Povratak otkačenih u svakom smislu

Roditelji male dece često imaju problem s izlascima iz kuće i praćenjem aktuelnih dešavanja. Tako i ja. S tim što ja nisam roditelj samo male dece. Ja sam roditelj i jednog velikog deteta, pored male dece. Zato je još gore kad treba da organizujem čuvanje dece. Zašto kad ono jedno veliko valjda može da čuva onu malu decu? Jes, može. Baš to veliko me ne šljivi ni dva posto.

O tome sam razmišljala dok sam pretraživala internet stranicu Akademije 28, gde često odem, jer oni uvek imaju nešto zanimljivo. Davno je prošlo otkad sam bila na premijeri neke pozorišne predstave. Baš davno.

Utoliko mi je slađe bilo što je baš tog dana bila premijera nastavka predstave ‚‚Otkačene“ pod nazivom ‚‚Povratak otkačenih“.

Obradovah se, kao što se odavno nekom odlasku na kulturno-umetnički događaj nisam obradovala. Znala sam i gde ću i s kim ću i ko će da mi čuva decu, samo je potencijalni problem bio u tome što oni kojima sam isplanirala veče – to nisu znali.

Da se zna odmah, prvi deo predstave nisam gledala. Zbog onog problema s početka teksta, jednostavno – nisam bila u toku. Da li mi je smetalo? Ako mislite na predstavu – nije, lako se prati priča o svakodnevnim problemima iz raznih životnih oblasti sa kojima se susreću glavni junaci tako da sam ih odmah osetila bliskim, kao da sam gledala i prethodnu predstavu. Ako mislite na to što nisam bila u toku – nije ovo tekst o tome. Ako se pitate da li mi je krivo to što nisam i prvi deo pogledala, naravno da jeste. Itekako.

Slavica Ljujić, Danica Radulović, Jovana Mladenović i Monika Romić, foto: arhiva Akademije 28
Slavica Ljujić, Danica Radulović, Jovana Mladenović i Monika Romić, foto: arhiva Akademije 28
Organizacija čuvanja dece obavljena je u roku od svega nekoliko minuta. Nekim čudom. Divnim čudom. Samo jednim pozivom.

Moja svekrva je došla u dogovoreno vreme sa sve palačinkama, spremna da ih filuje. Ne ulazim u to čime, bitno mi je da niko nije plakao, kukao, bio gladan, žedan, upišan ili ukakan. Ostalo može da se sredi. Nekad se tako neke stvari nameste same od sebe, da je greota odbiti ih.

Ruku pod ruku, moj suprug i ja dobismo vreme za nas dvoje. Može se reći – skoro neplanirano. Posle dužeg perioda. Rešismo da prošetamo do pozorišta. Aj da se ne lažemo – on je rešio. Meni je bilo stvarno svejedno, ionako štikle nisam ni planirala da obujem. Veče je bilo divno, idealno za šetnju. Krenusmo, i na pola puta se setih da nisam Mili dala antibiotik. Počeh da se nerviram, da kopam po torbi, tražim telefon, sve vreme gledajući u mog dragog koji je delovao da nije ni pomislio da uradi ono što bi inače uradio u takvoj situaciji – da me optereti još više kritikama i osudama, posle čega bi se pravdao da se samo šalio. Nije mu bilo do šale, ali nije se ni zabrinuo kao ja. Izgleda da je magija slobodne večeri bez dece na njega delovala jače nego na mene. Dadoh uputstva svekrvi i kad sam bila sigurna da je Mila opskrbljena, završih razgovor. Miloš se već predao čarima šetnje. Porazgovarasmo vala kao da se nismo videli nedelju dana.

Šta ti znači vreme supružnika bez dece. Nismo se nadglašavali, nismo se prekidali, ponavljali do besvesti iste fraze, samo smo lagano hodali i razmenjivali misli.

Saznah tako da je moj muž na dijeti od slatkiša, da mu je to šesti dan da ništa slatko nije pojeo. Eto, kaže da mi je rekao. U onoj džungli sa razdraganom decom nisam ga čula. Nekoliko puta. Pomislih na one palačinke što će da ostanu posle dece. Jes, to! Dijeta, dakle – sve su moje!

Stigosmo da zauzmemo fina mesta, kad cvrc. Jedna banka zakupila prve redove. Jasno sam čula ženu kako glasno objašnjava zaposlenoj razvodnici, mislim na ženu koja vodi ljude po sali, ne na ženu koja razvodi ljude, svašta, ta se zove sudija, ne znam šta ste vi mislili; kako kaže da neće na mesto koje je rezervisano za nekog drugog. Dok su se one kulturno dogovarale gde ima slobodnih mesta, moj muž skoči, povuče me za ruku i eto nas u poslednjim redovima, tačno na sredini. Sa deset minuta zakašnjenja, kao svaka čestita predstava u našoj zemlji, počeše… Nije to banka, pa da mora da se otvori tačno u sekund, što zdušno podržavam. Pravo da vam kažem, prijalo mi je da sedim i završim neke svoje hitne poslove u tih nekoliko minuta, baš oko testova, kao što je ovaj…

Danica Radulović, Jovana Mladenović, foto: arhiva Akademija 28
Danica Radulović, Jovana Mladenović, foto: arhiva Akademije 28
Reč je o modernoj, urbanoj priči i životnim izborima dve sestre. Naizgled obična porodica Jovanović, u suštini sa problemima poznatim mnogima od nas, ima da ponudi mnogo materijala za smeh u nešto više od sat vremena.

Ukoliko vam je potrebno opušteno veče ili bar sjajan početak večeri, pa posle vi vidite gde ćete, scena na Akademiji 28 sa ovom predstavom je pogodak. Rediteljka predstave Monika Romić igra Bebu, bankarku u najzgodnijim godinama koja juri karijeru. Tu je odmah rešena misterija onih prvih redova. Njena sestra Zaga, Slavica Ljujić, za razliku od nje, juri muževe. Sad, da li i Zagina ćerka, Jovana Mladenović, juri nešto ili nekoga, neću da otkrivam, kao ni to šta u svemu radi i koga traži komšinica Ana, Danica Radulović, neki će je prepoznati po ulozi sudije u seriji ‚‚Ubice moga oca“, tako da sad znate zašto sam pomenula i sudiju. Tu su i glumci Boris Miliojević i Aleksandar Kojić kao i kolege iz drugih branši Igor Lazić-Nigor, Tamara Paunović i jedan od genija iz kviza ‚‚Tragač“ Milorad Milinković-Debeli koji samo pozajmljuje glas zidu odnosno naratoru.

Kao mnoge naše predstave, ova nema bogatu scenografiju, što nimalo ne smeta šarmu iste. Može se reći da scenografija uopšte ne postoji, jer celu scenu čini jedna pokretna pregrada sa nekoliko dobro ukrašenih ramova da se ne primećuje materijal, kao i zanimljive kocke koje služe kao delovi nameštaja. Ipak, dobra gluma, interesantan zaplet i fina muzika dominiraju prostorom, tako da se manjak scenografije uopšte ne oseti. 

Monika Romić i Boris Milivojević, foto: arhiva Akademije 28
Monika Romić i Boris Milivojević, foto: arhiva Akademije 28

Slatka i pitka komedija ‚‚Povratak otkačenih“ dobar je izbor kada vam se ide u pozorište. Za mene je ispao savršen, najviše zbog one nagle odluke za izlaskom.

Ova urbana drama koja je nekoliko puta zatresla publiku od smeha, toliko da su se u jednom momentu i sama rediteljka i glavna glumica Monika Romić i standardno odličan glumac Boris Milivojević predali emocijama i zasmejali i to baš u sceni seksa, ostavlja zaista lep utisak i nimalo ne opterećuje, što je poenta današnjeg izlaska iz kuće. 

U poređenju, recimo sa takođe sjajnom predstavom iz Teatra na Brdu sličnog senzibiliteta ‚‚Šećer je kocka osim kad je sitan“, blagu prednost dajem predstavi ‚‚Povratak otkačenih“, samo zato što u vremenu u kom živimo u kome se svaki trenutak ceni i gde se svako trajanje ocenjuje i kritikuje – ova predstava traje kraće. Traje taman onoliko koliko jedna pristojna predstava stvorena da se provede lepo vreme, rastereti od svakonevnih obaveza i uživa u smešnoj priči, treba da traje.

U povratku obiđosmo trg na Slaviji, da vidimo šta je to urađeno, kako izgleda noću. Lepo, šljašti. Fontana radi sve u šesnaest. Preko puta nje postavljeni paneli, jedan sa našim legendarnim glumcima, drugi sa autobusom firme Krstić i likovima iz filma ‚‚Ko to tamo peva“. Sa prorezima za glave. Ne kao giljotine, nego za one što hoće da se slikaju. Kad ugledah postavljeno novogodišnje osvetljenje kako se klati iznad naših glava, postavljeno na bandere baš tako kao da centrira koga će u teme da strefi, naše prijatno veče se nekako naglo preokrenu, bacivši na tren u senku i predstavu i sav smeh i lepo rapoloženje koje smo sa nje poneli. Samo napominjem, da bi bilo jasnije, ovo se dešava krajem oktobra. Odjednom stekoh blagi utisak kao da sam se već slikala. I to kao deo kolektiva. Da prostite, za ‚‚Plejboj“.

Foto:  Anastasiya Lobanovskaya, izvor: Pexels
Foto: Anastasiya Lobanovskaya,
izvor: Pexels

Na sreću, beše to samo na tren. Bitno je da se čovek drži sebe i onda kada mu drugi kroje sudbinu, i da ne dozvoli lošim uticajima da se raskrile naročito onda kada za time nema nikakvog razloga.

Kao nekad, moj muž i ja uhvatismo se za ruke i krenusmo lagano hodom kući, našoj deci koje se već uželesmo kao da je prošlo tri, četiri sata da ih nismo videli, ne tek dva. Stara škola čuvanja ljubavi i porodičnih vrednosti iako u ozbiljnom odumiranju, kod nas se i dalje neguje.

U suštini je tako lako.

Tako lako da nenamerno opovrgnusmo poruku predstave o ludim vremenima i još luđim ljudima koji ih stvaraju.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *