Kako najlakše uspavati malo dete

Kad dete neće da zaspi – neće, džaba tehnike, džabe saveti, džabe iskustvo… Kao da se zainati onako malo, pa koliko god umorno bilo, kolutalo očima i zanosilo se kao neki na svadbi Lepe Brene, neće da zatvori oči i kao da vas ispituje dokle može da ide, tumara okolo i tumara, ne predajući se ni na tren. Još gore je ako i zatvori oči, da vam lažnu nadu pa skoro da poskočite od radosti, evo sad će, kad ispadne – evo ipak neće i gle, eno ga minut kasnije ponovo trči dnevnom sobom kao da je na turniru za najizdržljiviji primerak ljudskog roda.

Šta uraditi? Kako ga uspavati? Pitanje koje je mnoge namučilo – kako najlakše uspavati malo dete?

Prvo i osnovno, strpljivo čekati da se razboli i uhvati virus koji niko u kući nema, ali ga ono ipak pronađe na neki čudesan, skoro bajkovit način. Naravno, pustiti da se to desi baš na neki bitan datum, neku godišnjicu, rođendan, ili najbolje – doček Nove godine, kada cela planeta slavi skoro u isto vreme. Tada je najbolje da se izmori i pošto ionako niste planirali da tu noć spavate, dođe vam lako, prosto prirodno da ostanete celu noć budni. Umesto sa čašom pića u ruci, vi noć provedete spremni za petnaesto mlataranje mokrom pamučnom pelenom kojom pokušavate da ga rashladite i hiljadito tuširanje koje nema nikakvog efekta, ali vi ste uporan, odgovoran roditelj koji zna šta radi jer su mu dali takve, stručne savete. Nekad bi, recimo, pu pu daleko bilo, strašno je da se to uopšte pominje, ali pouzdano znam da bi nekada novogodišnja noć isceljivanja izgledala sasvim drugačije. Bilo bi to sa čašicom domaće u ruci, pa da vidite čudo kad se istrlja vrelo telo. Malo pinete, malo trljnete, pa tako u krug. Pa se sve zamagli, i bolesniku i vama. Pa kao da vas neki dim obavije, sa mirisom isparavanja koji omamljuje. Pa se lepo bolesnik pokrije ćebetom, nego šta, onim najdebljim, vunenim. Pa se čeka da se preznoji, a ovaj u magnovenju, bunca, za sebe ne zna. Pa da vidite kako se zadrema za tren oka. Nema tu neće da spava –  ko bre neće, šta neće, domaća dušu vida, čuj neće neku tamo temperaturu. Pa zaspite i dete i vi, i svi u kući. Srećni, s osmesima. Bilo tako. Sada su to nedozvoljeni načini spuštanja temperature koji se više ne savetuju i naravno da ne preporučujem da se detetu na takav, zastareli i čudan način spušta temperatura. I još usput i uspava dete. Svašta.

Dakle, kako najlakše uspavati malo dete na legalan način?

Pošto se zarazilo kada niko to od njega nikako nije očekivao, dočekati Novu godinu sa strepnjom, nemirom i brigom, bez opuštanja i prave radosti jer to je samo za one nebrižne, neodgovorne ili neroditelje. Kad se dete dobro iscrpi virusom za doček, sačekati sledeći, neradni dan, i to vreme ručka, obično kada se okuplja rodbina i početi traganje za najbližom ustanovom u kojoj će da ga pregledaju.

Ako niste bili kod lekara 1. januara niste svesni šta ste propustili.

Gužvu u kojoj nije sramota sedeti na tuđoj ruci, nozi ili glavi, jer ako i dođe do ‚‚slučajnog“ nagnječenja, na pravom ste mestu. Mešanje miomirisnog isparavanja po kome tačno možete da ocenite šta je ko jeo i pio. Nervozu i mamurne roditelje koji tumaraju saplićući se o stepenice, uvek su tu neke stepenice… Slinavu decu crvenih očiju koja trče ili plaču ili i trče i plaču. Mrzovoljne poglede sestara koje su tu kao da ih je neko puškom naterao, a verovatno i jeste dok niko nije gledao. Laborante koji su ili takođe naterani oružjem ili su neočekivani optimisti koji se šale na svoj račun. Gomilu kartona i doktore koji se od te gomile ni ne vide nego samo ponavljaju: ‚‚Što više tečnosti i tuširanje!“ i viču: ‚‚Sledeći!“.

Tragati za pravom ustanovom duže vreme, jer iako je ovo moderno doba, ipak živite tu gde živite i treba da se potrefi da vam odgovara i lokacija i vreme i da nije vreme detetovog obroka jer taman posla, treba da počne pregled a ono da zine da je gladno. Sve na ovim prostorima može, ali da majka trpi da joj dete gladuje – e, to nećete gledati.

Sećam se bombardovanja… Nisu bile bitne sirene, bilo je bitno da se sedne i ruča ili večera, pa nek onda oni trube koliko hoće. Kakve bombe, kakvi bakrači? Kad je stomak pun i bombardovanje se lakše podnese.

Znači, dete da je sito i može da se zakaže. Onda ga tamo pustite da dežurnim sestrama i osoblju dokazuje koliko je izdržljivo tako što ćete ga pustiti da obiđe nekoliko krugova oko samih prostorija gde su raspoređena deca sa flasterima na prstima. Naravno trčećim korakom. Naravno, pod visokom temperaturom, nego kako drugačije?

Posle više takvih krugova dočekate da vas prozovu. Uđete. Pošalju vas kuda i svu onu decu pre vaše, na lepljenje flastera na prst. Naravno, tokom same procedure na osnovu koje se najbolje određuje da li je virus ili bakterija, pustiti dete da se izdernja toliko da čekate da neko pozove drugu vrstu dežurne ustanove. Kad se sestra nekako izbori sa proceduralnim delom i dete se smiri, bar na trenutak, smirenju deteta u presudnim trenucima se ionako u zube ne gleda, vratite se do one iste prostorije među onu istu decu i sestre. Pustite ga da istrči još nekoliko krugova. Neka posrće, važno je da se dokaže da može da stoji na nogama, da nije za infuziju. Posle dokazivanja, dobijete savet da mu dajete što više tečnosti i da mu skidate temperaturu tuširanjem.

Dođete kući, ono kao da je dobilo novu snagu, krene da trči i skače i pred vama je nova noć. I ona prođe kao prethodna, uz tuširanje, ‚‚brufene“ i ‚‚paracetamole“, i obavezan strah da ne pomešate jedno i drugo, i dozu i flašicu i boju, šta ko već i kako gleda, i sve ostalo…

Kad osvane ne znate više koji dan visoke temperature po redu, naravno vi budni sa podočnjacima do kolena, čupavom frizurom za koju ni ne znate zašto ste zakazivali feniranje, nervozom i umorom od kog ne možete da se oporavite ni da ste deset sati bez buđenja odspavali kao bezbrižni studenti, svu pažnju ponovo usmerite na isto dete sa istim tegobama koje ne pomišljaju da se povuku.

Ponovite isti postupak još jednom, još jedan ceo dan. Dakle, detetovo skakanje, trčanje, sa slinama, kašljanjem, temperaturom, celim paketom ljupkog virusa vi izdržite kao sportisti kondicione pripreme.

A u glavi vam i dalje pitanje – kako najlakše uspavati malo dete?

I onda, kada budete očekivali još jednu noć na nogama, sa toplomerom koji u međuvremenu postaje produženi deo vaše ruke, desi se čudo. U jednom trenutku, bez obzira na temperaturu vaše dete odluči da je – DOSTA! Da, dobro ste pročitali. Samo treba biti strpljiv i skidati temperaturu tuširanjem. Naravno, ni ne pokušavati spavanje. Ni dremanje. Ni zatvaranje očiju. Oni sve to vide. I osete. Kad mislite da ne vide i taman se opustite pa vas san zavara i oči se same od sebe zatvore, eto ih, sa nečim u rukama iznad vaše glave, što zvuči kao činela. Činela, zvečka ili drvena igračka – nema biranja. Zazvoni vam samo jednom i skačete spremni za merenje temperature ili skidanje iste, davanje lekova, presvlačenje, šta god poželite – uvek ima nešto. Recimo, upiški se od tolike tečnosti koju mu na silu dajete. Rekao doktor, naravno da je rekao. Ili, ispovraća konačno onaj šlajm koji danima mulja po gornjim disajnim putevima. Po posteljini, nego gde drugde. I po vama. U tri noću, nego kad.

Dakle, posle svega toga, dođe konačno taj dan i desi se da oko osam uveče, kada pokušavate da se održite budnim, posle davanja večere i sa mislima okrenutim ka novoj inhalaciji i novom tapkanju po leđima, pa nećete da valjda zaradi upalu pluća, odjednom shvatite da je prošlo već neko vreme da niste izmerili temperaturu. Uplašite se i poskočite kao da ste videli duha, ne znate gde je toplomer. Nađete ga posle kraćeg traženja i shvatite da nedostaje nešto krupnije od toplomera. Pa da, dete. Štrecnete se jer je poslednji put bilo tu pre nekoliko minuta, žvakalo je večeru… Pretražite i kuhinju i kupatilo i hodnik i terasu i prostor ispod stola, i iza jelke – jer ipak su novogodišnji praznici… i nađete ga na jedinom mestu koje vam nije palo na pamet – u spavaćoj sobi. Leži mirno na jastuku i spava.

Eto, to je recept kako da najlakše uspavate malo dete. Onako kako ono hoće. Kad hoće. I gde hoće.

Osmehnete se kao da ste ga izvukli iz brodoloma i odahnete kao da ste preživeli Hirošimu ili ono pomenuto bombardovanje iz ’99-te. Prenesete ga u krevetac i ljubite usput, željni njegovog mirisa i sreće koju širi samim svojim postojanjem, kao da ga niste videli danima. Gledate ga dok spava i topite se od miline, kao svaka obična majka.

Kao da vas nije toliko namučilo.

Kao da ste spavali duboko i neuznemiravano, gotovo kao Uspavana lepotica.

Kao da ste, odmorni i naspavani, sve, u stvari, samo sanjali…