Samo pola sata

Sedim za trpezarijskim stolom i jedem jedno parče proje pre nego što započnem kafu. Nisam završila, pojavljuje se Mila sa  sitnim lego kockicama u ruci koje mi nasmejano pruža. Uzimam sitne igračke iz njene ruke, grdim je usput i ubrzanim korakom odlazim u Katarininu sobu. Zatvorena su vrata. Ona stoji uz radni sto, okrenuta leđima i češlja se. Prilazim joj grdeći je. Više miliona puta sam joj skrenula pažnju da ne sme da ostavi sitne igračke Mili na dohvat ruke. Ta dohvati i šta sme i šta ne sme.

Samo juče je iz đubreta izvadila i otvorila papirnu pelenu… Punu. Kontaminiranu. Kad mi je prišla smrdeći, u prvom trenutku sam pomislila da je negde pronašla pokvareno sirće i prosula ga po sebi. ‚‚Aceto balsamiko”. Originalno. To je prvo što mi je palo na pamet kad sam ugledala njene ruke obojene u tamno braon…

Tek kad sam bolje pogledala, shvatila sam da bi ačeto bio blagoslov…

Ne pitajte kako sam je oprala. Nisam znala da li da je prvo dezinfikujem asepsolom, apotekarskim alkoholom ili onim neiskorišćenim sirćetom pre nego što počnem da je perem. Na sreću, lice nije dirala. A ni kosu. Bar nešto. To je bilo juče.

Danas po svoj prilici vežbamo samo Hajmlihov zahvat.

Katarina ne daje znake da me sluša. Čak okreće glavu na drugu stranu i uobraženo izgovara: ‚‚Ti ne postojiš!”. Ljuta je zato što joj nisam našla odgovarajuće čarape uz haljinu. ‚‚Crveno i roze nose samo koze, a ja neću da budem koza. Neću!”, ljutito je vikala. Utvrdila je da su na haljini najsitniji cvetići bordo boje i da se ne slažu sa roze helankama.

Ne ide nigde, samo želi, kako ona kaže, da se dotera. Posle rovanja po pogrešnoj fioci, uspele smo da otvorimo pravu fioku koja je u međuvremenu zapela upravo zbog čarapa pogrešne boje za koje niko ne zna kako su se tu našle i napravismo kompromis na obostrano zadovoljstvo. Sive čarape su zakon. Jer, sivo se slaže uz sve. Ponajviše uz raspoloženje majke kojoj ovako počne dan.

Sve vreme pričam preko telefona s mužem od koga pokušavam da saznam kako je Mila oko tri noćas dospela u stolicu za hranjenje, cimnuvši me naglo iz sna i zbunivši u isto vreme pošto sam bila ubeđena da mi je, posle petnaestog buđenja i iskakanja iz kreveca, zaspala u naručju.

‚‚Vikala je”, kaže, ‚‚Drala se na sav glas, a ti si spavala”.

???

Koliko li sam izmoždena bila, kad sam tako čvrsto zaspala da je nisam čula, što uopšte ne liči na mene, upitah se, a Miloš nastavi: ‚‚Morao sam do kupatila, pa mi je preostalo jedino da je vežem u hranilicu…”.

Sećam se da je bilo 2.40 kad sam pogledala na sat posle dugog pokušavanja da je uspavam. Sledeći put je bilo 3.24.

Mila koja viče u stolici u polumraku i ja koja pokušavam da lociram gde je. Eto toliko sam spavala.

Vraćam se za sto i gledam u prazan tanjir. Dok sam pričala s Milošem i s Katarinom, Mila mi je maznula poslednji, najslađi zalogaj proje. I pobegla. Ne vidim gde je. Sva vrata su zatvorena, đubre je u kuhinji na sigurnom, sve ostalo je ‚‚mala maca”. Sedam i završavam kafu dok mi Ivona iza zatvorene sobe dovikuje da joj je spala na 37,7. Ako ništa drugo, eto informacije koja bodri.

Posle pet minuta pojavljuju se. Prvo Mila koja je, iskoristivši trenutak da uđe u kuhinju dok je Katarina pila vodu, dohvatila spakovanu testeninu, otvorila, uzela, probala, pljunula pošto je tvrdo, rasula svuda naokolo i nezadovoljna što sam je isterala iz kuhinje, kenjkajući došetala u dnevnu sobu i na brzinu dohvatila daljinski. Dok sam se okrenula, nestala je naša porodična slika sa police na kojima su knjige. Našla sam je na jastuku, ispod njene guze. Sela je na nju i na jastuk, da je sakrije od mene, dok je rukama gužvala uložak ukrasne svećice koji je našla u teškom staklenom svećnjaku pored knjiga. Naravno, i svećnjak je ponela sa sobom. Našla mu je baš lepo mesto na podu nasred dnevne.

Katarina je sela da doručkuje. Dok je otišla po jogurt, Mila joj je uzela viljušku i počela da beži. Vrativši se iz kuhinje, Katarina ju je panično stigla pre nego što je bacila viljušku na pod. Na sreću, brža je. Još uvek. Nastavila je da jede, dok je Mila utehu ponovo našla u daljinskom upravljaču.

Opisala sam samo pola sata vremena od ukupnog uobičajenog prepodneva provedenog u kući.
A vi, kako ‘te?

P.S. Sve fotografije su mutne da bi na pravi način dočarale brzinu smenjivanja događaja koji su doprineli celokupnoj atmosferi opisanoj u tekstu! 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *