Strpljen – spasen (mali vodič za preživljavanje uz pojedinu decu)

Gledam ih sve tri, ljubi ih majka, pa ponekad pomislim, šta bi bilo kad bih morala da ih poverim nekome na čuvanje. Nekoj dobro utreniranoj iskusnoj dadilji sa čeličnim živcima i kondicijom dugogodišnjeg maratonca. Samo bi takva mogla da se snađe sa ovom kombinacijom. Kao što reče moj muž nedavno kad se, ne znam ni sama zašto, našao noću budan sam ‚‚samo” sa dvema od tri ukupno, ne znajući da ga čujem dok bunovno mrmlja: ‚‚Kakva ste vi zla kombinacija, zla kombinacija!” Nemam pojma na šta je mislio, stvarno ne znam.

Pomislih da bi bilo dobro da imam vodič za nekoga ko se nađe u toj situaciji da pričuva, makar na kratko, moju finu, mirnu i divnu decu.

Dok zamišljam da decu ostavljam na samo jedan ceo dan i celu noć, jer smo neočekivano suprug i ja osvojili neki aranžman koji se ne odbija, iako takav ne postoji, evo spiska pravila:

Pravilo br. 1 – Prvo i osnovno pravilo!

Kad idete u wc, prvo, ako ne morate i nije frka – trpite! Od malo trpljenja neće ništa da vam fali. Uostalom, zašto se kaže ‚‚strpljen – spasen”? Onda, ako vas muka pritera, trčite i obavezno, ali obavezno se zaključajte! Bez ključa u kupatilo ne morate ni da ulazite, jer čim tamo kročite, pridružiće vam se jedna po jedna i uskoro će postati tako prometno da će vam javni wc izgledati kao izuzetno intimno i prijatno mesto.

Pravilo br. 2 – Bež’te u kuhinju!

Ako ulazite u kuhinju, obavezno zatvorite vrata za sobom. Nikakva isparenja i mirisi vam ne mogu ništa u odnosu na zahteve i trenutne potrebe onih koje vrebaju odmah iza vrata. Vazduh i zagađenje napolju ovih nedelja je samo vežba za ono što stvarno možete da podnesete. Miris luka dok se krčka čorba, musake u rerni i mešavine komšijskih specijaliteta koji ulazi kroz sve otvore koji postoje kao što je onaj direktno iznad sudopere, kad nam je dve nedelje posle renoviranja pao plafon na glavu baš u kuhinji, pa smo zalepili rupu običnim parčetom šperploče sa mnogo pur pene. Privremeno, nego kako! Na leto će biti okruglo tek dve godine privremenog začepljenja. A bilo gadno, komšijki pukla stara cev, pretila da će da odnese i komšijku i sudoperu i nas dole sve sa njom. Sve nam se plafon ronio na glavu, šut nam padao po ramenima pri naglim pokretima. Kad živite sa malom decom, retko koji pokret nije nagao. Kuvala sam kao na gradilištu, sa poludubokom plastičnom činijom na glavi, u kojoj mutim palačinke, umesto šlema, a kad su ulazili u kuhinju morali su da mi se najavljuju, kao kad idemo kod svekrve na ručak, pa ugovaramo u minut. Šta, vi volite da jedete hladnu supu? Mi, sačuvajmebožeisakloni da bude na temperaturi ispod 50 Celzijusovih, to onda nije to. To nije supa, to je onda bleda senka onoga što je moglo da bude supa. Da ubacim kojim slučajem onu dečju gumenu igračku što meri temperaturu vode u tanjir, pobelela bi koje god da je boje ovako. Što se našeg plafona palog zarad komšijskih dobrih odnosa tiče, bila sam u iskušenju da skupljam kamenčiće pa da na kraju dana biramo pobednika – koji je najviše odvalio rupu tog dana, taj je kamen dana. Mada, ima i nečeg dobrog što je proizašlo iz svega – više ne pravim palačinke. Nekako mi ih niko ne traži, ne znam zašto.

Pravilo br. 3 – Oprez kad boravite van kuće

Kad idete napolje, obucite se što laganije. Saveti gospođe Macure ovde su svetinja: slojevito, pa više puta. Nema veze temperatura vazduha sa vašim stanjem organizma. Koliko god da je hladno, posle pola sata jurnjave i izbezumljenog trčanja bez cilja s jednog na drugi kraj parka, psovaćete i sebe i vremensku prognozu i temperaturu u plusu i vetar koji ne duva, i šal koji ste poneli ne znate zašto i torbu koja vam samo smeta i klati vam se preko ramena pa pada na kukove zbunjujući vas i usporavajući svako potencijalno spasavanje svoje (dece poverene na čuvanje) i tuđe dece iz kandži vrteški, ljuljaški, raketa i raznoraznih penjalica koje iako bezazleno, svaki čas mogu neočekivano da napadnu vaše ili tuđe čedo… Dakle, fino, sportski, kao da idete na trening u teretanu ili još bolje kao nindža, da vam ništa ne visi, ne pada, ne spada, ne klati se i ne čangrlja. U patikama i bez dodatnih detalja kao što su satovi, bedževi, narukvice ili nedajbože minđuše, koji samo mogu da vam otežaju trenutke u kojima treba da se pokažete. Može kao i za jogu, ako ste navikli bosi… treba proveriti šta balans duha i tela dozvoljava a da ostanete pri zdravorazumskom pedagoškom pristupu koliko god da je to moguće.

Još jedno od pravila je da napolju uvek budete spremni, naravno – ako bude potrebno, da se bacate. Ne treba da se bacate mahinalno, bez razmišljanja, jer nećete da vas se dete stidi i da vas druga deca izbegavaju, nego isključivo ako se ukaže potreba za to. Koje su to moguće situacije?

1. Dete se uplašilo. Zapelo da se popne na raketu, hoće i hoće i vi šta ćete? Dete hoće, niste vi od kamena, ne bavite se valjda politikom… Popnete ga, ono se drži i taman da ga slikate, krene sirena kao uzbuna, kao da stižu vatrogasci… Dok vrišti, vi se prvo dobro oduzmete, onda vas preplavi talas krivice, jer vi ste ga tamo popeli, nije se valjda popelo samo, zna se koliko dete može, i na kraju dok pokušavate, usput dostigavši boju lica belu kao zid na renoviranom odeljenju laboratorije u lokalnom domu zdravlja, da se osvestite i krenete u akciju spasavanja, dete samo skapira da vi sve vreme stojite pored njega i prestaje da plače jecajući u vašim rukama još neko vreme. Ako mislite da je to znak da možete da krenete kući, varate se. Niste još probali vrtešku.
2. Niste se vrteli toliko da vam se zamanta pa ne da ne znate ne samo koja strana sveta je gde, nego vam treba i dobro vreme da odredite na kojoj je strani park, na kojoj detetova kuća, a i gde ste uopšte vi. Dok se vi tako nalazite držeći se za glavu, dete vam se već snašlo i maše vam sa penjalice. Sa vrha penjalice. One akrobatske na kojoj ne postoje držači za ruke. Zaglavilo nogu i ne može da makne. Može jedino da zavija što i radi, vrlo rado i uvežbano, jer je samo koji minut pre toga visilo sa rakete. Prilazite mu polako, kao lavu u kavezu, bez obzira na zaštitno staklo i na vrhovima prstiju istežete se i pokazujete sklonosti ka baletu, ritmičkoj gimnastici, svim onim sportovima u kojima se niste iskazali kad ste bili dete i gde su očekivali više od vas, pa ste ih prirodno, zamrzeli iz dna duše i sad je stigao trenutak naplate… Zapnete kao sivonja, zacrvenite se u licu stenjući, i da vidite kako možete ono što niste mogli tada, zbog čega su vas kinjili i zadirkivali, jer, jednostavno – sada morate. U pitanju je dete povereno na čuvanje, a veći ulog od života deteta ne postoji.
3. Taman ga spustite, ponosni na sebe i novo otkrovenje sopstvenih granica, ono se zatrči ka toboganu. Neko dete bilo u jeku spuštanja i hop, eto sudara. Glavom! Jok – nogama će. Ako ima tvrđu glavu, ne morate na ušivanje, ako lipti pa mislite neće stati, zapamtite – Tiršova radnim, Institut – neradnim danima. Povreda glave, sada stvarno  ozbiljno, nije za zavitlavanje. Ako je samo manji udarac, neka, od toga deca rastu. Ne znam koji je glupan to izmislio, ali priznajem da ponekad ume da upali, obično iz samosažaljenja i nemanja kud. Eto rečenice ako vam ništa pametno ne padne na pamet u trenutku. Svi znamo koliko su takvi trenuci dugački, a deca očekuju uvek reči utehe.

Kad se posle svega, trijumfalno kao posle Igmanskog marša, konačno dočepate kuće, ne znate šta biste pre. Ako ne znate šta je to Igmanski marš – onda ionako nećete čuvati moju decu jer prosto rečeno – nemate dovoljno godina da bih vam poverila takvu svetinju. Ako imate, onda ne znate odakle da počnete – od večere,  kupanja, vraćanja igračaka na mesto, sređivanja kuće, pripreme za naredni dan… Uvek ima toliko toga, a dan ima samo 24 sata.

Onda, ako u međuvremenu ne popadaju od umora, što znači da nisu napolju dovoljno trčala, imate dve opcije:

1. Izvedete ih u ulaz i terate da se penju do vrha zgrade, nekoliko puta gore-dole dok jezici ne počnu da im vise. To je znak da je vreme za nešto drugo.
2. Izvadite merdevine, kao što smo mi radili kad je Katarina imala dve godine i pustite je da se penje gore-dole. Nesreća je ako se prođe ispod merdevina, a ne pentranje po njima i skakanje sa vrha! Jedino što posle treba kod pedijatra da objašnjavate šta to radite kod kuće s detetom kad je ono, videvši merdevine na ulazu gde moleri farbaju krila vrata, kao pomahnitalo krenulo da skače od sreće i da traži da se popne na njih. Stvarno svašta, ju otkud joj to?!

 Pravilo br. 4 – Srećno s uspavljivanjem!

Uspavljivanje se obavlja uvek u drugo vreme, pa se prvo raspitate kad su tačno zaspala prethodne večeri da se ne biste ponovili. To se zove taktika zbunjivanja. Zbunite ih toliko da ste na kraju i sami zbunjeni, pa ne znate da li treba u krevet ili iz kreveta. Naročito zato što morate da džedžite pored njih u mraku dok se ne smiluju i konačno steknu poverenje u to da ćete biti pored celu noć. Posle sticanja poverenja koje ume nekad da traje i po sat vremena, šta ćete – oprezna deca, vi se cimnete, nit ste tamo nit vamo, nit zaspali, nit odmorni, samo vreme izgubili.

Onda, tiho, na vrhovima prstiju, imitirajući ruske primabalerine, otklizite iz sobe, pazeći da vrata slučajno ne škripnu i ne vrate vas na početak igrice, baš kao na nekom plejstejšnu.

Tek tada može se reći da ste uspeli da izgurate ceo dan. Čestitam!

Samo, ima još nešto što ne znate kad su moja deca u pitanju. Da to znate, ne biste se opustili tek tako.

Znate, pred vama je i noć. Cela noć. Samo to. Ništa više. Srećno!

Eto, tako bih ja savetovala neku dobru dadilju koja zna šta radi kako da se postavi prema mojoj deci. Jedini problem je što ne postoji taj aranžman koji bi supruga i mene odvojio od dece.

Koliko god da ponekad želimo da pobegnemo.

Koliko god da su nam deca ‚‚zla kombinacija”.