Sve najbolje

Napolju zagađenje vazduha na visokom nivou, baš onako kako smo navikli od početka godine. Sitna providna mrena se prikazuje na koju god stranu da pogledam, kao da imam dioptriju. A nemam. Još uvek. Svi ljudi koje usput srećem, kao i zgrade i parkirani automobili valjaju se kroz sivu mrežu koja kao da se dimi izdaleka i spontano nestaje kako se primaknem. Jutro toplo za kraj januara, deca na ulici bez kapa. Mila i ja vodimo Katarinu u vrtić gde je u dvorištu već čekaju drugari spremni za doček autobusa koji će ih sve zajedno prvi put odvesti u bioskop. Kad dečiji kolektiv kreće na neki događaj, najbitniji momenat pre polaska uvek bude odlazak u toalet. Bez obzira da li idu blizu ili daleko. Kako ko od dece obavi šta ima, tako izlazi u dvorište gde staje u red koji je duži iz sekunde u sekundu. Katarina se odmah pridružuje starijoj deci pri kraju reda i nasmejana nam maše. Okrećemo se na drugu stranu i odlazimo do pekare po hleb. Mila traži da hoda, ne želi da se nosi, vrti mi se u rukama, buni se sve glasnije. Spuštam je na pola puta jer je uistinu teška. Koliko god da smo raskomoćene jer je napolju temperatura u plusu, samu jaknu na leđima osećam kao olovni prekrivač kad nosim dete u rukama. Do pekare je malo nosim, malo hoda. Na sreću, u pekari nije gužva i ubrzo je ponovo spuštam na trotoar, da bih joj otkinula komad hleba koji glasno traži. Pošto ga prihvata radujući se, pristaje i da se nosi i kad se konačno primičemo našoj ulicu, spuštam je ponovo, odahnuvši od tereta, tople jakne, brašnjavog hleba koji pazim da ne ispustim jer ga nosim u papirnoj ekološkoj kesi u naručju, kao posle mnogih drugih kupovina kada, kao i sada, ne ponesem platneni ceger.

Stajemo baš pored druge pekare čiju sam jednu od vlasnica upoznala sasvim slučajno kad je Katarina bila Milinog uzrasta.


Šetale smo po sunčanom prohladnom danu ni nalik ovom koji je mučno pretio i zamagljenim vazduhom i velikim zagađenjem i svakim starijim automobilom koji je tome doprinosio a koji prođe pored nas. Taj dan bio je kristalno čist. Jedan od onih kada, dok uzimate vazduh za svaku rečenicu, iz vas prvo izađe oblak pare, a potom zvuk. Sele smo načas na klupu u parku kod Vukovog spomenika i tek što smo sele, pridružila nam se jedna starija gospođa. Odmah je počela da priča o sebi. Ispričala mi je da je jedna od četiri ćerke gazda Gvozdena koji je otvorio pekaru početkom prošlog veka preko puta parka u kom smo bile. Pričala je o tome da se seća da je otac naporno radio i da je izveo na pravi put sve četiri ćerke. Pričala je tako setno prisećajući se pojedinih detalja, da sam neplanirano ostala pored nje sigurno skoro pola sata. Na kraju njene ispovesti pozdravile smo se kao komšinice i otišle svaka svojim putem… Na jednu stranu majka sa malim detetom, na drugu jedna baka…

Jutros se setih nje, kad se Mila zaustavi baš pored pekare koju je osnovao njen otac. Iz misli me prenu nepoznati glas starije žene: „Jao, što si slatka! Je li slatko to što ručkaš?“. Zastala je ne mogavši da odoli prizoru deteta u beloj jakni sa belom vunenom kapom na glavi i sa malo brašna na obrazima. Gospođa u dotrajalom kaputu, obomotana tamnim šalom, požalila mi se da joj je hladno i da su joj malo promrzli prsti. Neskriveno se divila našoj smelosti i raskopčanim jaknama. Pripisala je zimogrožljivost svojim godinama i nastavila razgovor pitanjima. Neprekidno mi ih je postavljala, da li sam joj ja majka, koliko ima, kako se zove… Osmehnuh se.

Znala sam da su ljudi koji su iz našeg kraja, koji su rođeni tu, u našem komšiluku, pričljivi, ljubopitljivi i bezazleni. Naučila sam da ih prepoznam, kako, ne znam ni sama. Nekako osetim po njihovom ponašanju, po pristupu, po iskrenosti koja zrači samo iz nekolicine njih.

Ona je bila jedna od njih. Mila je počela da se vrpolji i polako sam počela da se udaljavam od nje, dajući joj spontano do znanja da moramo da privedemo razgovor kraju. Pre nego što smo se pozdravile, neočekivano izusti iz srca, više za sebe, nego što su prolaznici mogli da čuju, da se nada da će jednog dana i ona dobiti unuke…

Zgrabih Milu koja je u tom trenutku pokušavala da nađe put do kuće u pogrešnom smeru i mahnuh gospođi koja ostade da stoji za trenutak na uglu pored pekare čiju sam vlasnicu upoznala pre nekoliko godina. Tako iz daljine, učini mi se na sekund da je odnekud znam… Setih se da je ona žena pominjala da ima tri sestre… Upita me za ime i dobaci mi da se ona zove Mira. Osmehnuh se rekavši mi da mi je drago i pošto mi je poželela sve najbolje, izgubih se u beogradskoj vazdušnoj mreni koja je postajala sve gušća. Uprkos sivilu koje se širilo nad nama, neka toplina koja nije poticala od jakne obli me iznutra i osmehom nastavih svoj put.

Kako je lepo kad ti neko na početku dana nenadano poželi sve najbolje…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *