Mira

Bila je neumorna, uvek raspoložena i omiljena u društvu. Jednostavno, žena sa stilom. Volela je lepo da se obuče, uvek je pratila modu i sve što je aktuelno. Kada smo Sanja i ja bile male, pre nego što su se rodile Njaca i Jovana, njene ćerke, sa svakog putovanja su nam ujka i ona donosili nešto, neku sitnicu. Nikada neću zaboraviti moje zelene helanke sa nanožnicama koje mi je Mira kupila u Švajcarskoj. Skoro niko u Beogradu nije imao takve. Svi su mi zavideli, a ja sam se šepurila važno govoreći da mi ih je kupila ujna u inostranstvu. Ona mi je kupila i moj prvi ‚‚svoč” sat. I prvi zlatni nakit. Nije volela da je zovemo ‚‚ujna”. Zvučalo joj je starački, démodé. Zato smo je Sanja i ja zvale po imenu.

Jednostavno ‚‚Mira”.

Do kraja.

Divila sam se njenoj snazi, divila sam se tome koliko je bila vredna. Često je umela da uveče, kada odmakne dan, skoči do kuhinje i za tren oka razvuče testo, napravi kiflice, pitu, kolače, palačinke. Kuvala je s lakoćom i pripremala obroke za celu porodicu bez pogovora, ništa joj nije bilo teško. I ona je radila kao ostale žene, provodila je po osam sati u pošti, počela je da radi tek što je završila srednju školu, i ona je sigurno bila umorna, ali samo fizički. U njenim očima nikada se nije video nedostatak volje. Bila je i poslovna žena i dobra domaćica. Uživala je u pripremi rođendana, vodila je računa o svakom detalju, svakoj sitnici. Imala je uvek nove ideje i rado prihvatala novine, nije se ograničavala na postojeće. Za nju su granice postojale da bi se pomerale, da bi se napredovalo dalje. Kada smo bile male, provodile smo letnje raspuste zajedno, u dvadeset i trećem bloku na Novom Beogradu. Nana i deka su nas čuvali, ali ja sam uvek, svakog dana s nestrpljenjem, očekivala kada će se Mira posle posla pojaviti na drugom kraju parka. Bila sam željna da joj potrčim u susret, utrkujući se sa sestrama, sa njih tri, nerazdvojne bez obzira na razliku u godinama, trudeći se da joj prva poletim u zagrljaj, da prva ugledam onaj zarazan široki osmeh. Tada smo naučile da delimo, da sve što dobijemo podelimo na četiri dela, da budemo nesebične i da štitimo jedna drugu. Mira nas je tome učila. Naravno da smo se svađale, četiri razmažena derišta često su vukla svako na svoju stranu, bilo je teško savladati nas i naći nam zanimaciju u kojoj bismo našle mir sve četiri. Mira je umela da nas zainteresuje pričama iz svog detinjstva. Umele smo satima da sedimo i da je pažljivo slušamo dok je nizala uspomene, pominjući ljude kojih odavno više nije bilo. Kao da nam je čitala knjigu. Možda je to zato što je volela da gleda filmove i da čita knjige. Sećam se da joj je omiljeni film bio ‚‚Ljubavna priča”. Gledala ga je više puta i nikad joj nije bio dosadan. Obožavala je muziku iz tog filma i priču u kojoj se dvoje mladih neizmerno vole. Film u kome glavna junakinja na kraju umire od neizlečive bolesti.

Kako smo odrastale, tako se i njen stav prema našim problemima menjao. Tačno je znala šta u kom trenutku treba da nam kaže. Uvek smo u njoj nalazile oslonac i podršku. Volela je ljude i kuća u Milentija Popovića šezdeset osam na drugom spratu stalno je bila puna ljudi zahvaljujući njoj. I prijatelji i komšije i rođaci svraćali su danonoćno, bez najave. Svakoga je ljubazno dočekivala, za svakoga je imala razumevanja. Mislim da smo i pubertet lakše savladale zahvaljujući njoj.

Našoj Miri.

Nedugo pošto se Milan rodio, jedno veče dok sam razgovarala sa Jovanom, primetila sam da je plakala. Nije izdržala, nije mogla da sakrije od mene. Slova na papiru ispred nje plivala su neutešno ‚‚Carcinoma metastaticum in lymfonodi”. Sve se u trenutku zavrtelo ispred mojih očiju. Znala sam da je već neko vreme Miru boleo vrat i rame i da je imala problem sa žlezdom koju je morala da izvadi. Nisam slutila, nisam pomislila, nije mi bilo ni na kraj pameti…

Tog petka, dan pre Milanovog rođendana, rano ujutru je zazvonio telefon. Miloš je pričao sa nekim i čula sam njegovo: ‚‚Strašno, pa kako? U redu, neću, u redu…”. Pravila sam se da ga ne čujem. Pomislila sam kako odavno nisam čula Miru…

Onog dana kada sam prvi put došla kući iz Tiršove da se okupam i sredim na nekoliko sati, tek pošto smo saznali Milanovu dijagnozu i počeli da se upoznajemo sa gnusnom bolesti, Mira i Jovana bile su tu. Rekla mi je tada, ta izuzetno sposobna i hrabra žena, da moram da nastavim, da dijagnoza ništa ne znači, da postoje lekovi, da prestanem da postavljam pitanje: ‚‚Zašto?” i da se okrenem detetu i sadašnjosti, da je moguće, da je sve moguće… Kosa joj je bujala posle završene hemoterapije i bila je tako oštra, crvenkasta i kovrdžava. Podigla me je na noge i gurnula u borbu. Rekla sam sebi da je ona dobro, da će biti i Milan.

Sada, dok sam se umivala pred ogledalom nisam mogla da se setim kada sam je poslednji put videla. Zvala sam je  15. septembra da joj čestitam rođendan i zvučala je zadihano, isprekidano, rekla mi je da je nešto sređivala i da zato nećemo dugo pričati. Mama je uvek prelazila na drugu temu kada bih pomenula Miru i ništa nisam primećivala. Mira je tako htela. Mira ih je zamolila da mi ne kažu, da sakriju od mene, da me ne opterećuju, da me ne obeshrabre.

Prokletinja se vratila u njeno telo u isto vreme kad je Milan počeo hemoterapiju. Dok smo bili na operaciji, Mira je ležala preko puta ulice, na Institutu za onkologiju i pitala se da li se sa njenog prozora vidi soba u kojoj smo bili mi. I ona je ponovo morala na terapiju. Njeno telo, sada već načeto i oslabljeno, jedva je primalo poslednje otrove…

Smestila sam se na trosed u dnevnoj sobi i otvorila laptop, pretražujući vesti da mi odagnaju misli. Miloš je seo pored mene. Milan se vrteo sa igračkama okolo, nije obraćao pažnju na nas. Čim sam čula kako Miloš ima nešto da mi kaže, ali ne zna kako, neka stravična jeza krenula mi je niz kičmu. Pogledala sam ga i čula samo svoj puls, kako mi tiho a nesnosno bije, čula sam ga u ušima, neprijatno mi je zaglušivalo sluh: ‚‚Nije ništa za Milana… Nego… Mira…” Počela sam da vrtim glavom, da odmahujem, da ne prihvatam drugi deo rečenice. Samo sam viknula plašeći se odgovora, ne želeći da znam odgovor: ‚‚Gde je?”.  I opet: ‚‚Gde je?”.

Grcala sam i jecala i tražila zagrljaj i nisam verovala da se dešava, da se takve stvari stvarno dešavaju, pa još nama, našoj porodici. Bili smo vezani, čvrsto vezana porodica. Svi naši rođendani bili su uklopljeni u svemiru u sekund, svi naši važni datumi. Nana, ujka i ja rođeni smo istog dana, 23. septembra. Jovana i Sanja rođene su 23. februara. Mira je rođena 15. septembra na godišnjicu braka mojih roditelja. Deka i Njaca rođeni su istog datuma, 15. avgusta, a Ivona je omašila tri dana, 18. avgusta i nagovestila novu eru. Sada, 5. novembra, dan pre Milanovog rođendana, Mira je umrla. Upitala sam se da li se to Bog poigrava sa nama, poklapajući sada datume odlaska sa datumima rođenja. Ili je to u stvari značilo novo rođenje, rođenje u nekoj drugoj dimenziji?

Sahrana je obavljena baš na Milanov rođendan, 6. novembra, još tužnijeg dana nego godinu dana ranije. Kako sudbina ponekad baš nema smisla za vreme.

Za samo tri dana kasnije bila je zakazana Milanova druga operacija u Tiršovoj.