Povuci-potegni, repe ne bi

Kad je mom mužu dosadno, on počne da pravi nacrte. U glavi. Al’ zamalo. Da je u glavi, pa da ne brinem. Svako od nas je lud na svoj način. Ne, on pravi konkretno. Na papiru, olovkom i bez lenjira. Iako ih imamo kao da smo išli u tehničke škole oboje. I Ivona pride. Čim neku fioku otvoriš ispadaju kao zubi kod predškolaca, prvo se malo klate pa počnu. Ili kao kokice. Jedan po jedan. Prvo stidljivo, a onda kad se oslobode nagrnu i mogu čak da te povrede. Eno, Katarina sve sa modricama po kolenima, kako koju fioku otvori tako je lenjiri tačno tu pogađaju, po čašicama, kao da pikiraju, kao da ima označene iksiće. A nema. Nema krive noge. Čak su joj i stopala ravna, ali to je druga tema.

Dakle –ideje. Ima ih napretek. I više nego što mogu da propratim. A i meni je puna glava svačega, znaju oni koji me znaju lično.

I sad, spojiš dve pune glave – šta dobiješ? Ne znam ni ja, ali uvek nešto ima da se radi. Da se sređuje, premešta, smešta, sastavlja, sklanja, gradi, nadograđuje.

Na primer, jedne večeri, beše to pred dečje uspavljivanje, dobi on poriv da napravi novi raspored u dečjoj sobi. Bila sam pošteđena većeg dela razmeštanja, jer kad uđoh u sobu, videh da je polica sa igračkama već stajala na drugom mestu. Lepše došlo tako, moram da priznam.

I onda, proradi u meni nešto. Inspiracija, šta li? Žal za nepohađanjem one tehničke škole? Nešto što me natera da se uključim. I priključim. Pa krenem i ja. Doduše ja nekako uvek krenem s nacrtima u glavi. Geometrija mi, kao sama matematika, nikad nije išla, da se ne lažemo, OTO me je, ili kako se taj predmet već danas zove, uvek smaralo, tako da što se crtanja tiče mogla bih samo da nacrtam mrtvu prirodu. I to gledajući kroz prozor Katarinine sobe ono poluuvenulo cveće na terasi jer se pre ovog hladnog talasa beše najavilo proleće, pa i ono jadno istraumirano kao da kaže vremenu, aman više odluči se – ćeš tamo, ćeš vamo? Oduvek sklona umetnosti, moj nacrt bi više bio crtež, sa obaveznim senčenjem jer mi tako lepše izgleda, da bih na kraju zaboravila zašto sam uopšte počela, te umesto rasporeda nameštaja, kod mene bi se na papiru našao isti nameštaj iz potpuno drugačije perspektive. Naravno, ulepšan sa svim senkama.

Da ne bi došlo do toga, ubrzah ceo proces, nudeći mojim ukućanima naglas ono što mi se u tom trenutku učinilo kao odlično rešenje. Pazi sad ovo, onako u gužvi, da ne kažem da iskoristih situaciju i naterah nas sve zajedno, Miloša i Katarinu na brzinsku o-ruk akciju, da prenesemo časkom Milin krevetac kod Katarine u sobu…

Ako je žena ženi vuk, onda žena samoj sebi ume da bude i vuk i tigar i krokodil i mamut i zmaj.
Istovremeno.
I dinosaurus. I to – tiranosaurus reks. S naglaskom na tiranin.

U čemu je problem?

U idejama. Koliko god imalo smisla, kad sprovedeš ideju umornog, iscprljenog i istrošenog roditelja u delo, bude na kraju – eto ti na. Da li zbog tog umora, te iscrpljenosti ili istrošenosti ili zbog nečeg drugog, pojma nemam. Tek, ne bude ono što sam zamišljala. Nit crtala. Ni u glavi ni van nje.

Ivona se, kao uvek, izvukla, imala je hitno ispijanje kafe u osam uveče, iako ne pije ovaj napitak skoro nikad. Sve se plašim, ko je lud, naročito iz te, nove generacije koja vodi zdrav način života da pije kafu, pa još u to vreme. Ali, to je Ivona.

Dakle, prionusmo svojski da premeštamo dva, tri komada nameštaja. Uhvatismo krevetac, bilo sve dobro do hodnika. Tamo prva prepreka – polica koja inače nema tu šta da traži, ali pošto od renoviranja tu ništa ne traži, onda je samo malo pomerismo i ostavismo da i dalje ništa ne traži na istom mestu. Izvukosmo krevetac, uvukosmo ga u dečju sobu. Polica s igračkama fino se smeškala na novom zidu. S razlogom, jer samo nekoliko minuta kasnije shvatismo da krevetac ipak ne može da bude pored zida na kome je nekada, čitaj do pre sat, dva stajala polica s igračkama. Vraćaj onda policu na staro mesto, tako da u trenutku bi kao da moj muž uopšte nije imao početnu ideju.

Eto dokaza kako žensko lako može da ubedi muško u nešto u šta je to isto muško do samo nekoliko minuta pre nego što ga je to isto žensko ubedilo da nije tako, slepo verovalo.

U jednom trenutku pomislih kako će komplikovano biti za sat, dva da se sve to isto ponovi kako bismo krevetac vratili u našu sobu, ali ne rekoh ništa. Neke misli žena ipak mora da zadrži za sebe.

Povuci – potegni, repu skoro da smo iščupali i eto ti kreveca u Katarininoj sobi, preko puta police s igračkama. Baš je fino čučnuo tamo. Ma, mesto kao saliveno za njega. Šteta  samo što nije tamo i ostao.

Kao što svi znamo, sve lepe stvari kratko traju, pa i ova moja ideja i iznenadna želja za odvajanjem deteta od roditelja preko novog mesta za krevetac.

Nije prošlo deset  minuta otkad sam Milu, naviknutu da se sama uspavljuje, spustila u isti, kad… Začu se zvuk muke, straha i ljutnje istovremeno. Videvši da se nismo šalili dok smo cimali njeno mesto spavanja tamo-amo, Mila se oglasi tako da su je čuli i prodavci kuvanog kukuruza u Bulevaru. Jeste, još ih ima, otkud znam odakle im sada kukuruz.

Brže-bolje uzeh je, nastade komešanje, isprva zbunjivanje, da li pokušati dogovor… S kim? S bebom koja od svega samo ponavlja tata, tato, tatu a nije menjanje po padežima…

Ponovismo ceo postupak, samo sad drugačijim redosledom. Odstraga, da izvinite.

Pomerismo policu koja tamo inače ne stoji, pa je ostavismo da i dalje tu ne stoji. Provukosmo krevetac do starog mesta i vratismo sve kako je bilo. Mila se smiri, zaspa u roku od sekunde, Katarina takođe. I sve kao što je bilo pre celovečernjeg pomeranja nameštaja. Čak i polica za igračke kojoj je moj muž mislio da je našao novo mesto, ostade tamo gde je bila pre svega ovoga. Pre prve ideje koja je sve pokrenula.

 

 

Povuci-potegni, repa kao da nije ni postojala i svi na svojim mestima.

Kao da se ništa nije desilo.