Silina duše
Usred zore, kad je napolju bilo dovoljno svetlo da se otvore oči a da ne bole, ugledala sam na staklu crtu dugačku oko deset santimetara. Pukotina je najavljivala njegov ponovni dolazak koji nismo ni čuli ni osetili. Iz mog ugla izgledala je dovoljno široko da kroz nju može da se provuče neki božiji stvor i nastavi svoj život napolju, na vazduhu, van okvira naših života. Međutim, kad sam se uspravila, sa mnom se uspravila i pukotina, nije više izgledala beznadežno, nije pretila niti je bila opasna, pretvorila se u tanku liniju koja je nepomično svedočila o njegovoj poseti.
Upitala sam se da li to znači da nam stvari ponekad iz sopstvenog aspekta izgledaju mnogo strašnije i jadnije nego što to u stvari jesu. I ova naša bol koja vremenom samo jača, možda drugima izgleda mnogo tananije, prihvatljivije, podnošljivije nego što smo mi u stanju, sada posle svega, posle toliko vremena, posle sutra i posle budućnosti koja je došla, da pokažemo. U meni je počelo snažno da bije i da pulsira nešto neopisivo drago, nešto na šta nisam mogla da utičem a što me je nosilo kroz misli do pre šest godina i ovog perioda, do godina koje su zatim došle i koje su izgledale prividno srećno, pa sve do prošle, prazne i hladne, najgore na svetu.
Prostrujala mi je krv kroz kičmu, stresla sam se od sreće koje nisam bila svesna i rukom dohvatila pukotinu. Pomazila sam je tražeći otiske mog omiljenog bića, koje sada, sasvim sam sigurna u to, ima drugačiji oblik, miriše drugačije i ostavlja drugačije tragove. Skroz na vrhu prsta osetila sam malo oštro udubljenje koje je napravila silina njegove duše, toliko čiste, netaknute, ispravne, istinite i velike da je mogla da učini da pukne staklo, kao sada, na prozoru pored mog kreveta. Još jednom sam se preispitala kako je moguće da nisam nikada pre primetila ovu pukotinu. Ne, bila sam sigurna, pre nije ni postojala.
Pojavila se danas, ovog jutra ili u toku noći, dok smo spavali, dok smo pokušavali po ko zna koji put da ga uhvatimo u snu i zaustavimo trenutak u kom ga imamo, skoro fizički, skoro stvarno. Opet je svratio da nam pokaže da pamti važne datume, da nas nije zaboravio, da je i dalje prisutan u našim životima na svoj način. Uspeo je da probije put do naših čula, tako zakržljalih, tako slepih za dušu…
Posle godinu i po dana, našao je način da nam se obrati, da nam da novu snagu, da nas podigne, da nas natera na nove korake ili da aminuje ove dosadašnje, da odobri postupke očajničke borbe za ono što ostaje, što može da postoji posle…
Ili je samo pokušao da nam skrene pažnju sa naše tuge time što zna da su naše duše napukle kao staklo na našem prozoru, da zna zašto je tako, da oseća da ćemo ga večno voleti i da ćemo biti celi samo kada budemo uspeli da nađemo put do njega, njegove duše, jednog dana.
Naš sin se pojavio baš danas, na dan kada bismo slavili njegov šesti rođendan.
