Beskućnik

Jedno od prvih ovogodišnjih sunčanih jutara u Beogradu obasjavalo je naše prozore zrele za pranje. Samo sam vratila zavesu na mesto, praveći u glavi spisak svega onoga što mi  predstoji da uradim ovih dana. Moji ukućani su se već nadvikivali u kretaju na pohod ka pijaci. Svakog vikenda, oko podneva, kad je najlepše sunce, naročito leti kad pripeče pa ne znaš da l’ je od roštilja sa ćoška ili od samog sebe u moru drugih mirisa, mi krećemo u omalenoj povorci ka Kaleniću. Dok njuškam tako i decu i sebe pokušavajući da detektujem odakle žeže, spazih jednog suvonjavog visokog starca sa kolicima pored nas. 

Stajasmo tačno na uglu ulica gde je skoro otvorena nova pekara, pa po sistemu ‚‚kud svi – tu i mali Perica“, priklonismo se običaju da tu kupujemo hleb. Poslasmo jedinog Pericu u našoj porodici da stane u red koji je dosezao bogami do vrata. Nas tri, moje dve najmlađe ćerke i ja strpljivo smo čekale ispred, pored onog starca. Mislila sam da i on nekoga čeka.

Pošto sam otkrila poreklo arome, a da nije u pitanju radnja pod tim imenom, zadovoljna što ne bije iz naše kuće, zauzeh pristojno rastojanje diskretno pomerivši decu iza sebe, nekoliko koraka od pomenutog čiče. Međutim, pomeri se i on. Stade pored, na nekoliko santimetara, kao da je on magnet a ja frižider, pa se nakačio sa željom da mi pokaže da potiče sa Halkidikija, Tasosa, iz Pariza, Londona, Milana, ili što je najverovatnije, sa Zlatibora. Pomerih se opet. I opet diskretno pomerih decu korak, dva. Pomeri se opet i on. 

Osetih se kao da se igramo ‚‚Care, care gospodare…“ pa gospodar malo prolupao i šalje sve u desno. Kao da namerno isprobava dokle mogu da idem. E, pa, mislim se, možemo mi da nastavimo ovaj moravac, može i sitniji ako treba, bar sam kao dete igrala folklor i još se sećam osnovnih koraka. Nije teško. Još uvek pamtim koreografiju, mogla bih celu da je odigram. Doduše, zbog kondicije, a i zbog godina, pre bih pripala nekom seniorskom sastavu….

Tačno se zamišljam pod ruku sa babama i dedama koji nasmejani iskusno cupkaju, zlatni zubi sam’ se otkrivaju iza osmeha dok viču ‚‚Iju iju i ju ju!“. I ja među njima, najmlađa, kao ruža iz vrta.

Đipam, vamo samo što jezikom ne palacam od napora, al’ ne odustajem. Kao na nekoj seoskoj svadbi, nema odstupanja, svi se čvrsto drže i ako se ko pusti, zatalasa se gomila od gubljenja ravnoteže i oslonca, ali nastavlja se. To je trenutak kad se dokazuje ko je ko, po cenu davanja veštačkog disanja i polivanja vodom posle. Bitna je namera. 

Ne znam samo koja je namera bila ovog dede koji se izgleda ozbiljno nameračio na nas. Taman da napravim još jedan korak, priterana skoro do semafora u našoj ‚‚uhvati me ako možeš, stići ću te kako znam“ igri, kad eto našeg Perice.

Kakav momenat, kao na filmu. Prosto sam ga, gledajući ga dok se približavao, zamislila u usporenom snimku… Zamahuje glavom, kosa mu zlaćana pod jakim, nezdravim suncem, majica se njiše u hodu, koraci mu spretni, laki, a u ruci – kesa sa friškim hlebom iz koje se širi miris spasa. Dok se približavao tako, lepši nego obično, onaj dekica progovori nešto… 

Okrenuh se ka njemu ne razumevši ni reč. Ponovi nešto gledajući u moju decu dok mu se na licu pojavi sramežljiv osmeh. Od svega, razabrah samo: ‚‚Nekad, kad sam i ja imao decu…“.

U trenutku me uhvati tuga, ščepa me na kvarno i krenu da podriva misao po misao. Kako to ‚‚kad je imao“, kako to da ih nema više, kako…

Šta se to njemu dogodilo da sad stoji tako na raskrsnici ulica i traži milostinju? Zašto se našao sam sa kolicima ispred pekare i prosto vreba nekoga da upozna, da popriča, da razmeni koju reč, da kaže nekome da je i on nekada bio kao svako… Možda je isto tako sa svojom porodicom išao u kupovinu i možda su njega tako nekad čekali da donese hleb, da obraduje one koje voli….

Ohladi me do srži ta dedina rečenica. Ohladi toliko da pola od onoga što je srednja ćerka pokušavala da mi objasni nisam ni razumela ni čula. Trgoh se tek kad reče da je gladna. Izvadih ćutke onaj hleb i otkinuh okrajak, vruć i mekan, prozračan kao da je pravljen za takmičenje. Prihvati ga i nastavi priču dok joj se hleb mrvio i padao na sve strane. 

Iz glave mi nije izbijao čovek za koga ne znam ni ko je ni čime se u životu bavi, o kome ne znam ništa, osim možda onog najvažnijeg, bar prema njegovim rečima – da je nekada imao decu… Kao neko ko je doživeo najstrašniji gubitak i sahranio sopstveno dete, mogu potpuno da razumem smisao njegovih reči i da se zamislim, kao sada. Šta se to ljudima desi pa ostanu sami? Ko je gde skrenuo s puta, ko je prestao da se razume i šta se uopšte dogodilo tom jadnom čoveku?

Pogled mi ode napred na romsku porodicu sa četvoro dece… Deca su skakutala u koloni, jedan iza drugog. Majka im je bila na čelu kolone s bebom u kolicima, a otac na kraju, kao pravi zaštitnik. Možda je odgovor upravo u njima. U našoj raznolikosti.

Negde je neko sam, negde ih ima više.

Negde je neko srećan, negde neko tuguje. 

I tako u krug.

Večno.

Čista ravnoteža. 

Pa šta se kome zalomi…