Katarina je rođena da se igra! A vaša deca, za šta su ona rođena?

Jedno veče napolju s decom u parku promenilo je moje mišljenje o današnjoj starijoj deci. Ne mnogo starijoj od ove moje sitne. Možda šest, sedam godina u vrh glave.

Stajasmo pored česme sa koje vodu piju i deca i životinje. I domaće i divlje. U stvari, ako pacove računate u domaće – onda samo domaće životinje. U pojenje poslednjih pomenutih, uverih se prošle godine kada su majstori menjali vodovodne cevi pa je sve oko česme bilo razrovano kao… pa da, baš kao poznati beogradski trg do skoro. Samo što ovde nisu toliko napredno promenili, nekako su bili skromniji, ostali u domenu postojeće arhitekture. Jedino što su stavili rešetke preko stepenica za sklonište, tako da sad kad deci tu upadne lopta mogu jedino da je gledaju odgore i pozdrave se sa njom.

U gustoj prašini prošlog leta, sasvim slučajno odade se jednom poveći pacov koji pretrča čitav put od pomenutog skloništa preko izvađenih betonskih blokova pa sve do ulice. Da nam dokaže da je u kondiciji. Nas nekoliko roditelja koji smo se tu zatekli, gledali smo ga i otpratili u neverici njegovu putanju od početka do kraja. Samo što nam ne reče ‚‚Živeli!“ usput. Tačno nas je izazivao, rugao nam se da mu ne možemo ništa.

I nismo mu ni mogli. Prođe leto, eto sledećeg leta, nekako se zaboravilo na stanovnika tog predela oko česme koji nas je onomad hrabro pozdravio i deca nastaviše da piju vodu sa iste česme. Kao da nijedna životinja ni pre ni posle tu česmu nije olizala. Stvarno, deca kad se isprljaju mogu da liče na životinje, ali baš da sa njima učestvuju u obavljanju osnovnih fizioloških potreba, ne ide, priznaćete.

Elem, opet leto, česma, roditelji čavrljaju dok se deca gube na sve strane. Ko zna koliko rođaka onog prošlogodišnjeg bundžije ispozdravljaše u međuvremenu… Kao Ciga iz onog vica, neka, ne moram ja sve da znam.

U trenutku retkog mira u parku, pojavi se grupa devojčica. Kad nam priđoše, već je mrak bio pao. Zazvučaše tačno kao oni glasovi što kad te ubodu preko telefona nude jastuke, preparate protiv reume, najnoviju sibirsku kozmetiku ili nešto deseto što zavisi od ciljne grupe kojoj pripadaš, i dok si se okrenuo eto tebe u nekom osrednjem restoranu, uz besplatne pljeskavice gledaš promociju dušeka, ali ne bilo kakvih dušeka, to su prvoklasni dušeci, samo hiljadu i nešto evra na 12 rata. Dobro, može i na 18, ako baš insistiraš.

Krenuše one sa pričom o nakitu, rekoh neki poznati brend, sigurno! Opa, znači još mogu da prođem kao mlađa populacija, čim pomisliše da mi nakit treba. Jedna prednjači, iza nje idu ostale među kojima je ona sa tacnom. Lepom belom plastičnom! Ko zna da l’ joj majka zna, jer izgleda kao nekorišćena, nije ulubljena, ogrebana i izreckana, kao nečije. Prva izreferisa ukratko – ručni rad, njihovih ruku delo, sve unikati, jedinstvene u svakom smislu. Naročito u dizajnerskom, sigurno neke od njih već pikiraju FLU. Ili, što je verovatnije za današnje generacije – Fakultet lepih umetnosti, da ni ja ne preterujem, pa da se zaluđujem, ko što sam se s onom mojom.

Verovala ja hoće ona taj fakultet što je pominjala. Sve počeće za prijemni da uči danas, sutra. Pa ispalo malo sutra. I upisa privatni, šta će, nije stigla da se spremi. To je najgore, kad nemaš vremena ni za šta.

Čudno mi je da su ove mlađahne devojke pored raspusta i vrelog leta našle vremena za ručni rad. Makar on bio nizanje perlica na pecaroški konac. U svim bojama. Svih veličina. Ne mogoh da se odlučim. Pogotovo u mraku gde su mi sve ličile jedna na drugu. Zatražiše skromnih pedeset dinara i ja, setivši se onomad nekog dede u ofucanom odelu koji mi je iskamčio sto na foru, došao kod bolesne ćerke pa nema za kartu nazad, i kojem je malo bilo to što sam mu poklonila, uhvatih se za novčanik, ali ne! Prekide me moj muž koji se isprsi ispred mene, kao da me je napao čopor hijena. Da, kavaljer, nego šta nego kavaljer. Kaže, koliko ste rekle, pedeset? Dajte dve! Ja ostadoh zatečena tolikom širokogrudošću i ćutke izabrah dve koje mi se u mraku učiniše s najlepšim bojama. Tek kod kuće, na svetlu, videh da nemaju veze s onim bojama koje sam mislila da su. Bile su nekako narandžaste, taman da mi se ni sa čim ne slažu. Ako ništa, Katarina je bila oduševljena svojom. Jer sve što je šareno, plastično, što zveči, mućka se, može da se kači na ruke i naročito na glavu, prema Katarinim umetničkim standardima – savršeno je!

Ostadoše savršene narukvice na Katarininom stolu a ja se zamislih, kako je nekada bilo. Nije bilo dece preduzetnika. Posebno ne u tom uzrastu.

Deca su se rađala da bi se igrala, ne da bi zarađivala. Još malo smo se primakli zapadu. Neprimetno.

Korak po korak i sada su i deca deo potrošačkog sveta. Prvo na strani kupca. Kome se još nije desilo da uđe u radnju i da dete počne da traži, hoće ovo – hoće ono? Raspeči se i razbeči pa mu ne mož ništa. Grdiš – ono još glasnije! Pretiš – ono vrišti! Dođe ti da ga kao u stara dobra vremena, ko vola u kupusu – ne smeš, nije pedagoški. Šta ćeš – ili mu kupiš uzrok scene na sred radnje u kojoj te svi okolo sažaljivo gledaju ili se pomiriš da ćeš prodavcu da čitaš sa usana. Ignorišeš ga i kad se sredi, napolju, na putu do kuće i kod kuće objašnjavaš i objašnjavaš a ono te gleda ko tele. Nema potrebe za šarenim vratima, dovoljno ti je boja promenilo lice za vreme trajanja predstave. Ko ima decu, a kaže da to nije prošao – laže! 

Možda su se baš zbog takvih ljudi dosetili da deci daju do znanja koliko je teško zaraditi. I eto njih u potrošačkom društvu sa druge strane. Sudeći na osnovu prodaje preko tacne u parku, eto dece na strani koja nalazi način da zaradi.

Već sutradan, jer kod mene kad nešto krene, događaji se nižu, otud i priče, sretoh drugu vrstu dece preduzetnika. Ako su one devojčice bile juveliri, onda su ovo ugostitelji-poslastičari.

Nisam imala običaj da izvodim Milu ovog leta pre podne u park što zbog sparine, što zbog dosade. U prevodu, kad nema Katarine koja je tada u vrtiću, to znači da nema ko da pravi atmosferu i da mi nestaje svaki čas iz vidokruga. Jeste, glupo je da šetam bebu koja treba da prohoda ako u tom trenutku Katarina ne visi naglavačke s vrha rakete (one prave, visoke, metalne, iz doba mog detinjstva) ili ne stoji raširenih ruku na vrhu čudne, takođe metalne skalamerije koja ne znam kako se zove, a izgleda da je trebalo da zameni penjalicu. Stvarno je suviše lako usmeriti pažnju samo na jedno dete, pa kad nema izazova, onda ni ne izlazim. 

Dakle, napravih izuzetak, izađoh u parkić. Mila poče svoju šetnju levo-desno. Ne prođe ni pet minuta pojavi se dečkić, što bi Katarina rekla – veličine onih devojčica od prethodne večeri. Upita me ljubazno da li želim limunadu. Naravno da pomislih da me neko blago rečeno za’ebava sa velikim Z. Ako ćemo iskreno, zamislite scenu u kojoj sedate na klupu u parku i eto deteta niotkuda koje vam nudi limunadu. Upitno ga pogledah pokušavajući da odgonetnem zašto pita baš mene. Ne ljušte mi se dlanovi, iako vitamina C nikad dosta. Kako li izgledam kad me deca po parkovima pitaju da li mi treba limunada. Stvarno, kad me je poslednji put neko pitao da li želim limunadu.

Fino neko dete. Ljubazno pre svega. Zamalo da se zeznem da kažem da želim. Jer ne ponesoh novčanik i na vreme odreagovah ljubazno mu se zahvalivši. Upitah se šta bi bilo da sam rekla da želim. Da li bi mi uputio tužbu za nemar, nipodaštavanje njegove lličnosti, rada, truda i uloženog vremena? Kuku, još se izvukoh.

Posle razmišljam da li je ovo teritorija koju su izabrali za neki eksperiment, da vide koliko deca mogu da zarade. Uveče prodaja ručno rađenog nakita, pre podne limunada. Više ni u park ne mogu bez dinara.

Još ujutru da ih nauče da se nude da ponesu tetkama i babama kese i cegere sa kupljenom hranom, da kojoj prošetaju kuče po potrebi, ili da im stanu u red u apoteku za lekove, gde na primer mogu čak da dobiju i posao za stalno, s obzirom na potražnju čekanja, u krajnjem slučaju mogli bi višenamensko preduzeće da osnuju.

Nekoliko dana potom, eto mene u Bulevaru, opet sa Milom. Vraćale smo se iz poduže šetnje i na uglu kod ETF-a vidim izdaleka omanju devojčicu kako deli neke letke. Kad se približismo vidim da je u pitanju katalog kozmetike i šminke koju odavno ne kupujem, te ga zato ne uzeh. Devojčica je svima redom zdušno nudila katalog. Bila je vrlo aktivna i vrlo spretna. Nisam bila dovoljno blizu da čujem šta je govorila, ali sudeći po gestovima ruku i njenom kretanju, mogu da zaključim da je prilično uspešno izvršavala zadatak. E, sad, pitanje je – čiji? Stvarno je delovala previše mala da bi se sama toga dosetila. Ko je to smislio, zašto je uposlio dete od pet, šest godina kome je u tom vremenu mesto u vrtiću sa svojim vršnjacima, ne mogu da znam. Mogu samo da pretpostavim.

Setih se svog detinjstva i bogu se zahvalih na takvoj bezbrižnosti. Setih se kako smo se u starijim razredima osnovne škole igrali tada popularne serije ‚‚Na tajnom zadatku“. Bili smo stariji i od onih juvelira i od onog poslastičara, i od promoterke kozmetike. Kriminalistička serija sa Dženifer O’Nil u glavnoj ulozi. Nas nekoliko devojčica i dva, tri dečaka sastajali smo se posle škole i ponavljali scene iz epizoda koje smo najviše pamtili. Glumili smo da smo inspektori prerušeni u manekene i fenomenalno smo se zabavljali. Eto, da smo znali, da smo bili napredni, kao ova deca danas pa da smo izašli u Knez-Mihajlovu, postavili šešir i da smo igrali scene u javnosti, pred publikom, bog da nas vidi. Ako ništa, moj deda je nosio šešire – našli bismo neki sigurno. Verovatno nikome ne bi bilo jasno šta radimo, ali umetnički čin ne treba potcenjivati. Našao bi se dinar i za nas.

Onda se setih kako smo se čak i kasnije, za vreme gimnazije, ponašali, kad nam je druga serija bila omiljena, ona koju danas pokušavaju da ožive. Ko još nije pratio doživljaje Brende i Brendona? Pa još pokušavao da bude kao oni? Neću zaboraviti naše proslave maturske večeri kad je bilo moderno sve veliko i svetlucavo, po ugledu na glavne junake ‚‚Beverli Hilsa“. Nakit od bižuterije težak kao točak kamiona. A tako nekako je i izgledao, ko da je bio napravljen od kamionskih felni. I retrovizora. Tada je važilo ako ne okačiš minđušu veličine slonovog uveta ništa nisi pokazao. I ako ti se vrat ne nakrivi malo ka napred, to nije odgovarajuća težina. Ma, nije minđuša uopšte! Jer, onda je važilo – s minđušama veličine satelitskog tanjira držiš se što dalje od bilo kakve vode. Ako nedajbože dođe do situacije da se slučajno nađeš u istoj, garantovano – toneš! Kakvo sidro, jedna tadašnja minđuša mogla je za dno da veže i američki nosač aviona. Nije bio to bilo kakav nakit. Ne bi me čudilo da je bio pravljen od olova. Jer, ako je bio ručni rad u pitanju, kao kod današnje dece a ono naše vreme bilo je jezivo vreme ratova, onda stvarno ne bi bilo čudno. O ogrlicama da ne pričam!

Nosilo se samo džombasto, uočljivo. Ne ono uočljivo iz helikoptera na njivi. Nego uočljivo iz putničkog aviona! U močvari! Po mraku! Boing 747 ili kako već, ne razumem se baš u avione.

Kakvi su to teški materijali i dezeni bili u kombinaciji sa teškim metalima, znamo samo mi koji smo iste nosili. Kao i narukvice! Dobiješ komad nakita na poklon pa se samo smeškaš i zahvaljuješ a u stvari ne znaš da l’ da ga staviš na glavu ili na ruku. Mada je bio moderan i nakit za nogu, pupak, obrve i neke druge delove tela o kojima ne bih sad.

Takva nam je mladost bila. Iako je padala baš u vreme najtežih, ratnih godina na ovim prostorima, opet nije bila otežavana da moramo da radimo, da zarađujemo. Niko to nije tražio od nas. Tražili su da učimo i da se znanjem borimo kroz život. Jeste – naivno. Jeste – pogrešno. Ali, tako je bilo. Drugo vreme. Prošlo vreme. Ili možda bolje – pretprošlo!

Ne osuđujem onoga ko nađe način da unovči svoju veštinu, znanje ili posedovanje nečega što drugi nemaju, kao recimo jedan student koga smo moja divna prijateljica koja ne živi više u našoj zemlji i ja upoznale jednog sivog oktobarskog dana pre mnogo godina. Dok smo šetale sa decom po Tašmajdanu, prišao nam je suvonjav dečko od dvadesetak godina sa ara papagajem na ramenu i upitao da li želimo da fotografišemo bebe sa njegovim Bebanom, kako se papagaj zaista zvao, u zamenu za simboličan iznos koji sakuplja za studiranje. Moja Maša odmah pristade ne razmišljajući, a ja se setih onih majmuna i magaraca na moru, pa reših da upotpunim kolekciju sa zelenom pticom. Platismo na licu mesta, uslika nas više puta, posla slike mejlom sledećeg dana, baš kao što smo se i dogovorili. I? Osta uspomena koja nam je itekako draga.

Nego, istina je da ono što pogrešno naučiš teško možeš da ispraviš! Gledajući ovu decu preduzetnike okolo, očigledno da ja sada, u ovom dobu, sa svojom decom, grešim.

Moja Katarina se posvađa sa nama pre neki dan kada nismo mogli da izađemo napolje iz opravdanih razoga, objasnivši nam jednostavno: ‘’Ali, kako ne razumete, ja sam napravljena da se igram! Da se igram, da li čujete?”.

Pomislih na decu preduzetnike koja nas okružuju sa svih strana, za šta li su oni napravljeni? Stresoh se od ponosa na Katarinine reči, koje govore suprotno. Zamislih se…

Njene reči – koliko u njima ima smisla? Koliko su ispravne? Hmm…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *