Zubić Vila u saradnji s konjima i ostalim životinjama

Najstarija, Ivona, bila je s društvom na moru kad je najmlađa, Mila rešila da nas uposli u parkiću svakog popodneva tako što je spremno stala na noge i počela da traži da hoda. Isprva su bili to koračići kornjačice koja se lenjo gega na suncu, da bi se samo u roku od nepuna tri dana pretvorili u sigurno hodanje bebe koja ume sama da zaobiđe klackalicu i obrne nekoliko krugova oko čvrsto zakočenih kolica koja su služila kao oslonac.

Videvši da je đavo odneo šalu i da ovo dete planira da prohoda pre prvog rođendana, uputismo se baš veče pre nego što će Ivona doći, u kupovinu prvih cipelica. 

Na povratku kući, Mila je uz pridržavanje bukvalno jurila Bulevarom, valjda jedva čekajući da joj se najstarija sestra vrati s mora. Posle naporne šetnje stigosmo kući na vreme za decu koja u normalne sate idu na spavanje. Obe su bile umorne, toliko da su vrlo brzo po pripremama za spavanje stvarno i zaspale! Baš kao sva normalna deca!

Ali, da nije baš skroz tako, da postoji začkoljica zašto su zaspale kao deca koja idu na spavanje kad treba, dokazale su nam vrlo brzo pošto smo se, naivni kakvi smo, bezbrižno opustili u svoj raskoši večeri u kojoj smo glumili roditelje dece koja spavaju.

Spavale su dobra tri sata kad se začu komešanje iz naše spavaće sobe. 

Utom poče šou.

Dok smo sedeli i gledali seriju koju smo danima unazad pokušavali da odgledamo, prekinuvši je svaki put kad bi nam se učinilo da se neka od mlađih čuje kroz noć, te nam se gledanje osam epizoda odužilo kao osamdeset osam, odjednom se prolomi Milin uzvik koji je nagoveštavao živahni nastavak. Šta bi? Zblanusmo se i od iznenađenja i od brige. Od iznenađenja, neprijatnog – naravno, zato što volimo naše dete, ali videli smo je pre dva sata, nije baš da je otišla na rekreativnu na Divčibare pa da jedva čekamo da je zagrlimo posle nedelju dana, dugih kao čežnja tinejdžera. Od brige jer  čemu neuobičajeni zov mladunčeta koje je stvarno čvrsto spavalo nekoliko sati. Ponoć je davno prošla, šta je sad pa ovo? Utrčah sa već spremnom dudom varalicom u rukama koju joj uguravam u usta svaki put kad se noću oglasi.

Izgleda da sam ovog puta bila spora, pošto je zatekoh kako stoji uz ogradu s čuperkom preko oka i čeka spasonosne ruke majke da je spase mraka. Uzeh je, dadoh dudicu… Ništa se ne promeni. Pljunu dudu ko alkos ispred dragstora i zaurla kao brodska sirena. Ljuljuškah je minut, dva uz tepanje i poljupce. Opet ništa. Duda na patosu i moj fitilj koji je već došao do kraja. Jes da sam išla u školu koja se skroz razlikuje od ove današnje, ali tamo su me naučili ono što važi i danas – da je ponavljanje majka učenja. Tako, probah još jednom. Sve isto. Batalih uspavljivanje u mračnoj sobi i povedoh dete do boravka. Krhm. Greška. Razbudi se beba, poče da skače po garnituri, po nama, da klikće od sreće i da se zacenjuje od smeha. Preturala se tako i preturala… Da postoji olimpijada za bebe, bila bi ozbiljan kandidat za zlatnu medalju u polukolutu nazad i polukolutu napred. Njeno kikotanje se na trenutke prolamalo kroz našu kuću, toliko glasno da je kroz pola sata ustala i druga nevolja, u liku i delu naše srednje ćere, Katarine. Fino, neka nam se pridruži pa da zajedno čekamo Ivonu s mora. Sigurno nije ni pomislila na ovakav doček cele porodice na okupu u sedam sati ujutru.

