Kućni ljubimac – lepše detinjstvo

Već dugo nemamo kućnog ljubimca. Od onda kad nam je ceo akvarijum ribica pocrkao, skoro sve u isto vreme, pre nekih sedam godina, kao da su bile na eksperimentalnom spontanom ritualnom odstranjivanju. I iz života i iz naše kuće.

Mada, moram priznati, ribice za mene i nisu neki kućni ljubimac. Čim ne možeš da ga pomaziš, prošetaš i dobiješ neki odgovor koji nije puko otvaranje usta i kolačenje u tebe kroz debelo staklo, onda to nije to.

Meni nije jasno zašto se roditelji na našim prostorima, kad biraju kućnog ljubimca za dete, uvek pre odluče za pomenute ribice, nekog papagaja ili, ako su malo kreativniji, za hrčka, nego za mačku ili psa.

Sve pod parolom da su jednostavniji za održavanje. Ne znam šta to znači, jer svaka životinja, imala dva santimetra ili dva metra, mora da jede. Dobro, preterala sam sa dva metra, ali recimo kad se neki ptičar uspravi na zadnje noge, to mu dođe to. Dakle, hranu uvek kupuješ. Još je gore kad životinja jede nešto specifično da ne možeš od svojih usta da odvojiš, pa još ta hrana ima grozan miris, kao hrana za ribice ili kornjače… Nemojte samo da mi kažete da i te životinje mogu da jedu isto što i mi.

Provereno – ne mogu. Još pamtim kad smo pre mnogo godina otišli na more ostavivši pun akvarijum živih ribica pošto smo ubacili bananu koja je trebalo da uradi ne znam šta dok mi nismo tu. Mojim roditeljima deda nije bio dovoljna garancija da će sa ribicama sve biti u redu. Znam da je tata dobio savet od stručnjaka, direktno iz prodavnice kućnih ljubimaca. Ne znam da li je trebalo banana da se ubaci sa korom ili ju je tata ubacio oljuštenu, da li je ubacio komad, dva ili celu, tek evo informacije iz prve ruke – ribice nisu majmuni! Moj deka je uredno dolazio i hranio životinjice, ne primećujući ništa. Mislio valjda čovek, s obzirom da nije imao nikakvo iskustvo sa gajenjem riba, da tako treba. Kad dođosmo s mora, mama se umalo nije šlogirala zatekavši mutnu vodu i prevrnute životinjice kako plutaju. Doživesmo stres, oplakasmo ribice… U to vreme davao se horor film ‚‚Groblje kućnih ljubimaca“, a mi smo ga lično preživljavali u našoj dnevnoj sobi. Tek naknadno saznasmo da je u stvari pumpa za vodu prestala da radi, jer je u nekom trenutku nestala struja. Bile su to zlatne osamdesete.

Zar onda nije bolje imati psa koji može da jede isto što i vi, ili sigurno većinu jela koja spremate?

A izvođenje u šetnju, vođenje kod veterinara, vakcinacija, čipovanje, šta već sada postoji… Kad ih deca pitaju za ljubimca, roditelji u Srbiji obično počnu sa ovakvim pitanjima i u startu odbiju svaku mogućnost da se za ljubimca uzme ‚‚konkretna“ životinja.

U Holivudu se za to vreme bahate i sa prasićima i sa iguanama, koalama… Za kengure nisam još sigurna, a verujem da ima i toga…

Još je u filmu ‚‚Zabava“ sa slavnim Piterom Selersom prikazano buržujsko iživljavanje sa slonom. Kod nas ih, srećom, ima samo u pesmi i zoo vrtu. I u halucinacijama pri određenim situacijama, ali nećemo o tome. A prasića na Kaleniću koliko hoćete! Možete da naručite fino sečeno, sortirano, zavisi za šta vam treba… Zna se za šta u Srbiji služe prasići!

Moram priznati, nisam za egzotiku. Uđosmo nedavno u malu prodavnicu za kućne ljubimce i slučajno kod nogu spazih neku vrstu guštera. Bio je ukočen, kao da se prepao pa pobeleo od straha da pomislih na tren da li je pravi ili je verno urađena figura. Naravno, bio je zaštićen staklom. On zaštićen, a mi na izvol’te. Nekako mi nije prijalo da budemo u blizini. Koliko god da je manji. I škorpija je mala, pa…

Opet, imali smo mi i reptila.

Pokupismo ga u Crnoj Gori gde smo letovali svake godine u našoj staroj porodičnoj kući. Jednom prilikom nam se ispreči nešto posred puta, na kamenjaru. Izađe mama iz kola pošto je spazila malo živo biće pa vrisnula da je tata zakočio ko lud, leteli smo svuda po kolima. U ono vreme niko normalan se nije vezivao. Kako su se samo vremena promenila. Danas niko normalan ne zaboravlja da se veže. Letele smo nas dve pozadi po ‚‚renou četiri“ na sve strane. Ali, to nije bilo bitno. Bila je bitna kornjačica, malecka toliko da je stala čitava na dlan. Kako ju je mama uzela, tako ju je usvojila. Nazvala ju je Njačica, onako kako ju je izgovarala naša sestra od ujaka koja je u to vreme imala jedva dve godine i koja po kornjači i dobi današnji nadimak.

A kornjača, došavši u Beograd kao svaki moderni Crnogorac, postade prava atrakcija u našoj kući.

Ako ste mislili da kornjača ne može da se mazi, pogrešili ste! Može! Mi smo našu kornjačicu mazili i mazili, i tepali joj, hranili je detelinom koja tad nije bila radioaktivna jer je to bilo u periodu pre katastrofe u Černobilju, i jednog dana kad se tome niko nije nadao, odjednom je kornjačin oklop postao mekan…  Mislila sam da je to od tolikog maženja. Koliko smo je jadnu gnjavili, omekša ona i napusti nas, da se više nikad ne vrati. Ne zbog nas, nego zato što kopnena kornjača nažalost nije mogla da se prilagodi uslovima života u gradu, koliko god da smo se trudili oko nje i izvodili je napolje. I eto nas ucveljenih, tužnih i uplakanih opet! 

U poređenju sa kornjačom, ribice ipak deluju bezbednije. Naravno pod uslovom da ih ne hranite bananama, odnosno da uvek imate struju u kući.

Posle ribica, roditelji u našim krajevima masovno se odlučuju i za papagaje.

Kažu, psi prljaju kuću. A šta rade papagaji? Samo jedno simpatično mahanje krilima podigne prašinu iz svih ćoškova, i tamo gde ste znali i da tamo gde niste ni pretpostavljali da je imate. Jeste uživanje kad progovore i kad vas imitiraju. Imala sam ja i takve. Samo, retki su baš takvi. I jeste, vežete se za tu životinju kao da vam je rod najrođeniji. I posle, kad joj dođe kraj, kukate i plačete što za nekim rodom najrođenijim nikad ne biste. Da se ne lažemo.

Sećam se kad nam je pobegao papagaj, naravno Kića, kako je pa mogao da se zove žuto-zeleni papagaj iz osamdesetih godina prošlog veka?

Pobegao on, ali nije znao tada s kim ima posla. Jer, ubrzo posle bega, mama i tata uspeše da ga vrate, i to na jedan posve neobičan način. Kako? Lepo, Kići bilo dosadno, niko nije obraćao pažnju na njega skoro pola sata pa je mangup iskoristio priliku i skoknuo do komšiluka. Prečicom. Kroz otvoren prozor na osmom, poslednjem spratu jedne dugačke osmospratnice na Novom Beogradu. Sleteo čovek na vrh jedne topole i čučao tu neko vreme. Osmatrao okolo i ništa mu nije bilo jasno. Moji brižni roditelji su istog trenutka kad je Kića izleteo, takođe izleteli iz kuće zajedno sa njegovim kavezom i napolju počeli beznadežno da ga dozivaju po imenu kao ludaci, kao ja kad sam jurila našeg psa okolo naokolo po mraku mnogo godina kasnije. Tek kad je čuo poznate glasove, Kića se uzvrpoljio, počeo da cvrkuće i da se doziva sa svojim vlasnicima. Zamislite sad tu scenu u kojoj jedan ozbiljan bračni par u finim godinama, van sebe od brige zbog bega kućnog ljubimca, šeta po jednom naselju sa kavezom u rukama i cvrkuće kao papagaj dozivajući nekog Kiću. Da sve bude još luđe, u međuvremenu je počeo da pada mrak. Ne znam ko se toga prvi dosetio, ali u neko doba počeli su da mlataraju okolo baterijskim lampama kako bi Kići privukli pažnju, u čemu su vrlo brzo uspeli. Način na koji su ga spasili je zaista fenomenalan. Kad ih je Kića spazio, sleteo je na nižu granu i uznemireno zalepršao krilima.

Postavili su sveću u kavez kako bi obasjali Kići put do kuće i za tili čas Kića je sleteo na kavez. Da ne pominjem gomilu ljudi koja se tu okupila da posmatra šta se to dešava.

Cirkus koji je moja porodica izazvala ispod naših prozora trajao je čitavo po podne.

Nažalost, glavnu tačku sam propustila pošto sam bila tog popodneva u školi i vratila se kući pošto je sve bilo gotovo. Po principu – kao da se ništa nije desilo. Samo je Kića sledećih mesec dana imao skoro oprljeno levo krilo, ali s obzirom na to šta je preživeo, to je bilo zanemarljivo. Naravno da se šalim, životinjama u našoj kući nije smela da fali ni dlaka s glave. Pardon, pero. Eh, da su moji znali tada da je možda Kiću, zbog pretrpljenog šoka trebalo odvesti psihologu, vodili bi Kiću i na kraj sveta ako treba. Takvi su to ljudi. Još da su usput znali da ga nauče motivacionoj tehnici i govorima koje je mogao da zapamti pa da postane prvi papagaj-motivator, gde bi Kići bio kraj, iha.

Kažem ja, lud neki svet…

Kad su u pitanju nemili događaji, cela moja porodica, mislim na doba kad još nisam razborito razmišljala, žalila je za jednim malim hrčkom više meseci. Možda i godina. Bila sam s drugaricom kod njenih rođaka u Kragujevcu i kad smo se vraćale, baš na autobuskoj stanici ugledah kavez sa malim glodarima. Zaljubih se na prvi pogled i kupih jednog pod parolom da sam ga kupila sestri. Stavismo ga u kutiju sa prorezom za vazduh i uspešno ga prokrijumčarih kroz putnički autobus do Beograda. Drugarica je već tada sumnjala da nisam normalna, al’ sreća, znamo se od malih nogu pa lako praštamo svakakve gluposti.

Da je bila glupost uneti hrčka u kuću, shvatih tek pod zrele dane.

Tata mu je odmah napravio igračke i drvenu kućicu sa krovom koji se podizao pa smo mogli da ga gledamo kad spava. Mama ga je redovno hranila i prekrivala nekom krpicom koju mi je skrojila po meri dok spava u istoj kućici u okviru staklene ogromne kugle koja je godinu, dve pre toga bila kratkotrajni dom jednoj zlatnoj ribici. Sestra i ja ostasmo uskraćene za njihovu pažnju koja nam i nije bila baš preko potrebna u tinejdžerskim danima. Svi srećni i zadovoljni! Jest, cvrc!

Ostavismo ga samog jedne večeri i kad se s mamom vratih u prazan stan, zatekosmo praznu kuglu i ogromnu rupu na tepihu.

Džaba mu bilo ime Sofronije koje mu je nadenula moja sestra, jer od tada postade Štetočina.

Veći problem je bio to što nismo mogle da ga pronađemo dobrih sat vremena, te mu moja majka, usput već dobro zabrinuta i stvarno uplašena za njegovo zdravlje oprosti i progrizen tepih i štetu i izgreban parket na mestu progrizenog tepiha, jer, kako mi reče: „Ana, to je živo biće! Gde si se sakrio mišiću, mic mic…“

Jeste, ima čudnih ljudi…

Nađosmo ga uplašenog kako drhti iza šporeta. Ne mož promuvati ruku do tamo, a mišić jadan, ipak je doživeo stres. Sačekasmo da dođe tata i ispomera ceo šporet zajedno sa svim prikačenim strujnim kablovima i uhvatismo nekako našeg Sofronija kojem nikada više na pamet nije palo da beži. Naravno da ga je mama prvo nahranila, jer, ako niste znali, od straha i traume se ogladni. Jedna šargarepica čini čudo, da se stres zaboravi i lakše zaspi. Nema veze uništen tepih, nema veze parket. Sve se plašim da bismo Sanja i ja isto prošle, da je slučajno neka od nas to uradila. 

Kažem ja – ima svakakvih…

Na mačku je red došao kad smo sestra i ja već bile skoro odrasle.

Pokupi je Sanja jedno veče pored kontejnera i kao nekoliko godina ranije ja njoj, donese ona meni poklon – malog belog Milutina, sa diskretnim žutim šarama. Razmazismo ga istog trenutka. Međutim, Milutin je bio nestašniji od ostalih kućnih ljubimaca jer je stalno skakao po zavesi i grebao fotelje. Posle samo nedelju dana naši roditelji urediše da ga usvoje neki fini ljudi iz Mladenovca koji su izgleda još luđi od ovih koje stalno pominjem jer posle nekoliko godina dobih sliku mačka od dvadeset kila za koga se nadaleko pričalo da mu je upala kašika u med. Milutin nije mogao bolje da prođe.

Ipak, pošto su mi odveli Milutina bez pitanja, mrzela sam svoje roditelje neko vreme, može se reći sve do onda dok nisu doveli psa u našu kuću… Priču o Uglješi znate.

Sad da me neko pita zašto su me roditelji izlagali celoživotnoj torturi nabavljanja i gubljenja malih kućnih ljubimaca, rekla bih da sigurno nisu znali da je mnogo lakše za ljubimca imati mačku ili psa, šta ko već voli. Iz neiskustva, mnogo smo patili.

Pa opet, beskrajno sam im zahvalna za svaku životinju koju su uneli u našu kuću, jer su mi možda na najbolji način pokazali kako život svakog bića treba da se ceni i koliko ljubav vredi kad se nesebično ulaže u nju.

Zato se iznervirah kad pre neki dan Miloš unese jednu zlatnu ribicu sa malim akvarijumom u našu kuću.

Ali, to je već neka nova priča…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *