Crna ribica zlatne boje

Lepo sam mu rekla: ‚‚Aman, čoveče, kakva crna ribica! Ako hoćeš životinju, kupi psa!“. Kaže: ‚‚Nije crna, nego zlatna.“ Ne, nema mene ko da čuje. Džabe pričam. To je priča u prazno.

Izašao iz kuće rano ujutru kad ga niko nije čuo. Ni video. Ni pomislio da neko normalan ustaje u to vreme. Svaka čast svima vama nenormalnima što volite rano ustajanje, ja ne mogu. Osim kad sam primorana. I tad teškom mukom.

Dakle, izašao tiho, ne kao obično kad zgazi na salonski parket pa moram da izađem na prozor da vidim reakcije slučajnih prolaznika koji se obicno okreću oko sebe na takve zvuke, pa ih tešim da nije zemljotres. Nekad, za utehu, kad reči nisu dovoljne, bacim i čoko-bananicu, da deca ne vide jer bi onda ona mene bacila. Znači, namerio nešto čim je tako tih i fin.

Ustadosmo sve mi u međuvremenu, odradismo deo oko umivanja i doručka kad eto ti iznenađenja na vrata. Kuc kuc! Ko je? Da je znala da mi odgovori pa da je ne pustim nikada onako buljooku i širokoustu. Nego, to naivno, ljubazno, naučeno na finu kulturu, vaspitavano u prošlom veku… Šta – ko? Pa ja, valjda je to jasno! Jesam fina, u mnogim situacijama – nažalost! Kao recimo, prema onoj babi u apoteci!

Uđe tako zlatna ribica u našu kuću, posle mnogo godina bez kućnog ljubimca, ako ne računam one dve biljke pored televizora.

Uđe s njom i mali četvrtasti akvarijum. I kesica hrane. Crvene boje. Smrdljiva, dakako. Uđe i on, bešumni gospodin koji voli rano da ustaje. Poređaše se po trpezarijskom stolu jedan po jedan. Svi osim bešumnog. Mislim, to bi stvarno bilo glupo. Ja stojim pored, gledam u neverici. Ne znam, što bi rekli – ‘de ću! Gledam čas u ribicu, čas u akvarijum, čas u kesicu hrane. Crvene boje. Pa u bešumnog. Dok ja nisam znala ‘de ću, pojavi se ona koja zna. Katarina! Oho, došao Deda Mraz ranije ove godine. Ova priča odigrava se sredinom novembra. Gleda ona prvo u ribicu, osmeh joj ozari lice. Gleda u akvarijum, osmeh još širi. Gleda u kesicu hrane. Crvene boje. Osmeh je i dalje širok. Pogleda na kraju u bešumnog i osmeh joj postade najširi na svetu.

I ja, šta ću, prihvatim tu jadnu crnu ribicu zlatne boje. I akvarijum. I kesicu hrane. Crvene boje. I pogledam ‚‚onako“ gospodina bešumnog. Dakako nego oštrim pogledom. Nijedan mi nož u kuhinji nije tako naoštren.

Kad uhvatismo trenutak nasamo krenuh s izlaganjem mišljenja o crnoj ribici i prisetih se slučaja „zlatna ribica“ iz moje mladosti.

Mislim da je to bilo za moj 15. rođendan. Dobih od najboljeg druga okrugli akvarijum i poveću prelepu zlatnu ribicu koja je bila baš po sistemu ‚‚kako zamišljam zlatnu ribicu“. Prihvatih je oberučke. Presrećna ja, srećni svi oko mene. Svi, osim same zlatne ribice. Jer, kad se sutradan probudih, zatekoh je u čudnom položaju koji ne priliči zlatnim ribicama. Sreća se za tili čas preokrenu u nesreću i nevoljno se oprostih od nje.

Kad je moj drug čuo šta se desilo, ne bi lenj, donese drugu. Nevolja sa zlatnim ribicama je ta što često imaju mnogo deformacija i što, kao kod svake ribice, ne može da im se odredi starost naoko. Takođe, iako važi pravilo da one mogu da žive bez pumpe, pitanje je koliko to stvarno može da traje.

Sutradan, druga ribica nađe svoj dom u kristalnoj kugli i ja opet – srećna. Međutim, ni ona se ne zadrža dugo. Posle svega dva, tri dana napusti me i ona i odlučih da mi je bolje bez nje. Dve traume u jednoj nedelji sasvim su dovoljne da shvatim da zlatne ribice nisu za mene. Odložih onu kuglu da sačeka koju godinu kasnije jednog malog slatkog glodara.

Ajde sad ti to sve potanko objasni bešumnom čoveku. Kaže, mogu bez pumpe, nije problem. Jednom dnevno se hrani – nije problem. Ništa nije bio problem. Prvih nedelju dana. Čak se i ja, naivna, iz prošlog veka, primirih i prihvatih da se ovog puta ova ribica primila kod nas. Međutim, pošto je Katarina bila ubeđena da pati zato što je sama, posle nedelju dana kupismo još jednu. Kako je ušla u akvarijum, tako se sledećeg dana izvrnula. Do kraja istog dana izvrnu se i ona prva. I eto ti sad, budi pametan.

Nagrnuh na gospodina bešumnog svim oružjem, kao u „OK koralu“. Ko ne zna film, znači da nije iz prošlog veka, ne mogu mu pomoći.

Ovaj ne zna šta ga snašlo. Još mi kaže preko telefona, pošto se sve dešava dok je gospodin na sigurnom, na poslu, da je izbacim. Sama?!! JA??!! Iz akvarijuma da vadim mrtve ribice?

I ja šta ću, dohvatim mali plastični sud iz igračaka i počnem da mlatim po akvarijumu ko luda kuvarica, toliko da Katarina čak poče da se smeje u jednom trenutku. Ako niste znali, ribice beže i mrtve. Ovu jedva nekako uhvatih i zalih je pravo u wc šolju. Sve to uz moje iskrene suze od stresa, pretprljenog šoka i ganjanja mrtve ribice koja beži po akvarijumu.

Kad dođe čovek koji je sve rešio putem drugih jer nikad nije tu u odsudnim momentima, njemu pripade čast da završi sve oko druge ribice, koja se u međuvremenu takođe izvrnu i pridruži prvoj. Još dade utešni predlog da se ribica sahrani. I to, u MOJOJ saksiji na terasi, među MOJIM cvećem. Deluje nestvarno i nepravedno, zar ne?

Meni obeća u svom maniru, tiho, da Katarina ne čuje, da je neće tamo ostaviti, da će je poslati na isto mesto kao prvu.

Sve u svemu, wc šolja je zakon za neprilagođene ili nepripitomljene zlatne ribice koje i mrtve beže po akvarijumu.

A Katarina? Prvo se rastužila, onda je počela da plače. Kad čuh tvrdnje da je ribica bila njena odovornost, naroguših se kao bik u koridi i značajno pogledah moga dragog od ‚‚bešumnog“ preko ‚‚nisam prisutan u odsudnim momentima“ do ‚‚kad god mogu ja nešto dobro zas**em“ finog gospodina sa željom da mu objasnim neke stvari.

Koje?

1. Ribice ne žive bez pumpe, koliko god da su zlatne da zlatnije ne mogu biti. Najviše, nedelju dana, kao kod nas. Ako vi imate neku ribicu koja živi duže i to bez pumpe, proverite da li je zlatna.
2. Nije svako dete spremno za odgovornost i brigu o drugom živom biću. Jedino u slučaju da je roditelj spreman i siguran da treba da prepusti brigu detetu, u ovom slučaju da samo svojom kanticom buta po akvarijumu svaki treći dan i prazni ga do pola menjajući vodu, dete možda može da bude samostalno. Ako ti još nisi ni neke segmente lične higijene prepustio samostalno tom istom detetu, kako možeš da očekuješ odgovornost u bilo kom obliku?
3. Kad čujem filozofske govore namenjene deci predškolskog uzrasta da ona treba spremno da prihvate odgovornost za bilo šta, plače mi se… Da, lepo mi se plače, ne znam stvarno šta ste vi mislili…

4. Ribice nisu kućni ljubimac, pre su neka vrsta dekoracije na stolu.

E, tako.
Štabilo?
Ukoliko nemate neku ‚‚konkretnu“ životinju, ne javljajte mi se.
Ako imate, ne znate koliko ste vi srećan čovek/žena/ljudi. Blago vama. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *