Kod nekoga Badnji, kod nekoga kao Sudnji
U našoj kući Badnje veče se provodi mirno. Mirno i staloženo. Uvek. Nikad nije bilo da se recimo, neko izlomi, ušine, dobije temperaturu, iskrene nogu, ruku…
Ne, to se nama ne događa.
Dobro, reći ćete, svima može da se desi, u trku, deca su nemirna, skaču, trče, ne staju.
Deca su podnošljiva, nisu ona. Dobro su, ne računajući Milinu temperaturu od samog početka godine, Ivoninu kijavicu i Katarinino samosažaljevanje što ne može nigde zbog ove dve.
Situacija s matorima?
Miloš radio na Badnji dan, kao sav pošten radni svet. Ima ko će da spremi ribu. I prebranac. I čorbu od bundeve. I posnu proju. I dve naizgled egzotične salate, a u stvari samo od domaćih sastojaka.
Ne zato da bi rušile tradiciju nego zato što su ukusne i zato što neki od nas baš vole celer, bez ironije. I zato što se od tolikog kuvanja i stajanja provereno dobijaju proširene vene, a ja neću da mi žene zavide. Dakle, egzotika – jedna s narom, druga s celerom i orasima, da se deca zbune otkud tu jabuka a treba da bude slano. Pa da zbunjivanje i obećavanje da je stvarno jabuka, nije rotkva, kunemo se, nije ni keleraba, potraje satima. I da prvih nekoliko zalogaja ispadne, od stidljivog probanja i odmicanja glave, svuda ispod stola.
Nije u pitanju borba, nije divlje dete. Jednostavno se Katarina malo zbunila pa je umesto da zine i proba salatu, okrenula naglo glavu i dunula u tanjir. Kaže, mislila da je vruće, pa se zato jabuka rasula malo, svuda po podu. I onda smo opet, dobrih pola sata pošto smo završili svi i najeli se kako ko, skupljali mrvice i otpatke, kao da je obližnji vrtić svratio na užinu. I onda, u toj gužvi i tom domunđavanju tamo-amo neko je lepo zgrčio zglob, pa okrenuo nogu na drugu stranu pa ga uhvatio grč koji se pretvorio u bolove od kojih oči ispadaju, samo sat vremena kasnije.
Zato, ove godine samo Miloš i Katarina odoše peške do hrama, da zapale Badnjak, kao što radimo svake godine.
Ja krenuh, stigoh do prve radnje koja je naravno bila zatvorena, ostadoh bez kvasca pošto se pametna domaćica na vreme setila i plačući se vratih kući. Ne zbog kvasca, nego zbog bolova.
Sad u kući imamo:
1. Nepokretnog ranjenika sa zavojem na skočnom zglobu koji je izgleda istegao tetive, sa podignutom nogom nasred dnevne sobe i prohtevima ravnim pripadnicama plemenitog porekla plave krvi. Ne, ne mogu da se oslonim na tu nogu. Mogu, ali onda plačem. I jaučem. I oči mi ispadaju, nezavisno jedno od drugog.
2. Malo dete koje je i danas gorelo od temperature sa započetom terapijom antibioticima.
3. Predškolca koji je srećan što mu je majka sela i može izbliza da je vidi pa smišlja igre u kojima ne mora da se skače. Zasad joj je samo jedna takva pala na pamet!
4. Punoletnu devojku koja je bez pardona na Badnje veče izašla sa dečkom, šta hoćeš ti, da raskinemo, nismo se videli nedelju dana, nije bio tu. Sa njom nema zafrkavanja.
5. I vrlo stamenog čoveka u srednjim godinama sa snažnim mišićima koji ko zna koliko može da podigne iz benča. Mene bez problema nosio već dva puta u samo sat vremena. Pa, pio mi se sok. Baš. I? Žena u mojim godinama ne sme da trpi. Šta hoćete, da dobijem urino-infekciju?! Kamen već imam.
I tako, dok se druge normalne porodice slikaju u svojim domovima, lepo obučene, začešljane i nasmejane i dočekuju ovaj lep praznik, kod nas ovako, fino i skromno, da ne kažem – raspad.
Sve naravno bez nervoze. Ni slike nemamo. Mislim na one – normalne. Ove Miloševe se ne računaju. Da se ne lažemo, jeste draga duša, ali svi znamo koliko nema smisla za umetnost. Ne zna se koja je od koje gora.
I da, ‚‚brufen“ za sada radi posao. Ok, posle polučasovnog ubeđivanja i nadglašavanja, kakva svađa, svasta, šta je bolje ‚‚diklofenak duo“, koga inače nemamo u kući i za koji bi prvo moralo da se nađe najbliža dežurna apoteka u poznim večernjim satima ili ‚brufen“, doneta je jednoglasna muška odluka da se ide na ‚‚brufen“ i da je on odličan lek. Kao da će on da ga pije.
I
Izmamila si mi osmeh