Ozarena od sreće što joj je Zubić Vila konačno ostavila poklon, skakutala je okolo kao zeka na livadi. Sve bi to bilo razumljivo i divno da nije bilo 1.26 posle ponoći. A i ta Zubić Vila nema druga posla nego da noću ostavlja poklone ispod jastuka! 

Naime, još pre našeg odlaska na more, Katarini je počeo da se klati drugi zubić. Za prvi je Zubić Vila gotovo istovremeno kad je zub ispao, ostavila poklon. Sa drugim je malo zakazala. Prva moja greška bila je to što sam pristala da ostavimo zubić ispod jastuka a da nemamo pripremljen poklon. Druga još veća greška bila je to što o tome nisam obavestila Miloša. Treća, najgora bila je to što sam, kao svaki revnosan umoran roditelj, na zub ispod jastuka potpuno zaboravila i sutradan, pošto je Katarina otišla u vrtić. Greška za greškom, a deca pamte. I pate ako je nešto pošlo u neočekivanom pravcu.

Katarina se uveče, tek pred spavanje setila da nije dobila poklon. Pokušala je da nađe zub, ali ni njega nije bilo, ko za inat. Bio je zamotan u ubrus koji je, kako sam kasnije saznala, završio na podu a potom i u usisivaču, pošto se kod nas u kući gotovo svakodnevno uključuje ova naprava što da bi obavila posao za koji služi, što da bi umirila nečije živce. Dok se Katarina uspavljivala umirena rečima da ćemo sutra pronaći zubić i staviti ga ispod jastuka tako da ga Zubić Vila nađe, Miloš ne bi lenj i otvori kesu usisivača. Našao je šnalicu, olovku, neke papiriće, ali od ubrusa ni traga. Udarnički je preturao dobrih pola sata po našem ličnom sobnom đubretu iz ćoškova, ali ciljani predmet nije našao. Pretražismo Kekinu sobu uzduž i popreko. Ubrus kao da je u zemlju propao, a s njim i zubić!

Moj muž me često iznenadi idejama, ali ovoga puta je zaista bio brilijantan. Uzeo je prvi zub koji je ispao mesec dana ranije i koji sam, kao svaka majka s ovog podneblja, sačuvala za uspomenu.  Stavio je zubić  u plastiku kinder-jajeta s namerom da ga Keki uruči sutra, pošto kupimo olovku s perjem koju je toliko želela i pripremimo je kao poklon Zubić Vile.

Sledećeg dana seti se Miloš da treba da kupi poklon. Problem je bio jedino što je bilo 9.30 uveče. Milu sam već uspavljivala, Katarina se takođe uspavljivala u svom krevetu, uredno postavivši pre toga malecno jaje sa zubićem ispod jastuka tako da joj ne smeta, a Miloš je istrčao iz kuće uz rečenicu namenjenu Katarini da ide da kupi pelene za Milu, namignuvši mi usput kao Mister Bin. 

Ponadala sam se da knjjižare u Bulevaru rade do 22 sata, ali moj gospodin nije tako razmišljao. Vratio se u roku od dva minuta i s vrata nežno izvrištao spremnu rečenicu da nije našao pelene, pa je probudio na tren i našu i komšijsku decu. Pritom mislim na onu preko puta ulice. Nije ga čula samo Katarina, nego i sve majke iz kraja koje su verovatno pomislile da je došlo do nestašice pelena.

Pogledah ga upitno. Kako je mogao bilo šta da nađe za dva minuta? Ni boje na tetrapak ambalaži za mleko u rafu prodavnice ne mogu da razdvojim za tako kratko vreme. Paradno je mahnuo pokazavši mi kesu sa dva kinder-jajeta. U glavi izrežirah pismo Zubić Vile napisano na  Katarininom najnovijem remek-delu u vidu nacrtane sirene koji je ona slučajno ostavila na stočiću dnevne sobe. Uz pismo ide i izvinjenje što je morala da čeka na poklon pa zato dobija istovremeno dva. Razlog mi je sinuo dok sam pisala prve redove – gužva jer su svim Kekinim vršnjacima zubići ispali u isto vreme. Zato Zubić Vila nije mogla da stigne kod svih. Zato u znak izvinjenja deci piše pisma i ostavlja duple poklone.  Zato smo se, posle svega, pogubili kad je Katarina utrčala u dnevni boravak stežući ono jaje i skakućući od zadovoljstva.

Kako se samo radovala iz duše, kako je samo malo bilo potrebno da skače od sreće! Radovanje se udvostručilo kad je primetila slova preko njenog najnovijeg crteža. Očima razrogačenim od neizmerne sreće dala nam je do znanja da želi da ga pročitamo.

Utom Miloš uključi svetlo, zabljesnuše me reflektori kao na povećem stadionu. Nema veze, deca su uvek na prvom mestu, makar i u dva noću. Kad su deca u pitanju ne moramo ni da spavamo. Kako je mogao Tesla, lepo po tri, četiri sata u proseku, šta mu je pa falilo. Šta ja pa radim u toku dana, osim što čuvam tu decu i brinem o njima, bar sad dok sam na porodiljskom odsustvu. Što bih uopšte i spavala? Razlika je samo u tome što je Tesla imao prednost u vidu sopstvenog planiranja vremena… nisu mu ga planirala deca. Ne znam da li ima podataka o jahanju u njegovom životu, al’ zato kod mene jahanje počinje s alarmom za buđenje za vrtić. I ne prestaje do sitnih sati, kao recimo sada…

Pozavideli bi mi i najbolji džokeji, verujem da sam na hipodromu poznata među kolegama. Mislim na konje. 

Katarina stade mirno ispred oca željno iščekujući da čuje ko joj je to pisao. Posle prvih redova zenice joj se raširiše do krajnjih granica sijajući se kao klikeri na ogledalu. Nije reč progovorila, što dovoljno govori o svečanosti trenutka. Mirno sačeka kraj pisma i uzbuđeno ode da traži drugi poklon.

Sve to vreme Mila je vežbala hodanje uz stočić na sredini sobe, odmorna kao posle dobro prospavane noći i raspoložena kao da je svanulo jutro. Katarina se odmah vrati sa još većom radošću i bi joj dovoljno da čuje šta je Zubić Vila imala da joj kaže jer racionalno odloži otvaranje čokolade za sutradan posle povratka iz vrtića. U neko doba se smiriše same od sebe i zaspaše u dnevnoj, dok smo Miloš i ja vežbali spavanje stojećki, kao pravi konji.

Posustasmo i mi oko trojke i jedva prebacismo decu u njihove krevete. Taman što sam se okrenula, poče sat na ruci da mi drnda i da me budi, iako sam nesvesno pokušala da ga zbacim više puta.

Ivona! Stigla s puta. Naravno, bez ključeva. Koliko? Šest okruglo! 

Dok sam hitala ka ulaznim vratima, beba je udarila u plač svom snagom koju je za tri sata spavanja uspela da prikupi i neočekivano podseti komšije da je tu. Vrištala je kao da je u struju bila uključena sve dok se nisam vratila i dodirnula je, umirivši je iste sekunde i uverivši se još jednom da stvarno imam super moć. I to ne samo onu da spavam stojeći!

Pomislih da frknem jednom, čisto u znak pozdrava, kao pravi predstavnik plemenite rase životinja, mada verujem da i konji duže spavaju od mene. 

Poče dan traljavo i oko podneva pretvorih se u potpuno drugačiju životinju od one noćas. Toliko sam kljucala, da sam se plašila kasnije, dok sam hodala ka Kekinom vrtiću da će mi se oteti ono grleno ko ko da usled zanošenja glavom, kao koka nosilja kad mudro sedi u senu pa se začuje s vremena na vreme, kad se trgne i protrese krilima. 

More, čvrsto obećah sebi, ako se sledeće noći budu budile kao prethodne, ima da leti perje.