Naravno da postoji

‚‚Deda Mraz postoji! Znam da postoji! Ja sam ga videla!“ – Ivona kad je imala desetak godina dok sam pokušavala da joj objasnim da čuveni dekica postoji samo u bajkama. Avaj, moje dete je i dalje verovalo u bajke. I to onako čvrsto i postojano kao što samo deca i mogu da veruju. Sećam se da sam joj strpljivo objašnjavala da je Deda Mraz izmišljen lik iz novogodišnjih priča, da nikako nije stvaran, da treba da prihvati stvarnost takvu kakva jeste.

Oduvek insistiram da ne lažem decu. Trudim se da uvek budem iskrena i da im govorim ono što se stvarno dešava oko nas, da im ne prenosim lažne informacije. Tako je bilo kad je Ivona krenula u osnovnu školu, odjednom više nije bilo vremena za igru. Tako je bilo i kad sam se udala za Miloša, više nismo bile blizu mojim roditeljima. Tako je bilo kad se rodio njen brat, dobila je najlepšu igračku na svetu. Tako je bilo i onda kad sam joj saopštila da je teško bolestan…

Tako je bilo i tog puta, dok sam uzaludno objašnjavala ko je u stvari Deda Mraz. Iako je sve prethodno navedeno prihvatala netremice, ovde smo ba nekako zapeli. Nije bilo šanse da prihvati činjenicu da Deda Mraza – nema!

Uzalud argumenti i priznanja da smo one novogodišnje noći kad je imala samo dve godine moja majka, sestra i ja izvele čuvenu predstavu ‚‚Dok jedna kupa dete u kupatilu, druga čuva stražu a treća namešta poklone ispod jelke i glumi Deda Mraza koji beži kroz prozor“.

Tačnije, pobegao je kroz terasu i ostala mu je zakačena kapica za vrata. Dok sam sređivala Ivonu za doček, oko osam sati uveče, ove dve su sve savršeno izvele, sa sve uzvikom „Ho ho ho!“,  toliko savršeno da sedam, osam godina kasnije moje dete ne prihvata istinu ni po koju cenu. Sad sam se ja našla u obranom grožđu, sa bojazni da je neko ne zadirkuje zbog toga što slepo veruje u Deda Mraza a ima deset godina. U to me je razuverila njena najbolja drugarica Marija koja je rekla da Ivona ima svoje principe i da se ne da lako. Pomislih, kao da sam je ja rodila! Čekaj, pa i jesam!

Prođe otada pet, šest godina, mnoge stvari se promeniše i preokrenuše u našim životima. Ostadosmo zauvek bez jednog člana porodice, ali sreća nam se osmehnu zime 2014. kad nas obradova Katarininim ulaskom u našu kuću. Ivona je tada imala petnaest i po godina. Bila sam još trudna kad sam joj davala instrukcije u novogodišnjoj noći dok mi je potvrdno klimala glavom kao svaki tinejdžer. Miloš i ja smo se spremali da izađemo, i ostavimo njiu sa drugaricama da se ludo provedu same u našoj kući, kad na moj savet da se zaključaju Ivona spremno i što je još gore – ozbiljno izgovori rečenicu: „Aha, pa da Deda Mraz ne može da uđe!“. Pogledah je misleći da me zeza i kad na njenom licu ne pročitah znake šale, uozbiljih se i rekoh, polako i smireno, baš kao kad se spremam da pomazim pit-bula: ‚‚Sine, pričale smo o tome davno, Deda Mraz ne postoji!“. Sreća moja pa sam stajala u kaputu na vratima te nije bilo vremena za duže poduke. Ivona me razočarano potapša po ramenu, poče nežno da me gurka kroz ulazna vrata i reče samouvereno i poluljutito: ‚‚Ej, mama, ajde idite i lepo se provedite! I ajde ne lupaj!“. Već sam stajala izgurana u ulazu, kad poželeh da se okrenem i… nađoh se oči u oči sa zatvorenim vratima i veselim komšijama koji se pozdravljaju usput. Pozdravih ih klimanjem glave sa velikim znakom pitanja u vazduhu. I uzvičnikom pride!

Razmišljam često o tome u ovo doba godine. Praznična euforija me uvek osvoji i uvek na razne načine prosipam novogodišnju čaroliju po svojoj deci. Ivoni sam danima kad se probudi spremala iznenađenja u vidu sitnih poklona ispod jelke. Jednog dana – slikovnica, drugog – dečji labelo, trećeg – igračka. I tako svake godine. Kada se rodio Milan, nastavila sam sa istim navikama, samo su se pokloni udvostručili.

Posle njegove smrti stvari su se znatno promenile…

Sa Katarinim rođenjem počelo je obnavljanje novogodišnjih običaja.

Priče i postupci koji stvaraju mit o Deda Mrazu i učvršćuju verovanje u njegovo postojanje ponovo vladaju našom kućom.

Katarina veruje!
Kao i Ivona!
Mila je mala, ali i ona širi okice kada zatrepere lampice na jelci.

Iznenadih se kad mi Katarina dođe pre neki dan kući s pričom da jedna njena drugarica iz vrtića ne veruje u Deda Mraza i da kaže da se to neki čovek presvlači u njega. Katarina još nema šest godina. Ne znam kakvi su roditelji njene drugarice i u šta veruju, ako uopšte veruju u nešto. Rekoh joj da ja ne verujem toj drugarici i da to nije istina. Kako bih odagnala svaku sumnju, zaustavih Ivonu koja se upravo spremala za izlazak. Našminkana i sređena, ovog puta sa punom 21 godinom, najozbiljnije nam reče, dajući jasno do znanja da ne želi da ulazi ni u kakvu raspravu: „Bože svašta, kakvo je to pitanje? Naravno da postoji! Pa ja sam ga videla!“.

Osmehnuh se i pogledah kroz prozor dok su deca ćućorila oko jelke. Znam, istina je da sve potiče iz porodice. I naša verovanja. I naša neverovanja. I zablude. I lepe uspomene.

Pomislih tužno na tu Katarininu drugaricu i njene roditelje i zamolih one irvase što su upravo zamicali za trećim krovom od nas, dok su mi mahali repićima u znak pozdrava, da odu do nje, da je posete i podsete njene roditelje kako je lepo biti dete. I kako detinjstvo brzo prođe.

Šta, ne verujete mi da sam ih videla?
Čik ako smete pitajte Ivonu! 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *