručka, pomisli je – naš’o drugu. Šta bi drugo pa moglo da bude? Druga, aha! Hm, šta ću – da ga proveravam? Ne znam da l’ je druga uopšte?

Da ne znam da je danas moderno da se ne kuva, pa da se i primim. Koja bre to moderna emancipovana žena današnjice pa kuva? Ajde da mi je neko pokaže da vidim i to čudo. Ne moram da vidim piramide niti spomenik Hristu spasitelju u Rio de Žaneiru.

Evo, odričem se putovanja zarad jedne slike moderne ženske osobe koja kuva. Da je mlada, lepa, zanimljiva, čista i ono što u stvari ide na prvo mesto – poštena! E, jes, naš’o on meni da zadaje glavobolju… Da sam naivna pa da i pomislim, ovako…

Uverena u ispravnost svog zaključka, prebiram brzo po glavi dalje…Šta bi moglo da bude? Zašto debeli, pardon, moj zgodno uhranjeni izabranik odjednom neće da jede? Da nije… Kuku meni valjda nije… Samo da nije ‚‚ono”.

Uplaših se toliko da sedoh. Znoj me obli u sekundama, dok sam otkucaje srca čula u ušima. Ozdvanjao mi je svaki sekund srčanog ritma.

Kako je mogao da mi ne kaže? Koje li je to analize radio i kad? Stvarno – kada? Uostalom, uvek se diči kako može volu rep da iščupa. Kad je beše ono bio poslednji put na treningu? A, pa juče… Pa da, e svašta i od mene…  Na šta pomišljam a čovek jutros teglio ona puna kolica s pijace. Ljubav moja draga, kako je on meni lepo povukao sve one kese zajedno, kao radnik na mešalici kad sklanja šut. Sa njegove dve ruke! Sav onaj krompir i paradajz, i krastavac. I krastavac, nego šta. I hleb iz pekare i jogurt iz mlekare, samo dva litra, da nam se ne razvlači po frižideru… I još malo cveća da dodam na terasu, dok se ne završi sezona, dok je još lepo… A cveća nema bez zemlje. Naravno da je i zemlju nosio, samo pet litara, nisam htela deset. Mislim da bi stvarno bilo mnogo. Jer, samo je za one tri saksije. U stvari, ako ne bude dovoljno, otrčaće on, zašto bi se hvalio da može da istrči ako mi to i ne dokaže, zar ne? Kakva bolest, šta mi sve pada na pamet. Čovek u najboljim godinama, trči, skače, od kuće do pijace i obrnuto, pa često i opet… Šta, kao vi ste savršeni pa nikad ništa ne zaboravite?

Stadoh da premišljam koji su drugi razlozi za njegovu želju da mu sledeće nedelje ne kuvam.

Da nije neki hobi? Čekaj bre, pa ovo ‚‚treningovanje” svakog jutra šta je ako ne hobi. I potreba i hobi. Ne samo njegova potreba, već i moja! Najlepše se odmorim, da budem iskrena, kad on ustane u šest. Lepo imam ceo krevet za sebe pa se raširim ko čovek i ne razmišljam da li ću da ga nedajbože munem tamo gde ne treba ili će da se štrecne ako spustim roletne. Taj skače iz sna, spreman na sve. Samo se uspravi u sedeći položaj i kao da uopšte nije spavao. Da mu tada kažem ‚‚Ajmo!”, krenuo bi, samo ne znam gde. Da li je to naučio dok je još onaj džudo trenirao, u stvari tekvondo, ko to zna. Uglavnom, spava kao da je na straži.

Koji hobi? Da neće da pravi keramiku? Svi pokrenuše neke privatne biznise, što ne bi i on, molim lepo. Keramiku izvrti, usput sredi i živce, mulja tamo onu glinu, maže, namaže… Još da ne znam kakav je antitalenat za umetnost pa i da poverujem… Od hobija mogao bi jedino da skuplja markice ili one moje jadne salvete koje sam predala od mame u amanet Ivoni tj. Katarini, ali koliko vidim brzo će završiti kod Mile. Nije više moderno ono što je bilo moderno u naše vreme. Nema više strasti za tako običnim stvarima kao nekad. 

Sve u svemu, na neprirodno muško pitanje ‘’Da li možeš da mi NE KUVAŠ?” dolazi prirodno žensko kontrapitanje ‘’Šta mu se desilo pa ne želi da kuvam?” i razbijanje glave svakakvim mislima bar sat vremena do dva.

Ne dođoh ni do kakvog odgovora. Bar ne do onog koje mi je sam uzrok mog celopopodnevnog pokušavanja da shvatim šta to ne valja u mom kuvanju dao… I to bez pitanja. 

Videvši me snuždenu reče da želi malo da se dovede u red, da je previše toplo napolju i da ne mora da jede svaki dan ogromne obroke. Jednostavno, čovek neće da se prejeda kao prethodnih dana, kad sam baš imala inspiraciju u kuhinji i hoće da prestane da se goji. Čuj – goji! Ne pamtim kad je zgodniji bio! Ali to neću da mu kažem. Što da ne prihvatim da NE KUVAM kad mogu, što bih se ja pa mučila.

Zahvalih se ovom vrelom letu. Blagosloveno bilo i ono samo i vrelina koju nam je svima nabacilo, pa ljudima muka od hrane. Ako je to razlog, pa što ne kažeš odmah?! Ma, ne da neću da kuvam celu sledeću nedelju, nego i one tamo… Ima dve nedelje da ne kuvam, na šporet ću da zaboravim. Ionako je polomljen, jadan on. Ma, neću ni tri… Ma ima uopšte da ne kuvam.

Juuupi, otrčah srećno do frižidera da vidim šta imam od namirnica, šta mogu da stavim u zamrzivač i  da posklanjam nered da ne bih morala na to sutra da gubim vreme, kad začuh, tiho, skoro stidljivo iza sebe: ‚‚Pa ljubavi, može bar neka voćna salatica… nešto tako… lagano… bilo šta…”.

Epilog priče usledio je posle samo dva dana. Vrativši se s posla, umoran, mrzovoljan i kako smo i navikli i on i ja – izgladneo, zateče me u kuhinji…kako NE KUVAM. Upita šta ima za ručak i kad se okretoh, videh kako se odmiče kajući se, dok sam izgovarala: ‚‚Ne znam ljubavi, zar nisi rekao da NE KUVAM?”.

I samo da znate – uopšte nije sve pojeo zato što nisam kuvala. 

Ako ne znate gde sam, eno me u kuhinji – i dalje NE KUVAM!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *