Kiselo…

Kad su deca mala, ne može čovek pošteno ni u wc da ode. Naročito žena. Imaš jedno nemirno dete – gotov si. Kreneš da se rasteretiš, da te želja mine i još ponešto, kad – čim kročiš tamo, u onu prostoriju koja bi po pravilu trebalo da bude za jednog nešto se desi. Ili neko, u mom slučaju –  nekA uleće ili čuješ krike kao pozive u pomoć pa izbezumljena izlećeš šta god da si radila i dokle god da si stigla. Tako i ja.

Svaki moj odlazak u samicu pretvori se u dupleks. I to – luksuz varijantu, pošto u naše kupatilo nekad stanu i po tri, četiri osobe odjednom.

Sreda veče, došlo vreme za pranje kose. Moje. Bacih pogled na mlađu decu pre nego što se usudih da krenem u jednu takvu avanturu. To zna svaka majka koja je decu odgajala samostalno, bez pomoći i dodatne pomoći. Ne mislim da sam samohrana, nego onaj moj mi javio da će da se zadrži sa nekim kolegama posle posla, pa mi to u trenucima kada treba da obavim ličnu higijenu u kući sa decom ornom za igru i jurcanje, liči na trenutke na život samohranog roditelja. Uz moje ogromno divljenje njima, ne znam kako izlaze na kraj.

Gledam, jedna – gleda crtaće u svojoj sobi, zavaljena u fotelji. Odlično, dok se Svetlucava i Sjajna dogovore koja ima ljubičastu a koja roze kosu, ja sam već na pola puta. Druga sedi na podu dnevne sobe i pretura po malim knjigama sa tvrdim povezom. Srce moje pametno, nema šta – povukla na majku! Treća nemam pojma gde je, znam da je završila uveliko najavljivan ‚‚padam sigurno” ispit i sad odmara negde. Pa nije luda da se muči da odmah seda s knjigom za naredni, svašta.

Dakle, što bi se reklo – sve čisto! D’ uđem u kupatilo pa da počnem. I tako, uđoh ja. Skoro pa počeh. Tek što sam namestila toplotu vode i tušem pokvasila glavu, krenuše… Sveukupno mogao je da prođe minut, ne više od toga. Prvo se začu vrisak s uzdahom, koji mi je, poznajući reakcije svoje dece, najavio da jeste nešto, ali da niko nije životno ugrožen. To je već nešto, za početak. Katarina zaciča kao da ju je ubola pčela pa zuji okolo s njom, jer ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se… Zaustavih vodu i onako mokra iznad kade stadoh da osluškujem. Na trenutak ništa. Tišina. Verovatno mi se učinilo, ionako sam nenaspavana.

Dohvatih šampon. Nisam ga još nanela, kad – ponovi se vriskanje, cičanje i zujanje kao da oponašaju livadu u proleće. Čuh sad i Milu. Ipak nije monodrama ni uvežbavanje pesmica za hor. Ipak je stvarno.

Katarina zavapila na sav glas pa ponavlja ime mlađe sestre, kao u selu, s brda na brdo. Odjekuje kućom Milino ime, naučiće ga i frizer na ćošku. Obe smene. Oba brata što su došla iz Aranđelovca pa otvorila salon u našoj maloj ulici i sad tu skupljaju džipove različitih marki, a nisu igračkice. Zakukala ona pa promeni ton i poče da se smeje. Ukazuje na jedno – ko zna šta je ova dohvatila i kakvu je sad svinjariju napravila. Katarinini pokušaji da bude ozbiljna i da mi skrene pažnju da je nešto krupno u pitanju i napadi smeha smenjivali su se jedan za drugim. Za to vreme ja sapunjam li sapunjam kosu. Sva sreća ova sredstva jaka, pa ako ti nešto ne otpadne odmah, bilo kosa, trepavice ili obrve onda imaš šanse da za manje od nekoliko sekundi trljanja opereš i kosu i kadu i pločice pored i da dezinfikuješ i wc šolju ako uspeš da dobaciš. Tri, četiri u jednom. Za domaćice i žene s malom decom – dušu dalo.

Oribah se ja tako u čas posla i sve vreme osluškujući šta se dešava ispred vrata, zbrzah i stavljanje peškira u turban i obavezno sređivanje kupatila posle. Takvo kakvo je, ništa ne smeta.

Izleteh i umalo se ne okliznuh, čim sam nogom zgazila u hodnik.

Po parketu svuda naokolo belina, koliko mi vid doseže, a doseže, nema šta, bila kod očnog, obavila onomad kad me u’vatila ona baba iz Ivice i Marice u apoteci, pa htela da me pojede, sećate se?  Ako ne, pročitajte priču ‚‚Nevidljiva“.

Dakle, svuda naokolo beli tragovi. Da je zima, pomislila bih da mi deca prave Sneška kao iznenađenje. Jupi, baš sam se iznenadila, nema šta! Svuda klizavo, baš kao led kad se uglanca dečjim guzama na spustu. Klizavi, beli tragovi i Mila pored sa ručicama umočenim u belo do lakata. Sa nje kaplje kiselo mleko, oko usta pa sve do pola lica sve umuljano, odeća mokra, umazana i bela. Mesto zločina – Katarinina soba i ceo hodnik. Dohvatila Katarininu večeru kad je videla da je ova neće i ko da veli: ‚‚Nema problema, ima ko hoće!“. Katarina se pored trese od smeha. Baš u tom trenutku u kuću ulazi Ivona. „Jao, fuj, šta ste to radile? Skloni se, sklonite se! Mama, skloni ih od mene. Došla sam samo da se presvučem pa izlazim. Mama! Maaama!“. Uđe u kupatilo, zalupi vrata za sobom, i ja ostadoh uhvaćena na prepad s ove strane sa flekama, umazanim parketom, još umazanijom Milom i Katarinom koja se beskrajno zabavljala! Eto mi ga na! Baš!

Sva sreća pa moj muž bio pametan pa navalio da napravimo i drugo kupatilo. Odoh tamo, ostavivši tragove i na tom delu hodnika i počeh. Mila plače dok je skidam i ribam usput, Katarina se smeje, Ivona se zabila u glavno kupatilo pa ne ume da izađe… I tako narednih desetak minuta.

Taman kad čovek pomisli da je sve sređeno, Katarina dohvati tanjir iz koga ispadoše ostaci večere i kiselog mleka i dokusuri oglancan parket, delove kreveta i moje živce.

Druga tura čišćenja bila je u toku kada se u svom sopstvenom sjaju, sa doduše dva paketa pelena i nekom kesom u rukama, na vratima pojavi gazda kuće, moja fina polovina i reče važno, po sistemu – bitno je jer se sam toga setio:

„Ljubavi, kupio sam jogurt i dva kisela, da znaš!“

2 thoughts on “Kiselo…

  • 13/10/2019 at 3:22 pm
    Permalink

    Od srca sam se nasmejala. Tvoje pisanje je kao zubor bistrog,brzog potoka kroz ciju plavu .cistu vodu protice ova mala slicica vase svakodnevnice

    Reply
    • 13/10/2019 at 3:40 pm
      Permalink

      Hvala najlepše na komplimentima, drago mi je što sam uspela da prenesem poruku i što se moje pisanje razume na pravi način!

      Reply

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *