Nevidljiva

U jeku ovog vrelog leta, pre nekih mesec dana, dok sam se vraćala od lekara uđoh u apoteku u kojoj doživeh svašta. Da budemo jasni, u apoteku ne volim da uđem, skoro isto kao kod lekara. Zato svaki put kada treba da kupim najbezazleniji preparat, molim nekog drugog da to uradi umesto mene. Ovog puta promenih tradiciju, kad eto…Neočekivano, jer sam se stvarno iznenadila dokle ljudska pakost može da ide, čak pod ruku sa iznemoglošću… A očekivano, jer tako nešto samo meni može da se desi.

Već sam bila blizu kuće kad mi se učini da u apoteci pored koje prolazim svaki dan nema gužve. Da, bila sam u pravu. Niko nije čekao. Da li su kasnile budžetske uplate ili šta već, tek apoteka koja se ponosi svojom vojskom penzionera, zvrjala je poluprazna. Ne mogu da zaboravim kad mi je kuma farmaceut, koja je godinama radila u Batajnici, ispričala kad je jedan penzioner koji se teško kretao zatražio od nje samo da mu kaže cenu leka. Imali su ga na stanju, ali on taj lek nije nameravao da kupi. Ko iz topa je izgovorio da je u toj i toj čuvenoj apoteci isti lek jeftiniji deset dinara. Nije mu bilo teško to što je leto i što napolju sunce žeže, ni to što je apoteka na drugom kraju grada. ‚‚Jeftinije“ ga je odvuklo da se stoički izbori kroz gradski prevoz i zone, sve za deset dinara. Nije to bilo tako davno. Ali, ostavilo je utisak… 

I evo mene tu, ispred pomenute ‚‚te i te apoteke“ u kojoj nikad nije dosadno, bar ne silnim farmaceutima koji zaista tamo ne staju.

Pomislih, što da ne iskoristim dobar momenat i kupim ono šta mi treba. Uđoh, a da sam znala šta će da se desi, izašla bih… Ma ne, ne bih ni ušla.

Dakle, uđoh. Ispred mene ne bi nikoga, ispred svakog šaltera po jedan već usluženi kupac, klijent ili jednostavno – pacijent. Rekoh, brzo će ovo. Kao da naivna ne živim u okolini pa ne znam da tu kad jednog usluže, to nije kao u običnoj apoteci – kupiš lek i izađeš. Ne, ne. Ovde to traje. Ovde se postavljaju pitanja koja nikada ranije niste mogli da čujete niti ste pretpostavili da mogu da se čuju u jednoj apoteci. Jednom sam tako čula gospođu u najboljim godinama kako uporno traži, i pored apotekarkinog iscrpnog objašnjenja i odgovaranja od očigledno nepromišljene namere žene koja odbija da prihvati sebe, preparat za regulaciju ciklusa namenjen pre svega mladim ženama koje su tek počele da uživaju u čarima istog, iako je gospođin ciklus bio na zalasku…

Rešila žena pošto-poto da se podmladi pa šta će, najbolje da krene od onoga od čega je sve počelo, od ženskog ciklusa. Kao da ne zna da od koke paun ne mož’ da se napravi, ni da prirodu ne možeš prevariti niti je pobediti.

Što me podseti na scenu iz serije ‚‚Razvod” u kojoj sjajna glumica Moli Šenon igra ženu u menopauzi koja besomučno odbija da prihvati novu životnu fazu i uporno nosa sa sobom okolo naokolo pakovanje tampona. Moguće da mi se učinilo da iz torbe te gospođe viri pakovanje uložaka… Sve u svemu, preparat za regulaciju prvih ciklusa je kupila, ali da li je stvarno tako našla utehu to samo ona zna…

O usamljenim ženama u još boljim godinama da ne govorim. Tek one kad započnu razgovor najčešće sa onim u redu iza sebe, tome kraja nema. Tu možete da saznate i koliko puta su se udavale, i zašto ih je ostavio prvi muž, majku mu hohštaplersku a pravio se da je na poslovnim večerama, i koliko dece imaju, kako im se zovu unučići i zašto ne govore s komšinicom s prvog iako je obećala da više neće puštati mašinu noću jer ona nema problem sa nesanicom, i kako im se 1970 i neke udvarao čuveni doktor koji je ličio na Roberta Redforda, i kojim su kolima prvi put putovale na more, i kako su se provele kada su otišle neplanirano kod tetke u Nemačku, i – tu dolazimo do poente – koje lekove kada piju i kako im skače pritisak kao nuspojava a ne zato što im opet ne radi lift.

Moli Šenon, glumica; izvor: Thedailybeast

Podseti me sama atmosfera iz ove apoteke na ‚‚zlatne devedesete” i setih se kako su onda penzioneri grabili svaki momenat da saznaju kad će biti mleka pa zauzimali borbene položaje od četiri, pet ujutru ispred prodavnica laktajući se i grabeći po milion kesa mleka koje su skladištili po zamrzivačima i špajzima, gde je ko stigao. Na sreću, lekovi se sada izdaju na recept, inače bi apoteke, iako ih ima na svakom ćošku, bile prazne kao džepovi devedesetih.

Kakvi penzioneri bili tada, takvi i danas! Ovi danas imali su od koga da uče! Sve su to štreberske generacije, napamet naučili pa sad primenjuju li primenjuju.

Ili je to zbog toga što je u ono vreme bilo pregršt prilika za praksu pa su ovi današnji zdušno vežbali. Naučilo to da se nađe tamo gde (ne) treba u svako doba!

I tako, usudim se ja da uđem u apoteku u kojoj ćete najčešće naleteti na takav tip kupca koji je bio u devedesetim na praksi. Pošto niko nije čekao, ponadala sam se da ću ih ovog puta izbeći. Avaj, slabosti moja, ime ti je naivnost! Ni pomislila nisam da će ući za mnom, posle nekoliko minuta i pokušati da mi pokvare taj dan.

Prvo, muški pripadnik! Uđe, prođe kroz mene, baš kao Svejzi u filmu ‚‚Duh“ i zaputi se ka najdaljem šalteru, u unutrašnjost apoteke. Rekoh vaspitano: ‚‚Izvinite!“. Kad se niko ne okrenu, promrmljah potuljeno sama za sebe: ‚‚I ja isto čekam.“. Muški pripadnik najčešće populacije u toj apoteci ispregleda redom sve vitrine i utom uđoše još dve, tri osobe. Jedna, ženska pripadnica pomenute populacije namesti se tik ispred mene. Tako da joj tačno dahćem u vrat. Pošto ne volim da mi dahću za vrat, ni drugima to ne radim, reših da joj se obratim. Deca bi bila ponosna na mene pošto sam uspela ni sama ne znajući kako da postanem nevidljiiva, baš kao u bajkama! Jer, već druga osoba u roku od pet minuta dala mi je do znanja da me ne vidi.

Pogledah u svoje ruke, noge, sve vidim… Jedino ako ja imam moć da vidim ono što drugi ne vide? Međutim, moje sumnje odagna promoterka proizvoda, vitamina i preparata za kosu koja mi priđe nasmešeno i ljubazno ponudi iste, naravno po sniženoj ceni, samo danas i nikad više! Ljubazno uzeh flajer za promociju proizvoda i onda se obratih gospođi koja se tako nenapadno, stidljivo i skromno namestila tik ispred mene. Rekoh joj da i ja čekam u redu, na šta krenu drama…

Prvo je počela da se trese. Pomislih instinktivno da je od besa, što se na kraju ispostavilo i tačno. Poče da se klati i reče kako me ne čuje, uopšte me ne čuje… Uplaših se za ženu, kao da je neko koga poznajem i najiskrenije joj ponudih da sedne, budući da su pored bile postavljene prazne stolice. Upitah je ponovo: ‚‚Je l’ Vam nije dobro, hoćete da sednete?”. Tada se već malo iskezila, kao izgladneli pas lutalica kad namiriše kobasicu pa su mu svi okolo neprijatelji i poče da se klati uz povike ‚‚Šta? Šta?”. Gledala sam je pravo u oči pokušavši da pogodim šta se stvarno dešava jer uprkos tome što je odavala znake iznemoglosti, ton joj je bio prilično arogantan i napadački podešen za takvu situaciju. Utom, pogleda ona mene i nekoliko trenutaka ostade tako dok ne poče da viče, sve jače, na mene, s polupitanjima šta ja hoću od nje…

U šoku ustuknuh, pokušavši da joj rukom pokažem na stolicu koju je glatko odbila mašući sve brže nekom flašicom u kojoj se mućkala žuta tečnost. Da sam malo mlađa, bila bih ubeđena da je to ona veštica iz bajke o Ivici i Marici koja pokušava da me zalije pripremljenom marinadom pre nego što me ispeče i pojede.

Utom me pozva onaj ‚‚hodač kroz mene“, predvodnik cele situacije pokazavši mi glavom  na prazan šalter. Zbunjena, otvorih papir sa imenima preparata i završih za manje od tri minuta.

Dok sam izlazila, pakujući usput kutije koje sam kupila, začuh starački glas pun pakosti kako isijava ispod slamenog šešira koji se osetio iz daleka, ali ne na parfem: ‚‚Jesi završila dušebrižnice?”. Na putu ka izlazu, ona iznemogla starica koja se sada vidno tresla, preprečila mi je put i pokušavala da mi se unese u lice. Znala sam da je to zato što sam joj dala do znanja da nisam nevidljiva, i da imam ista prava kao ona… Ništa drugo. Po svemu sudeći, ona se našla uvređena što se nisam pravila da je došla pre mene.

Čak sam htela da je propustim misleći da joj stvarno nije dobro, ali kada poče da se trese i da viče, setih se da u apoteku ne dolaze samo oni koji imaju prehladu ili žele vitamine… Nažalost…

Htedoh da je ispravim, da joj kažem da se u srpskom jeziku tako konstruisano pitanje postavlja uvek sa pomoćnom rečcom LI. Htedoh , ali umesto toga rekoh nešto još bolje. Nešto što sam naučila čitajući o asertivnom ponašanju. Rekoh joj da mi nije namera bila da je uvredim, da sam želela da joj pomognem jer sam mislila da joj nije dobro a da se izvinjavam ako se ona našla uvređenom i da nemam ništa više da joj kažem. Izađoh zadovoljna, ne samo zato što sam joj na lep način rekla, nego zato što se nisam priklonila našem starom dobrom običaju da takve, kao što svi najčešće rade, oteram tamo gde joj je mesto, i zato što sam, što je najbitnije – završila šta treba.

Dan posle ovog događaja nedaleko odatle pokušavam da pređem ulicu s bebom… Miloš i Katarina već su je prešli i zašli iza ugla… Ja sam na korak do trotoara i tada iza ćoška, po tom istom trotoaru nailazi čupava mlada biciklistkinja koja počinje da krivuda na desetak metara od nas i kako prilazi, a mi već na trotoaru u tom trenutku, kreće da se iščuđava usmerivši svoje čuđenje ili šta je već to bilo, ka kolicima i mojoj bebi. MOJOJ!!! BEBI!!!!??!

Sami znate da u životinjskom svetu pažljivo treba prići ženki koja ima mlade. E vidite, u ljudskom svetu je isto. Još gore! Još jače! Mnogo jače!. Jer kad vam neko napadne bebu, verbalno, bilo kako, osećate neodoljivu potrebu da odbranite svoje dete. Pritom, ako imate posla sa malo većim tuđim detetom kome majka blizu nije, naravno da ćete svoje pedagoške metode da usmerite i na to dete, naročito ako sopstveno branite od tog tuđeg.

Okrenuh se ka njoj dobacivši joj da je mnogo nervozna za svoje mlade godine i kad se ona okrenu, da vam kažem, pretvorih se u Eli Mekbil i zamislih kako je za istu onu čupavu kosu prevaspitavam obrisavši i trotoar i kolovoz i ćošak i raskrsnicu i ulicu pored… Sve sa istom šubarom…

Pomislih, kako li nesigurno vozi, ko zna šta se njoj, jadnici, desilo. Ostavio je dečko, šta li, posvađala se sa drugaricom, pala ispit, polomila nokat, ugojila se dva kilograma, nešto tako krucijalno sigurno…

Otresoh nervozu tim mislima, pogledah u najlepši osmeh na svetu koji me je toplo čekao i sa Milom stigoh Miloša i Katarinu… Počeh da mu se žalim na neotesanu biciklistkinju, a on mi na to prizna da veruje i on sam da sam magnet za budale!

Zamislih se nad tom njegovom rečenicom.

Nekoliko dana posle toga šetala sam s kumom, psom i bebom po Bulevaru svrativši u pekaru da kupim bebi kiflu. Bebu sam pritom ostavila kumi koja je već sa psom našla mesto ispred pekare, što se nekoliko minuta kasnije ispostavilo pogrešno…

Pojavi se mlada mama takođe sa bebom u kolicima. Poče da se šeta i nenametljivo gurka okolo naokolo ispitujući teren kao kučići kad premeravaju  da l’ će da dignu nogu ili ne. Upitah se da l’ ću ostati popišana i ovog puta. Kažem ja, imam neverovatnu moć da postanem nevidiljiva kad stanem prva u red. Ne kad sam deseta u redu, isključivo onda kad zauzmem prvu poziciju pa treba da se ređaju iza. Kod mene je, vidite, to obrnuto – kad stanem prva onda počnu da dolaze ispred mene. Tako privlačim, šta li… Možda to i nije loše, samo ka napred… Ko zna.

Mislim se, i ja čekam za moju bebu i to ću sad i da ti kažem. Pošto je već stala ispred mene, zamolih je, pazite sad ovo – da ja nju ipak ne propustim jer i ja imam bebu koja me čeka ispred vrata. Mlada mama se složi sa mojom molbom gotovo istovremeno! Ali avaj, pojavi se gospođa sa velikim ustima, to pominjem jer sam izdaleka prvo usta ugledala pa onda lice… koja u gužvi koja se napravila za samo nekoliko trenutaka poče da se breca, valjda na mene i da se iščuđava pominjući Boga, ko to neće majku s detetom da propusti?!

Pogledam, gospođa se, što bi se reklo rečnikom iz vremena modernih tehnoloških dostignuća, apgrejdovala na napredni nivo, tako da se izdaleka uoče prvo usta a onda ostali apgrejd. Da li je to ili nešto drugo uticalo na samopouzdanje, tek žustro se isprsila za prava majki sa decom.

Jedini problem bilo je to što gospođa Ustić nije znala da sam i ja majka sa detetom.

Zapuših joj ista povikavši da bi me čula pošto je, kao što rekoh, bila na drugoj strani pekare i upitah je da li treba da joj dovedem moju bebu kao dokaz da je nisam izmislila ili šta već?!

Ućuta gospođa Ustić, ostali se pokunjiše, pomeriše i napraviše mi prolaz a ja izađoh uzdignute glave sa kiflom u rukama.

Posle minut dva, dok sam onu kiflu davala Mili, vidim gospođa Ustić me premerava izdaleka i posle kraćeg oklevanja priđe mi izvinjavajuću se još jednom. Oduševi me tim potezom, zaista ga nisam očekivala. Šta god da je fizički sebi unapredila, svaka joj čast i za hrabrost i za moć rasuđivanja koja joj je na nivou na kome bi mnogi mogli da joj pozavide! Klimnuh glavom, pogledah kumu i krenusmo natrag kući.

Nedelju dana kasnije, posle više očitanih molitvi da ludaci nekako počnu da me zaobilaze, opet s bebom na ulici, slučajno naleteh na scenu u kojoj jedna stara bakica pokušava da se smesti u kola. Otvori vrata, sagnu se, krenu, vrati se, sve vreme držeći se za štap koji je pokušavala da smesti na zadnje sedište gde je i sama pokušavala da sedne. Bila je sama i izgledala je kao da se muči. Instinktivno krenuh ka njoj i zaustavih se setivši se babe iz apoteke. …  Kad videh da je već jednom nogom u kolima, prođoh pored i nastavih svojim putem, zadovoljna što nisam dopustila emocijama da prevladaju. Bolje tako.  Ipak je ova baba, za razliku od one apotekarske koja je mlatila plastičnom flašicom, imala dugačak drveni štap… Neka, hvala. Ne moram ja svima da pomažem.

Kao naravoučenije možda može da posluži susret s jednim dedom od pre četiri, pet godina, posle kog sam odlučila da ne dajem više nikome novac na ulici, koliko god bespomoćno i tugaljivo izgledao. Sablažnjivo mi je prišao u ofucanom sivom odelu dok sam žurila na posao i pažljivo i lagano počeo da ispreda priču o tome kako je obilazio bolesnu ćerku i kako nema para da se vrati u Valjevo. Delovao je tako srdačno i iskreno da pas sa najtužnijim pogledom na svetu, kad ti traži hranu dok u usta stavljaš najslađi zalogaj, ne može da mu parira. Plašeći se da ne zakasnim na gradski prevoz, napravih pravi džumbus po torbi tražeći novčanik. Tutnuh mu sto dinara od para koje sam našla i požurih put stanice. Nisam napravila tri koraka, čuh glas, nimalo drhtav i ponizan u odnosu na onaj koji mi je tražio pomoć nekoliko sekundi pre, već gromovit i naredbodavan, kao da sam ja bankomat koji mu je isplatio pogrešnu novčanicu, kako mi dovikuje rečenicu u koju se slila poenta koja se odnosi na sve moje pogrešne procene slučajnih prolaznika kroz moj život koji su isti pokušali da zagorčaju:

  • Ali, karta košta trista!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *