Kroz pustinju i prašumu

„Ti želiš da ja budem razočarana, ti ne želiš da ja budem lepa!“, dopiralo je iz hodnika tog jutra, nije bilo ni osam sati. Pažljivo i što tiše umem, da ne bih probudila Milu, izađoh iz sobe i zatekoh scenu u kojoj se dve sestre svađaju tako što se jedna smeje a druga plače. Pogađate čije su ono reči, prepoznatljive po temperamentnoj i originalnoj prirodi – Katarinine. Probudila se sama, razbudila, ustala, obukla po sopstvenoj želji i na pola svog samostalnog sređivanja i udešavanja za vrtić srela Ivonu, koja je bunovno bauljala pokušavajući da odluči da li vredi tog dana otići na predavanja. Na pola premišljanja Katarina ju je uhvatila u svoju mašinu i zadala joj domaći zadatak u vidu frizure od milion ukrasnih gumica i nekoliko šnalica. Što da ne iskoristi set koji je dan ranije dobila na poklon. Neplanirano.

Naime, možda i vi znate kako to ide ako kao mi imate malu decu i svoje prodavce na pijaci. Kad povedete tu decu i kad ih ti prodavci vide, obično im poklone po koje voće, povrće. Valja se, ili šta već. Kod nas na pijaci valjano se valja. Još kad nas vide onako s bebom u kolicima i malom glumicom koja obično tada dobije napad plača, besa ili želje da odigra veselu tačku, ima i toga, onda nam prilaze i oni koji nas ne znaju sa rečima podrške, pogledima razumevanja uz obaveznu rečenicu ‚‚Imam i ja jednu takvu kod kuće“ ili ‚‚Znam i ja kako to ide“ i poklone joj jabuku, krušku, poneki paradajz, ili čak lizalice i kinder-jaja. Da te bude sramota, u zemlju da propa’neš. Osećaš se kao budala, kiselo se nasmeješ i teraš dalje, vrteći glavom i preteći detetu pred svima da će da vidi kad dođete kući. Dok stvarno dođete zaboraviš i zašto ste išli, kamoli da treba ozbijno da popričaš. I tako više puta dok ne prevrši meru. Ovog puta Katarina ju je stvarno prešla. I meru i Daru i bubamaru. Sve redom.

Krenusmo u uobičajenu kupovinu. Svi. Osim najstarije. Svašta, nije luda da se zamara obilaskom pijace. Ima ko će. Zato nije luda.

Kod tezge od koje obično počinjemo kupovinu, Katarina se zavuče preko puta, tamo gde stoje prodavci, kod naše dobro poznate prodavačice koja joj je celo leto davala lizalice. Dete se navadilo, pa ti objasni kad nema.

Isprva skromno, onda sve slobodnije poče da ispituje šta ima naša prodavačica ispod tezge, ne mislim na izraz kojim se opisuju nedozvoljene radnje, nego bukvalno, šta čuva ispod tezge, u prostoru koji mi, s ove strane, nikada ne vidimo.

Miloš je opomenu. Jednom. Drugi put. Katarina ne reaguje. Opomenuh je i ja, unapred znajući da kad već na njegov glas nije odreagovala, na moj neće sigurno. Nismo bili kod kuće, da sam mogla da joj složim jednu moju zastrašujuću facu, koju teatralno izvodim svaki put kada pretera toliko da me izvede iz takta i da mi ne preostaje ništa drugo nego da se iskolačim i izgledam tako kao da očekujem da će svakog časa da mi obuku košulju naopačke i počnem da sikćem i ispuštam zvuke kao prašuma pred kišu, kad sve iz nje šušti, šišti, pišti, sikće, zuji i grakće. Dakle, pošto smo bili na ulici, među drugim ljudima od kojih ne znaš ko su oni koji će te pogledati ispod oka sa spremnim telefonom da te prijave, ako samo popreko pogledaš sopstveno dete, ne smeš da improvizuješ. Samo naučeno, spreman tekst. Dakle, kulturno i polusvedeno opomenuh moju ljubimicu još jednom. Ništa. Nit rumori, nit žubori. Ako sam ja u odsudnim trenucima prašuma, onda je ona u ovom bila pustinja. Nit se šta čulo, nit je ona davala znake da me/nas čuje. Totalni pesak. Okean peska. Bez sunca i oaze. Spreman da te proguta na tvoj prvi pogrešan korak.

Uzesmo šta smo već uzimali, platismo, kad eto Katarine. Pomalja se polako iza tezge. Viri, snima naše izraze lica iz daljine, spremne da je dočekamo, onako kako samo besan roditelj može da dočeka neposlušno dete koje ne samo ispituje nego uveliko prelazi granice.

Ako pogledamo sever, ona je prošla sve do pola Slovačke. Ako ćemo na jug, ta je već stigla do Egipta. U svakom slučaju, prešišala sve očekivano. Miloš besan, samo ju je pogledao. ‚‚Onako”. Ja bez reči krenuh, smišljajući u sebi šta da joj radim kad stignemo kući. Kojim rečima, kroz koji primer da joj objasnim da je upravo dobila nešto što je bilo namenjeno nekom drugom, nekoj drugoj devojčici. Naime, naša draga prodavačica, slaba na dečje poglede i, u ovom slučaju, zahteve – poklonila je Katarini roze set za devojčice sa mnogo različitih šnalica i ukrasnih gumica koji je bila kupila svojoj unuci istog uzrasta. Ova, presrećna, jedva je dočekala i oberučke prihvatila po sistemu –  šta, nisam ja tražila, sama mi je dala, ne shvatajući da je upravo svojim ponašanjem doprinela i proizvela reakciju koju je želela.

Tek, vratismo se kući bogatiji za jedan novi set za frizure. Baš ono što nam uopšte nije bilo potrebno gledajući ostale gumice i šnale koje redovno nalazimo po svim uglovima stana, greškom usisavamo, ponekad isto tako greškom bacimo i uzaludno vraćamo na mesto, u kutiju namenjenu za to, u kojoj sam, recimo baš pre neki dan našla jednu termo čarapu. Šta će ona tamo, vlasnica iste nije htela da se zamara da mi kaže zašto. Jednostavno, završila je tu jer nije bila na nozi i kraj.

Dakle, dođosmo kući. Svečani ulazak koji se sastojao iz razmene značajnih pogleda i klimanja glavama jedno drugom, kao tajni kodovi u filmovima Džonija Ingliša, najavio je Miloševo ulaganje u budućnost time što ga ne mrzi da drži govor od po nekoliko minuta do pola sata.

Onaj Pravni fakultet je čudo! Da im takvu potku, takvu osnovu za sve kasnije govore u životu, da položili iz prve ili padali ko zvečke, nabiflaju svi da se ‚‚izražavaju” ako razumete šta hoću da kažem, pa posle verglaju i kad treba i kad ne treba, da na kraju to uopšte nije važno.

To se tako navežba do u sitna crevca, da posle koristi sve moguće i nemoguće situacije u životu za držanje kratkotrajnih do onih pravih govorancija, toliko da bude spasavaj se ko može. E, kod Miloša to ne može. Kad on počne, nema spasavanja. Tad ili gledaš i klimaš povlađujući – način da se sve najbrže završi ili okreneš glavu u drugu stranu i praviš se da ne čuješ, što ne preporučujem jer tada dobije neku novu snagu da zbori još duže i šire ili te baš tada iznenada spopadne želja za peglanjem sitnih dečjih stvarčica, što pri zdravoj svesti i čistoj pameti ne bi nijedna normalna žena ni pomislila.

Dakle, odoh ja da peglam koncentrisana na ono što se dešava na drugom kraju hodnika. ‚‚Katarina, ono što si danas uradila stvarno nije u redu” i tako poče…

Nekada davno u jednom kraljevstvu živela je jedna nevaljala princeza. Nije slušala roditelje. Nije slušala, radila je sve po svome. Jednoga dana srela je jednu tetu koja joj je nasmejana dala jednu jabuku. Jabuka je bila, pogađate, slatka i sočna. Nije bila otrovna, nisam ja Hans Kristijan Andersen. Ili sestra Grim. Uglavnom, tako zvuči kad Miloš počne…

Pridružih mu se u trenutku kad je došao do poente, što znači posle dobrih pola sata i složih se sa konstatacijom da više ni od koga, nigde i nikada Katarina ne sme ništa da uzme. Da se razumemo, svaki put kad bi joj neko nešto ponudio i davao, ona je pogledom tražila naše odobrenje. Nije baš bilo puštanje s lanca, pa da ona razularena uzima i trči po pijaci otimajući od drugih. Ne, zaista nije bilo takvih scena. Ovo je bilo prvi put. Nadajmo se i poslednji.

Dala nam je/Milošu do znanja da je sve razumela i da će tako i raditi.

Osvanu sledeće jutro i desi se šta se desi. Sukob Ivone i Katarine nasred kuće. U osam ujutru. Zbog šnala. Pomislio bi čovek da je razlika od petnaest godina dovoljna da se deca razumeju. Možda kod nekoga ko nisam ja. I kod neke dece koja nisu moja deca.

‚‚Na šta ovo liči? Nisam tražila ovako! Juče sam bila lepša! Ti hoćeš da ja razočarana odem u vrtić i budem neraposložena ceo dan, to hoćeš, a? Ne mogu više da budem razočarana, ne mogu. Da li shvataš to, da li shvataš?”, da bi poentirala fenomenalnom rečenicom primenljivom na više situacija u našoj kući: ‚‚Ti mene ne poštuješ!“, Katarina je vezla. Ivona je slušala. U stvari, pokušavala je da sluša u napadima smeha. Ja sam izašla iz sobe i vratila se tamo istog trenutka, praveći se da nisam tu, koliko god da je to nelogično.

Kroz minut, dva sve se smirilo. Provirih, izađoh. Mir.

Pojavi se Katarina sa pedeset kikica na glavi i jednom većom pozadi i nekoliko šnalica na sve strane. Zadovoljnu, odvede je Ivona u vrtić.

Izmiriše se nekako na putu do tamo, a ja ostadoh da razmišljam da li je i koliko onaj govor uticao na nju ili je samo puka sreća što se ona onako izražava. Knjige voli, ali još uvek ne zna da čita. Jesam više puta uhvatila sebe kako joj nešto objašnjavam koristeći razne izraze koje deca ne mogu da razumeju. Ona uvek sve razume. Mnogi se iznenade kad je prvi put čuju kakve reči u kakvom kontekstu koristi. Zamislih se i dođe mi u misli ona stara – ne pada iver daleko od klade. Na jednoj strani govori, na drugoj objašnjenja i knjige. Znači,ostaje samo da odredimo ko je, u ovom slučaju – klada.

Iste večeri, napravi dramu oko spremanja za spavanje. Ne htede u kupatilo kad joj se kaže. Vriska, cika, objašnjavanje, molbe, pretnje – ništa ne urodi plodom. Sama mi pokaza put, pošto sam Milu davno uspavala, kad je Miloš već toliko bio umoran da je odustao od svake pomisli da će ona te večeri zaspati. Jednostavno, nije htela da ustane, sedela je na tabureu u svojoj sobi i plakala.

‚‚Mora neko da me drži za ruku, jer ne mogu na noge. Samo kad me neko drži pet minuta za ruku, moje srce će da dobije snagu. Onda ću moći i da hodam i da uradim sve.”

Uhvatih je za ruku, onako naduvenu i crvenu od plača. Smiri se istog trenutka. Poražena i dirnuta zadivih se potpuno iskrenoj dečjoj prirodi i logičnom načinu razmišljanja iz koga proizilaze one jedinstvene rečenice i gde se ispredaju čiste misli sa mnogo nežnosti i snage u isto vreme dajući jednostavno rešenje kog odrasli ne mogu sami da se sete, kad začuh:

‚‚Da li je prošlo pet minuta?“.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *