Potraga za pravim… restoranom

Šta da radite kad hoćete da zakažete termin za slavlje u restoranu, a ugostitelji vas tretiraju kao da ste šugavi?

Lepo sam se prekontrolisala, i sebe i decu. A i muža, i njemu treba kontrola s vremena na vreme. Za svaki slučaj. Niko od nas nije smrdeo, bio prljav ili čupav. Dobro, nećemo baš biti cepidlake, ipak je tu i Katarina. Ali, njoj to i stoji. Ide joj uz karakter. Kad ne bi bila čupava, uplašila bih se da nije to Katarina, da ju je neko zamenio nekom običnom devojčicom.

Dakle, svi mirišljavi, očešljani, obučeni u čisto i ispeglano. Ok, dobro, lažem. Nije baš sve skroz ispeglano, ali većina jeste. Dobro, ajde, da stvarno ne cepidlačim – polovina!

Pojavimo se mi takvi, ko upisani, još malo ko iz romantičnog filma da smo ispali i kucnemo na vrata prvog restorana. „Dobar dan – dobar dan“, niko ništa. U jednom delu restorana bilo je slavlje, neki baloni su se lelujali na povetarcu, kelneri su se spretno mimoilazili na sve strane, pa su se tako mimoilazili i sa nama. Najblaže rečeno. Takoreći, ignorisali su nas. Pomislih šta bi bilo da nas nisam sredila, da smo došli onakvi kakvi smo recimo po podne kad uzmemo Katarinu iz vrtića koja je tada i čupava i musava. I Miloš kad se vrati s posla pa jedva čeka da uleti u kuću da se zaroza ko čovek. I ja, koja posle milion saginjanja oko Mile, sređivanja igračaka i pranja bebine guze više ne znam gde bijem, kolutam očima i držim se za krsta kao da će to da mi pomogne. I Mila koja je presvučena dvesta šezdeset miliona puta i opet ima fleke na odeći. Ivonu ne računam. Ona ipak iz kuće, ni da baci đubre (retko ali kvalitetno), bez parfema ne izlazi. Pa, sve nabrojano kad se uzme bili bismo kao da smo ispali iz nekog Kusturičinog filma. Šta bi tada oni hipsteri radili? Možda bi nam zabranili da uopšte uđemo u fensi hram? Znači, ljubaznost na nuli.

Neka istetovirana koja kao da je izašla iz serije „Bekstvo iz zatvora“ prođe pored, ko da nas nije ni videla. Pogleda nas diskretno, samo što ne progovori: „T? Nešto si ‘tela?“, kao Seka Sablić u onoj reklami i ode svojim putem, nezainteresovanog pogleda.

Gledam, možda da sam imala žvaku pa naduvala balon. Možda bi nas tad primetila. A možda i ne bi. Možda ne bi pomogle ni neonske boje na odeći. Ali, zato, verujem da sam napucala neku tetovažu na ruci, vratu, licu, tamo gde se najviše vidi, tad bi bila druga priča. Pa još u boji, pa velika. Što ono kažu – moćna! A ne kao nekad, kad sam bila mala. Tada su opasni tipovi imali istetoviranu sirenu, veličine girice i to uvek na podlaktici. Naravno, maslinaste boje! Boje vojne uniforme! Zato su i masovno tetovirali ‚‚JNA“, takođe na podlaktici. Da se zna, ko je imao m da drži pušku, imao je m i da se istetovira. Eventualno neki simboličan broj i to je to. Ovo danas sve pacifisti. Al’ zato vire zmajevi, sve palacaju jezicima. Od nežnog leptirića na ramenu ili nožnom zglobu do nekih karakondžula koje bljuju vatru u svim bojama. To se uplašiš kad proviri ispod rukava… Ne znaš da l’ je živo, da l ‘ kreće ili neće… U kakvom vremenu živimo, nikad se ne zna!

Ili da sam obula jednu žutu, drugu zelenu baletanku, pa drečavo narandžaste dokolenice, pa ih podigla na pola lista kao fudbaleri na rezervnoj klupi. Da li bi me neko tad primetio?

Dok sam razmišljala kako da privučem pažnju, hvala bogu pa mi se deca smoriše, te počeše i jedna i druga, na svoj način da negoduju… Mila malo kenjkajući, al’ zato Ketica, rodila je majka glasnu, pusti glas i da vam kažem, čak se i oni baloni postrojiše! Huknu, buknu, hoće na igralište, šta je ovo, koga da pita, kad ćemo da idemo, mama, tata, ajde, ajde više… I delovalo! Eto ga jedan zalutali konobar nađe se iza naših leđa. Krenu desno, pa zakrivuda kao da će da nas zaobiđe i skromno upita šta nam treba. Aha, tu li si. Treba nam neko za dogovor oko svečanog ručka povodom dečjeg rođendana. Šta, ne može danas? A, ne rade vikendom?

Odavno ne čuh tako nešto zabavno kao informaciju da, ono što se nekad davno zvalo šef sale a sad moderno – menadžer restorana u kojima bi vikendom po pravilu trebalo da bude najviše posla, baš tada ne radi. Još važi za skupo mesto, cene na nivou. Al’ zato im kritike i nisu. Malo malo pa ih neko dokači. Sad mi bi potpuno jasno i zašto. Daće nam broj telefona pa mi da sačekamo ponedeljak ujutru pa da pozovemo. Verovatno ne pre 12 sati, dok se šef sale, pardon – menadžer ne razbudi i ne dođe sebi posle napornog vikenda. Ceo susret, bitno je da napomenem, odigrava se u subotu pre podne.

Pomirismo se sa plasiranim informacijama. Dajte broj pa da idemo. Krenu domunđavanje. Znaš ti, ne – ti. Ne – ti. I tako od jednog do drugog dok se ne pojavi hipsterka. Aha, rekoh, znala sam da je nadređena. Ona se prošeta i opet ode. Na drugu stranu. Šapnu nešto jednoj elegantno obučenoj koja priđe, izvadi telefone iz svih džepova, upisa nešto i reče da će nam ona dati broj. Ostadosmo čekajući još pet, šest minuta. Ništa. Niko ništa. Pojavi se ona elegantna i kaže nema broj, dajte vaš. Ostavismo naivno broj i krenusmo.

Restoran u koji smo zalutali nalazi se na strmoj padini, svuda ima neravne kamene ploče pa ljudi samo gledaju strogo ispred sebe da ne bi pali, a zaposleni ni ne gledaju. Oni su dobro uvežbani da ništa ne primećuju i da nose isključivo odobrene porudžbine. Koje im odobri ona hipsterka.

Ako se slučajno zeznu pa uspete da započnete razgovor s njima, to neće trajati ni dva minuta, kao što je to bio slučaj s nama. Dovoljno da zatraže broj telefona, jer zaboga zaturili su negde menadžerkin broj. Po pravilu da će sve ona objasniti i ugovoriti, završiće razgovor i nastaviti da prolaze pored vas kao da ste već otišli.

Ponadasmo se da će nas menadžerka nazvati i nastavismo potragu po komšiluku pomenutog mesta na nizbrdici.

Dođosmo u nešto prijatniju atmosferu. Utoliko prijatniju što su nas odmah primetili i zaposeli nas za najbliži sto. Naokolo je bilo parova i porodičnih ljudi, ali nismo primetili decu.

Da, stvarno, prostor, iako prijatan, bio je veoma uzan između stolova. Toliko uzan da su sigurno pri odabiru konobara krojačkim metrom uzimali meru svakom posebno. Obim struka ko rumunska manekenka i bog da ih vidi! Šta, vi kao niste čuli za Polinu Poriškovu?

Ko zna, možda su ih terali i u teretanu da idu jer za petnaestak provedenih minuta tamo ne primetih konobara debljeg od prosečnog ruskog gimnastičara. Ovi su svi bili ko da su došli iz neke zemlje gladi. Po tome, mogla bih reći kao da su iz Srbije, ali s obzirom na prosečan obim struka našeg muškarca, ovi su daleko zgodniji. Stesaniji, utegnutiji. Ko pravi modeli.

Jedan takav model nam obeća menadžera za nekoliko minuta, ali ne bi njega ni posle petnaest. Nit menadžera, nit modela. Kao da su nestali bez traga. Izgleda bio zakazan neki fotosešn, šta li. Kad shvatismo da su pored manekenskog kursa ovi završili i školu kockarskih trikova pa znaju da slažu a da ne trepnu, povukosmo se i izađosmo bez pozdrava.

Ajmo dalje. Da probamo kakvi su oni što služe ribu. Možda tu ima neke razlike.

Lep prostor, fina bašta, sve neke ribarske mreže prostrte, utisak kao da smo na moru. Prigušena svetla, šank širok i dugačak! Priđe jedra rumena domaćica i ponudi neki bedni meni,  sve mi se čini ja sama mogla bih više da spremim! Nešto ovde ne štima! Još kad pomenu cene, nekako se atmosfera časkom pretvori u odbojnu. Prosto nas cenovnik istera napolje. Naročito kad se začu zvonce pa nismo znali da li je na vratima, kod komšije ili je negde izbio požar. Nastade uzbuna u celom kraju, na tren pomislih – vojna vežba. Da se ja nenadano prisećam bombardovanja, neka hvala. Pokupismo se i izađosmo brzinom munje. Neće moje dete gostiti ovi, a-a, nema šanse!

Na kraju odosmo na mesto koje nam je uistinu i bilo prva solucija, što zbog blizine što zbog dobrog glasa koji ga prati.

Uđosmo, pozdraviše nas još na ulazu. Zbunismo se, pogledasmo iza ramena, da nismo pogrešili, da li smo pogodili prava vrata. Sve gledam da li će da se pojavi odnekud neki čudan lik iz ‚‚Tvin Piksa“ da nastavi naše iskustvo sa beogradskim ugostiteljstvom. Stvori se domaćin čim su ga pozvali, ljubazno nam objasni šta imaju u ponudi, profesionalno ispriča sve redom šta je bitno za slavlje u restoranu i osetismo toplinu koju smo priželjkivali. U bašti su svirali tamburaši, unutra je radila klima pošto se vrućinčina pomahnitalo bahatila, stolovi popunjeni i napolju i unutra, atmosfera prijatna, domaća, drugačija u odnosu na sve pre toga… Malo je falilo da se izdam da kažem Milošu pred njim: ‚‚Hoću ove i nijedne druge!”. Čim izađosmo, Miloš potvrdi da ima isti osećaj. Na izlasku, menadžer nam ljubazno pruži svoju vizitkarticu sa neophodnim podacima. Nije nam, kao neki, tražio broj telefona. Pa, ljudi moji, ne prijavljujemo se za tajnu službu. Aman, hoćemo samo ponudu hrane i cenu iste za svečani ručak da ćeri proslavimo prvi rođendan. Nema nas mnogo, samo najbliži, porodica i kumovi. Ukupno dvadeset odraslih i desetoro dece. Zašto je to toliko komplikovano da se ugovori?

Ostavismo odluku za ponedeljak, kad pozvah one što su nam lukavo uzeli broj telefona dva dana pre toga. Javi se neki polupogubljeni glas, verovatno istog takvog pogleda, jer tako sam ga nekako zamislila.

Čuh komešanje, sad će on meni broj telefona, nije problem, evo sad će, evo sad… I ništa. Mislim se, sad ćeš, evo samo što nisi. Ćutim ja i čekam dok on grebe tamo, češe nešto, ne želim ni da slutim šta…

Javi se ponovo, alo Požega, šta ono beše, Cica, leb da, šta, sela, legla, pa je l’ sela ili legla? Cica, pa ko drugi? Da, da, sad će on meni broj telefona. Mislim se, druže, dok ti meni taj čuveni broj telefona i ovi mobilni će biti prevaziđeni. Dok ti nađeš to što tražiš, uvešće čip koji otvara sva vrata, i stana, i kola, i pošte (ako bude postojala) i reagovaće na glas tako što će da ti stvori hologram onoga koga tražiš, pa ti vidi hoćeš li pronaći jedan običan broj telefona.

Naravno, nije ga našao. Naravno, tražio je moj broj. Naravno, javili bi mi se oni samo tetki lek da odnesu. A tetka im verovatno kao ona baba sa sprata iz ‚‚Alo alo”. Da, javili bi mi se kao u subotu. Ne dadoh se ja, kažem, baš lepo, tako ste nas već pozvali kad smo vam prošli put ostavili. Kaže, stvarno?Kažem, naravno da nije stvarno. Ućuta, ne ču se više češanje, valjda ga više nije svrbelo. Izdiktira broj kao prvak pesmicu ‚‚Petliću pevaču”. Zahvalih se uz primedbu koju nam Katarina često izgovara kad posle dugih pregovora konačno dobije ono što želi: ‚‚Eto, vidiš da nije bilo teško!” i završih razgovor.

Sad je predstojao teži deo. Da pozovem menadžerku, ili u ovom slučaju ipak šeficu sale i pokušam da dobijem ono što tražim. Jes, samo što je nisam dobila iz prvog, kao što sam i predosećala. Istini za volju, zazvonio mi je telefon ubrzo pošto sam odustala od zvanja. Halo dobar dan, propušten poziv. Aha, hoćete ponudu, aha onda vi meni lepo mejl-adresu, da ja proverim preko mojih kanala koji ste pa da znam s kim imam posla….Ne, nije mi to rekla, ali posle onog upornog traženja broja telefona, postade mi sumnjivo sve što ima veze s njima. Taj restoran, produžena ruka KGB-a sigurno! Nije ni čudo što radi ona istetovirana tamo. Možda je to na njoj neki tajni plan. Jer, onolika površina, obe ruke, ramena i leđa može da pokrije i mapu skrivenog blaga. I cara Radovana i još nekih…

Poslah joj mejl-adresu, šta ću. I stvarno, vrlo brzo svirnu mi signal da sam dobila poruku.

A u poruci: jaja japanske prepelice, mleko bizona, šljive u sosu od manga i parmezana sa karamelizovanim godži bobicama, začini svi redom od čia semenki do sasušene marakuje u tanjiru sa jagnjećim šniclama prelivenim pavlakom sa Hangajskih planina i obaveznim prilogom od pistaća u kozjem siru.

Mislim, alo? Požega, Cica, ko god da se prvi javi, nije bitno! Dobro, možda nije išlo baš tim redosledom, ali ne nađoh tamo nijedan srpski specijalitet. Ni italijanski. Ni francuski. Niti ijedan poznat, da ne kažem normalan. Vala, kakvi su im predstavnici ko zna ko li im je tek sastavljao jelovnik. Pritom, ko zna da li su te stvari na spisku stvarno jestive, jer ono što sam uspela da pročitam, delovalo je kao da se neko sa mnom šali. Pre bih rekla da je u pitanju jelovnik astronauta iz Nase koji moraju da imaju u kilodžul isplaniran svaki obrok. Pošto, u Nasu se razumem upravo kao u pomenute specijalitete sa ponuđenog mi menija.

Mislim se, jes mene ste našli. Jes, evo baš ću kod vas da me otrujete. Pu pu daleko bilo.

Pročitah poruku, stresoh se i dogovorih se s mužem u tri rečenice da ćemo poverenje pokloniti našem proverenom starom dobrom restoranu u komšiluku.

Pozvah čoveka, osetih onu gostoljubivost od vikenda i preko telefona. Nije morao ništa više ni da mi kaže. Kupio me je, kupio nas je svojom neposrednošću, prirodnošću, znanjem, profesionalnošću i urođenom ljubaznošću. Jer, kao što reče posle neko od naših gostiju, konobari su zračili pozitivno, toliko su bili fini i ljubazni da koliko god oni kelneri na fenseraj mestima u modernim  keceljama vežbali da se osmehnu i nabace pozitivnu energiju, ne bi mogli da im se približe. Jer, energiju ne možete da navežbate. Konobari su u našem restoranu poklanjali pažnju svakom detalju toliko da ništa nije falilo ni u jednoj sekundi. Nisu nas smarali, nisu nas zapitkivali kao na pomenutim fensi mestima izveštačenim osmesima koje jedva nameste pre nego što izađu u publiku. Sve je funkcionisalo savršeno. Prirodno ljubazni, čak su se kretali kao oni pravi konobari koje pamtim iz detinjstva, nenametljivo, spretno, brzo, prirodno. Stara škola pravog srpskog ugostiteljstva koje je za svaku pohvalu, iz najlepšeg ličnog iskustva mogu da kažem da još postoji!

Ruku na srce, i vreme nas je poslužilo. Lepo, sunčano i prijatno bez vrućine – i vreme nas je podržalo! Atmosfera fenomenalna, sve normalni ljudi, svi znaju šta hoće. Naši konobari uvežbani, sve na raspolaganju. Muzika, kao da su nas pitali. A nisu. A klopa? Mmmmm, a tek klopa. Nema jela koje nije bilo ukusno. Pravo domaće meze, roštilj prste da poližeš! Trenutak kad je Mila duvala prvu svećicu –besprekoran! Sve savršeno.

Jeste, postojao je jedan detalj. Ali, to je već do nas. Kažu, uvek postoji ‚‚ono jedno” dete, ‚‚ona jedna” sestra. Ona se u našoj porodici zove Katarina. Dobila je visoku temperaturu dan uoči proslave. Kao što je red u takvim situacijama.

Čisto, da se ne opustimo previše.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *