Krivi kičmu i (m)uči (se)

Nekada se išlo u školu da bi se učilo.  

Danas čujem da deca idu u školu da bi roditelji učili sa njima.

Zvuči nelogično.

Gledajući potpuno pristrasno iz ugla generacije današnjih roditelja školske dece, generacije onih koji su išli u škole da bi učili, sa roditeljima koji nisu radili sa njima neprekidno, onda ne vidim potrebu da danas bude drugačije. Ne vidim dok ne zađem u srž stvari.

Jesu nama roditelji pomagali. Ko još nije imao zastoj sa dugačkim tekstualnim zadacima iz matematike, taj nije iz doba o kome pričam. Znalo se u ono vreme, kad je neki red još postojao, da kad dobiješ težak matematički zadatak, kod kuće te čeka trpezarijski sto, jer onaj tvoj radni, ničemu ne služi osim da tamo odložiš knjige koje tog dana ne nosiš sa sobom. Težak zadatak klasifikovao se tako ukoliko je tekst bio duži od pet redova, gusto ispisanih pisanim slovima urednim rukopisom i to radnim danima – ćirilicom, neradnim – latinicom, složenim rečenicama nad kojima bi mogla da se izvrši i detaljna gramatička analiza. Posle kad sam odrasla, shvatila sam da bi mogla da se uradi, a verovatno je tada i bila potrebnija, i moguće da je mogla sve nas velikih muka da spasi – i ona bitnija i dublja – psihološka analiza vlasnika nečijeg remek-dela nad kojima smo kao klinci razbijali glave. Možda i bukvalno, ako je neko imao strožeg roditelja kratkog fitilja koji bi, čim ne skapiraš iz druge, ne iz prve – ipak je bio to težak zadatak a roditelj pravičan, mogao tako da te tresne da sve zvezde vidiš, i padalice i one koje su se čvrsto držale na nebu, da ti razbije i glavu i želju da ideš u školu, sve psujući te usput da tako u njegovo vreme nije bilo.

I, čije je sad ovo vreme? Očigledno – vreme krivljenja ili savijanja kičme. Kako za koga.

Nikada nismo imali više dece sa problemima s kičmom! Nekad bilo lepo, znalo se – ako imaš da učiš neku prirodu, biologiju, nešto što se pamti, lepo se izvališ na krevet, nećeš valjda za stolom da se kriviš, pa još ako ti je prozor blizu… ničeg lepšeg.  Zvirneš malo da vidiš da li su ostali već izašli napolje ili glume da uče, kao ti. Nije bilo tada krivljenja kičme na stolici. A, ne! Ovo sada, svi redom posedaju isključivo za radni sto, sve neki moderni materijali, raznih oblika, samo što ne mirišu, stolice ergonomskog oblika, sve prilagođeno pravilnom držanju tela, a vamo – nikad više skolioza, kifoza i ravnih tabana.

Zašto nije nekad bilo toliko problema s kičmom?  Pa ko je još učio za radnim stolom – da se ne lažemo.

Već sada odasvuda čujem pretnje da ću videti ja kad bude moja ćerka sela u školsku klupu. Jedna je već sela. Sela, odsedela, ustala i odšetala. Možda sam deset puta ukupno za sve godine školovanja bila u toku sa onim šta ona uči, uključujući i one tekstualne zadatke iz matematike. Sve je sama prolazila, učila, dobijala ocene, prelazila razrede, bila odlična, završavala škole. I još ih završava. Fakultet. Došla jednom da joj pokažem ono za šta sam se ja školovala, pošto je imala italijanski jezik kao predmet prve dve godine na fakultetu. Kakve veze ima ovaj jezik sa ekonomijom, menadžmentom i finansijama u našoj zemlji, osim izraza ‚‚loro” ne znam. Jednom smo sele i završile pre nego što smo počele. Zbog generacijske razlike u poimanju reči ‚‚učenje”. Kakve knjige! Kakve crne knjige! I pozdravismo se. Kulturno, kao komšinice. U radnji se bolje razumem s prodavačicama nego sa sopstvenim nastavkom sebe.

Danas su knjige prevaziđena sredstva za učenje. Još da ima onog ko to treba ozbiljno da shvati, razmotri i preduzme nešto da bi se naša sredstva za učenje osavremenila, svima bi bilo lakše.

Da ne bude samo, ono na čemu se uvek završi –  preko gugla do vugla u dva klika. Pa ti budi lud, krivi kičmu i (m)uči (se).

Nema da se pamti. Nema da se muči. Kakvo učenje. ‘’Ne znam ja, al’ znam ko zna.” Danas sve instant. Na čelu s pamćenjem.  Kratkotrajno i brzozaboravno.

Kažu – videćeš, primete učitelji i ako malo ti, kao roditelj, nešto propustiš ili nedajbože počneš da zabušavaš. Kažu – sediš, radiš s detetom,pokazuješ mu, učiš ga. Treba da se radi s njim. Moraš da učiš s njim. Izgleda da je ovde ono davnašnje ‚‚Kud svi Turci…“, i dalje ne snazi.

Osećam se kao da treba ponovo da krenem u osnovnu školu. Recimo, ja sam bila odličan đak. Koliko god da mi je škola lako išla, ne bih da se ponovo vratim tamo. Ne bih, jer znam da ne mogu da vratim vreme i da neću imati ponovo sedam godina. Kognitivne sposobnosti s godinama opadaju. Jednostavno. Eliksir mladosti još uvek nije pronađen.

Nije to legalno učenje kod kuće, onaj običaj koji postoji u nekim krajevima sveta kad dete ne ide u školu nego se obrazuje kod kuće. Ne postoji to kod nas. Nisi ti učio da drugoga učiš. Za to postoje škole, fakulteti. Kako ih onda tamo uče? Da nije možda tamo srž problema? Možda se tamo provlače a da ne rade ništa, ako traže od roditelja da bude i roditelj i učitelj i vaspitač…  Onda se logično postavlja pitanje koje neki roditelji jedva dočekaju: ‚‚Šta rade ti učitelji?“. Još samo za logopede da položimo. Ma, ne moramo ni to. Ima toliko tih knjižica, kupiš dve, tri – odmah si u toku. Kad bi to stvarno tako išlo.

Naravno da će svako da vaspita svoje dete onako kako misli da je najbolje moguće. Naravno da su svi roditelji vaspitači u tom smislu. Svi kažu da vaspitanje dolazi iz kuće. Decu vaspitavamo kod kuće. A koliko je bitna sredina u kojoj dete odrasta? Bitna je. Ta sredina nije samo kuća u kojoj odrasta, nego sve oko kuće. I škola. Tamo, na teritoriji škole, roditelji nisu fizički prisutni. Tamo ih podučavaju oni koji su za to školovani i koji maju svoj sistem i način objašnjavanja. Kod kuće svaki roditelj ima – svoj. I eto konfuzije u dečjoj glavi gde mu više njih objašnjava isto na različite načine…

Čujem da ove godine menjaju i predškolski program. Kažu – treba dete da te vodi kroz učenje, da razvija kreativnost tako što će da ima slobodu da radi ono što ono želi?!!

A šta je radilo do sada u vrtiću? Kako dete samo može da zna šta treba da uči? Gledajući mog predškolca, preostaje mi jedino da se upišem u školu mačevanja, jer to je ono što ona trenutno želi da nauči…

Dakle, imamo problem! U čemu je uzrok tog problema? U načinu na koji se školuju sami prosvetni radnici, znači – u sistemu? Ili u  samom gradivu? Znam da se svi zaposleni u školama žale na obim gradiva, da ne mogu da postignu, da im treba pomoć. Oni se žale i nikom ništa. Udri po roditeljima, neka oni uče s decom, ionako su njihova. Posle ta deca odrastu, pa bude nažalost, nekada bukvalno – udri po učiteljima i nastavnicima. Potiče to ‚‚udaranje“ i od roditelja i od same dece. Od koga su to naučili? U tome su svi prosvetni radnici složni, a i mnogi roditelji, kad kažu da to ide iz kuće, upravo od roditelja. Nije to dobro. Ni u jednom slučaju nije dobro.

Šta još može da bude objašnjenje za sveopštu preopterećenost školom?

Ili su prosvetari propustii to ‚‚obimno“ gradivo dok su se školovali pa ne umeju da ga sažmu i nauče decu najbitnijem, ili ne znaju da prenesu znanje, jer to je talenat, da se ne lažemo, ili su toliko bezobrazni da iz hira teraju jadne roditelje da uče s decom, u šta lično ne verujem. Postoji i četvrta solucija, da je jednostavno Ministarstvo prosvete, jer riba smrdi od glave, uslovilo zaposlene da rade na bliskosti između roditelja i dece, a gde ćeš veću bliskost od kontakta s knjigom koju nagdgleda oko koje te je rodilo ili napravilo. To je onda gore od najgoreg špijuniranja. Kakva je onda to jadna sistemska špijunaža? Koji učitelj, nastavnik, profesor više pritiska roditelje da uče sa decom, on je šta? Nagrađen? Čime? Kako? Srećom kad vidi da su mu učenici super uradili domaći jer se vidi da su roditelji bili uključeni. O, da, oda radosti! Pa je on srećan. Šta onda, ispada da deca uče za sreću prosvetara? Kao da se sve svelo na ‚‚Krivi kičmu i (m)uči  (se)“.

Tu onda proradi bes – ako treba učitelji da brinu da li je neko dete dobro povezano sa roditeljima ili da sada oni budu spona kontakta između roditelja i dece tako što će da teraju roditelje da ponovo prelaze sricanje slova, Pitagorinu teoremu i definiciju fotosinteze, ako misle da se kroz važne datume u II svetskom ratu ili nedajbože neke Njutnove zakone u kasnijim razredima, stiče, stvara i razvija bliskost, onda jebeš ti te roditelje i jebeš ti te nastavnike. I sistem. I onoga ko je to izmislio. I predložio. I usvojio. I primenio. I zemlju. Celu. Jebeš takvu zemlju.

Normalna sam toliko da ću sigurno pratiti dete na početku škole koliko i kako uči i usmeravati  ga da nauči da uči, jer u tome je poenta. Kao poslovica: ‚‚Daj čoveku ribu i nahranio si ga tog dana. Nauči ga da je ulovi i nahranio si ga doživotno.”

Da na kraju bude jasno, ovo je napisano iz ugla običnog roditelja koga su u okolini udavili više pričama o tome kako u današnje vreme školsko gradivo mora da se uči sa decom, kako se ne radi na tome da budu samostalna, nego suprotno, kako se to traži u školi… Taj običan roditelj pre može u isti koš sa pomenutim prosvetnim radnicima, budući da je po struci upravo – profesor i nesuđeni prosvetni radnik. Moram da priznam da, samo zbog nakaradno ‚‚zbudženog“ gradiva razumem svoje nesuđene kolege, ali ih ne opravdavam, isključivo zato što to trpe. Gledajući i slušajući sve ovo danas, nimalo mi nije krivo što u prosveti više nemam šta da tražim osim onoga što sam već navela – dobre reforme.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *