Časna pionirska

Dečje priredbe danas nisu kao pre. Logično. Pošto ništa nije kao pre, glupo bi bilo da budu dečje priredbe. To je sigurno. Nisu onako svečane, bitne, sa onim neizostavnim uzvišenim tonom patriotizma na kom su bile bazirane. Emotivni naboj je uvek prisutan, tu nema reči. I nekada i sada. Jer, deca sve što rade to rade iz srca. Jedino što su sada svečanosti orijentisane na teme koje izaberu vaspitači ili učitelji i u skladu sa tim se deca i ponašaju i oblače.

Ee, nije to ko u naše vreme, dole teget – gore belo i crvena marama oko vrata.

Od kapa se odustalo već na drugoj priredbi. Shvatili da je pola nas kape pogubilo. Koje kape? Pionirske, bele ili plave, zavisilo od toga koja si generacija. Ja dobila belu sa našivenom zvezdom, pobrkali nešto te godine, ne znam ko je kome odgovarao za to, ali biće da jeste sigurno, jer već koju godinu kasnije moja sestra dobi plavu sa značkom u obliku petokrake. U istoj školi! Učili nas da znamo i usred noći kad nas neko pita zašto te boje imamo na zastavi da lepo objasnimo: dole uvek crveno kao simbol krvi koji su naši preci prolili da bismo mi mirno živeli, u sredini belo kao sloboda i gore plavo kao nebo. Nisu bili tada raspisivani tenderi, nego jedne godine jedna boja i kroj, druge druga, mislim na nijanse, neko imao bordo marame, neko skoro narandžaste, valjda boje nisu bile kvalitetne pa se ispirale, šta li, još ako ti majka kad stavi na pranje u mašinu ubaci nešto tamnije pa dobiješ fino sa tufnama, taman kao bubamara, da vidiš te miline kad nas spojiš u hor, ono sve dođe lepo, šareno, dugine boje, još da su znali šta to znači, neko bi u ono vreme verovatno pred sudom završio. Vojnim, naravno. Pa kad se moja generacija sa kapama s greškom pridružila, neko s plavom, neko s belom, kao da smo cirkus sastavljali. Vašar, nego šta.

Išlo to preko preporuke, dođe tetkica Bosa pa preporuči svoju komšinicu Micu, pa naruče Mici trista kapa, mala škola, tri odeljenja po trideset petoro đaka po razredu. Neka ima dovoljno, od viška glava ne boli. Šta ne slaže se broj, tri puta više? Vi kao niste imali rođake kojima su trebale pionirske kape. Diša jeste. I on, i nastavnica matematike. Velike familije, šta će ljudi. Sledeće godine Mica se ušinula, ne mož da se pomeri, šta će, našli Miću krojača, brata od tetke direktorovog kuma. Kako baš direktorovog, pitate se? Slučajno, potrefilo se. Sirota Mica, ostade bez bogate narudžbine s početkom osteoporoze. Zato Mića krojač prođe ko bubreg u loju. Proširila se škola, došlo još dece, otvorili novo odeljenje i naručili sto kapa više! Šta – opet se broj ne slaže? Slaže se, računovođa škole rekao da se slaže, ubrojao tu još novorođenu decu u kraju, da imaju za poklon, ako zatreba, pa se sad i nastavnica biologije i nastavnik OTO-a pridružiše direktoru i nastavnici matematike.

Takvo je vreme bilo, originalno. I mi naivni mislili – neponovljivo.

A šta je s decom? Kako ona danas iznose tačke na priredbama? Nekada su se držali govori, pa je to trajalo. I trajalo. Dok ne odslušaš nekoliko puta direktorov esej o smislu života i načinu na koji je on doživljavao svoju ljubav prema otadžbini, socijalističkom slobodarskom društvu i pionirima, ne znaš šta je dugometražni dokumentarni film. U ono vreme obično crno-beli, dosadan i nezanimljiv, uvek sa ratnom temom i horor scenama.  Sve to vreme njegovog govora stojiš mirno, ne okrećeš se, koliko god da te nešto svrbi, a svi znamo da u takvim situacijama nema šta ne svrbi, dokazuješ ljubav prema narodu, kolena ti klecaju od stava mirno, ali ne odustaješ. Tako rekli i to je. Nema dalje. Nećeš da te sretne ona učiteljica iz drugog odeljenja što je sve redom vukla za uši i klepala po potiljcima. Iz predostrožnosti stojiš dok se stajati mora i nema druge. Danas sve zamišljam ove klince šta bi radili da su oni običaji prisutni sada. Na šta bi to ličilo. Samo zamišljam glasiće koji traže da piju vodu, piške, koji se žale da ih nešto žulja, kojima je vruće, hladno i sve redom. Današnja deca imaju svoje JA. I to je dobro. Možda ne uvek, ali je bolje nego onda.  Jer, za razliku od njih, ona deca onda, bila su stvarana za tišinu i muk. Današnja deca su bučna, glasna i njihov glas se čuje, koliko – toliko. Ona pored Zakona o dečjim pravima danas kada imaju priredbu ne miruju, ne stoje u mestu, ne dosađuju se jer nema više dosadnih dugačkih ispraznih govora i u zanimljivoj garderobi nastupaju nasmejani, razgaljeni modernom muzikom, a ne rodoljubivim opusom iz kog se uvek izdvajala ‚‚Po šumama i gorama”,  pesma koja je bila himna naše škole, čuvena po tome što smo je izvodili u tri glasa, gromko i poletno, dok je odzvanjao školski hol koji kao da nam je ehom odgovarao na glasove koje bismo pustili spremno, naučeno i uvežbano.

Sećam se i cele pionirske zakletve od prve rečenice ‚‚Danas kada postajem pionir” do poslednje ‚‚Da ću ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir”.

Nisam više pionir odavno, ali i danas cenim sve ljude sveta koji žele slobodu i mir. Ipak, izgleda da nas nisu skroz pogrešno učili. Izgleda da ima i nečeg istinitog u svom tom vežbanju strogoće i discipline.

U međuvremenu nestadoše pioniri maleni, i veliki i najveći, promeniše se vremena, zaokrenu se politička situacija i sve smo mislili sad će i socijalne prilike da se promene, nabolje naravno, kad ono – šipak. Ili što bi susedi rekli – šupak! Ispade na kraju da su Mica i Mića iako su dobro prošli, ni krivi ni dužni ostali zapamćeni više po zlu nego po dobru. Mada vredni i savesni, pošto pripadaše pogrešnoj generaciji ispade da su pogrešne dilove sklapali u pogrešno vreme. Sve zbog tadašnje društvene situacije koja se iz korena promenila.

Nema ni kapa ni marama ni ‚‚gore belo – dole teget“. Sad se za priredbe kupuje posebna garderoba, za svaku priredbu novo, pa ti vidi šta se više isplati. Za maskenbale se čak šiju kostimi, to se sve utrkuje ko će raskošnije, originalnije. Pre bilo jednostavnije, uzmeš krep papir, iseckaš, polepiš i gotova maska za pola sata. Danas bi ona Mica opet dobro prošla kad su pojedini zahtevi u pitanju. Samo je sad Mica prefinjenija, sofisticiranija. Ne drži špenadle u ustima pa dok mrmlja ne razumeš ništa. Sada špenadle menjaju elegantne čičak tračice, da se neko slučajno ne ubode. Pre bilo, rokne te Mica tokom jedne probe bar dvaput, zasrčeš malo, kao kad se opečeš o vrelu supu, ućutiš i trpiš. U sebi pomisliš, da li je završila srednju medicinsku pa bila najbolja na praksi kad su vežbali vađenje krvi iz prsta, ili je puka slučajnost to što nepogrešivo ubada u tebe ko dežurna sestra penzionere u dispanzeru. Danas, uzmu ti mere i unesu u kompjutersku aplikaciju, ne za krvnu sliku, to je bilo pre, kad je Mica bola u tebe ko u jastuče za igle, sada može da se vidi kako nešto stoji na tebi pre nego što se uopšte sašije. Nobles vreme – nobles alati za rad. I povr’ svega – nobles Mica. Uostalom, nije više ni Mica, sada ima umetničko ime mis Neka – modna dizajnerka ili stilistkinja koja je morala usput da završi i dodatni smer za programiranje, jer u današnje vreme svi su isprogramirani. Molim lepo, svi napreduju, neće Mica unazad sigurno. Pardon, mis Neka.

Takva kakva je, danas mis Neka umesto da je spremila zimnicu i buriće s kupusom, ide na sangejzing i privatnu školu za lajfkouča. Kad već sluša dok štepa, što onda da ne unovči i taj deo posla – slušanje. Sada to nije obično slušanje. To je slušanje sa diplomom lajfkouča. Takozvano – diplomirano slušanje. Sada dok mis Neka sluša, to plaćate i to bar duplo od onog što dajete za ruke da vam nešto sašije. Tako jednostavno i u mis Nečijem stilu – praktično.

Pre to bilo dosadno, znalo se kako će na svakoj priredbi svi biti obučeni, pa nije postojao faktor iznenađenja. Danas, svaka mama može prosto da poželi posebnu narudžbinu za dečju priredbu. Jer, nikad se unapred ne zna šta te čeka na kraju godine.

Ode kod mis Neke, ispriča se, dete dobije garderobu, mama terapiju, mis Neka naplati šta treba i šta ne treba, jer ni to nije jednostavno u današnje vreme i svi na konju.

Samo još konju ime da damo, greota da posle takve zasluge ostane anoniman.

Kako se to beše sad zove – pomodarstvo, pokondirenost, malograđanstvo – kako?

Kako god, neki konj jeste, što njišti i juri brže od ostalih. Takoreći, ostali za takvim profesionalcem samo mogu da kaskaju. I da njište. Nema šanse da ga stignu.

Jer, pobednik se unapred zna. Baš kao u našoj javnosti, bio prisutan ili odveden na reparaciju. Nažalost.

Časna pionirska!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *