Uspavanka

Dan je bio topao, neobično topao za početak novembra. Ljudi su se sudarali u susednoj ulici koja je vodila ka pijaci. Volim tu ulicu, ima nečeg pitomog u njoj, kao da je ulica mog detinjstva a nije, ni ne liči na nju…

Začula sam muški glas kako izgovara nešto nerazumljivo. Nisam se ni trudila da razaznam njegove reči, uostalom već sam navikla da viđam ludake svaki dan. Jedan više nije značio ništa. Desetinu koraka ispred mene ugledala sam vlasnika glasa koji je parao tišinu u mojoj omiljenoj ulici. Prešao je na moju stranu gurajući stara polomljena kolica. Sve vreme je nešto govorio. Izgledalo je kao da se obraća nekome ispred sebe. Izdaleka nisam videla nikoga ko bi mogao da učestvuje u njegovoj priči. Onda je zastao i nagnuo se ka kolicima. Nije prestajao da priča. Sada sam već počela da sumnjam u ispravnost mojih misli. Bilo je sigurno da se obraća nekome, nekom živom biću. Približila sam mu se dovoljno da mogu da vidim otrcanu kartonsku kutiju koja je krila nekoga kome se muškarac obraćao punog srca. Njegov ton, ushićenje sa kojim je izgovarao reči koje nisam razumela, njegov izraz lica svedočili su o čistoj ljubavi koja je isijavala iz njega. Učinilo mi se da vidim štene kako se meškolji pod njegovim glasom. Već sam bila dovoljno blizu da sam mogla da čujem rečenice izmišljene uspavanke, stihove koji se nisu rimovali a koji su predstavljali u tom trenutku najlepšu muziku koju je neko mogao da mi pusti i ulepša mi dan:

„Na na na – tatina ćera ‘pava, tatina ćera ‘pava…“

Prestigla sam ga u trenutku kad je iz kutije izvirila čupava dečja glavica sa kikicama, vidljiv pokušaj da joj se napravi frizura, pokazatelj da je neko o njoj istinski brinuo, neko ko je stvarno voli…

Iz njenih ogromnih crnih očiju verno uprtih u oca iskrila je snaga kao putokaz. Nasmešila se onako najlepše, kao što samo deca umeju. Toplina mi je oblila srce, a to nije bilo zbog toplog vremena, nije bilo zbog sunca, nije bilo zbog tople ulice…

Sada sam bila ispred njih, a čula sam ga i dalje. Takvu roditeljsku ljubav nisam očekivala da ću sresti na ulici, slučajno, usput, i to od nekoga ko je sa kartonskom kutijom zastajao pored kontejnera. Bilo mi je sve toplije i toplije i onda…

Nisam mogla da izdržim, suze su mi skroz pokvasile lice. Okrenula sam se i pratila ih pogledom. Bio je ozaren, nasmejan, pričljiv, raspoložen, gledao je u nju kao da nema nikoga okolo, kao da je jedina na svetu, pogledom kakav mogu da imaju samo roditelji zaljubljeni u svoju decu. Grč mi je toliko stegao telo da nisam mogla ni da dišem na trenutak. Nije me bilo sramota da plačem. Bilo me je sramota što nisam mogla da mu poklonim kolica za dete, što nisam mogla da se setim ko ih ima a da mu više nisu potrebna, što retko mogu da sretnem takve ljude, ljude kojima zasluženo mogu da poklonim ono što njima treba a meni više ne, što više ne znam i ne mogu da procenim ko je zaslužio da ima nešto, ili nekoga, a ko ne…

Nekako su mi nestali iz vida. Ili su mi suze toliko zamutile pogled da više nisam mogla da vidim ni tik ispred sebe. Nastavila sam svojim putem.

U susret mi je dolazio par sa velikim, lepim, novim kolicima za bebu. Brišući suze, pogledala sam ih.

Prošli su užurbano, odsutno, gledajući pravo pred sebe, gurajući uglancane točkove, ne obraćajući pažnju na biće koje je ležalo u kolicima i budno ih motrilo.

Nisu izustili ni reč…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *