Glupača

Svaki dan mislim na tebe. Nijedan ne pustim da ode a da nešto tvoje ne zagrlim, ne pipnem, ne uhvatim u vidokrug i prisetim se ponekih trenutaka. I gorkih i nežnih. Svi su setni. I svi su naši.

Eto, ako nešto može da ostane kada čovek ode, to su trenuci. Neka budu trenuci.

Kao onaj kad si se smejao do suza na starom kauču onog popodneva kad sam te slučajno zasmejala, pa si počeo da se smeješ naglas, sve glasnije i glasnije… Orila se kuća od tvog smeha. Od tvog zvonkog i milog glasa koji je široko otvarao sva vrata sreće. Zubići su ti se caklili iza slatkih usana razvučenih u radost koja je isijavala pri samom pogledu na tebi draga lica. Najdraže lice moje, taj smeh puštam da se ori kad me uhvati ona glupača koja ume ponekad pokvareno da stisne srce. Ona tačno zna koje tačke gde i koliko da pritisne pa da srce preskoči poneki takt, tako da se čini da se neće vratiti natrag, na svoj put. Ali, vrati se ono. Srce je prekaljeni stari mangup koji zna sve njene trikove. Sve njene podle načine da se neočekivano približi i iz prikrajka napadne uigrane taktove misleći da će ga tako izbaciti iz igre i prekinuti muziku koju neprekidno komponuje. Tvoj smeh bila je moja muzika za srce u savršenom ritmu. I iako se trudim da mi ne može ništa, ipak me ponekad dobije… Ona. Glupača. Stara pohabana navika ljudi kojoj se priklone kada izgube nekog ko je bio njihova muzika… Nekoga bez koga nisu mogli da zamisle da mogu da nastave, da mogu dalje… da dalje postoji. Nekoga ko je bio deo njihovog života. I nekoga ko živi u njima i posle smrti.

Pokvarena nevidljiva nit koja vezuje i ruke i noge i napada misli otrovnim strelicama šireći se onda kada je čovek najusamljeniji. Jer, hoće ona uz samoću. Slaže se sa njom. Hrani se njenom nemoći da pokaže drugima svoje pravo lice. I prijaju joj njena stidljivost i tišina.

Ona. Glupača.

Ti znaš o čemu pričam, zar ne? I onda kada si bio raspoložen, kada si se smelo osmehivao uprkos bolima koje su te sve više pritiskale, kao onda u kolima upitavši me iznenada da li si bio hrabar pošto su ti po ko zna koji put izvadili krv, izgledao si pomalo odsutno, kao da nisi bio tu… Zbog nje, glupače.

I onda, kada si smelo otišao u operacionu salu, držeći sestru za ruku, nespretno se okrenuvši posle nekoliko koraka da mi mahneš, u očima su ti se caklili njeni klikeri… Znala sam da vidiš odsjaj u mojim očima, da u njima nižeš njene bisere koje sam grčevito stezala da ne raspem, bar dok nisi zamakao, da ih ne vidiš, da ne pomisliš da možeš da ih izbrojiš…

I onda, kada si pod maskom za lice željno gledao drugu decu kako se slobodno napolju igraju ne razmišljajući šta će i koga da pipnu, što ti nisi smeo, ona te je držala i dojila te svojom snagom. Snagom samoće i jedinstvenosti protiv koje si se snažno borio, ne znajući da si joj u stvari tako samo prilazio i svakim danom joj bio sve bliži.

I onda, kada si se preselio zauvek u naša sećanja ispunjena tvojim smehom od onog popodneva, tvojom hrabrosti da se onako mali boriš protiv zle nemani i tvojom snagom da nam se i tada, na putu beskonačnosti iskreno osmehneš, ona se rađala…

Tu je i dok ovo pišem.

Šta će, glupača, ne zna za bolje. Eto, pominjem trenutke a ona u ovakvim trenucima jača. Čini se, pući će od sreće iako je to u potpunoj suprotnosti sa njenim karakterom, njenim postojanjem i njenom svrhom. Obavila mi se oko tela i steže mi srce, nada se da će da pobedi…

A u stvari ne zna da je ona samo jedna mala, malecna, ništavna, nezahvalna, mizerna i glupa potreba da čovek opravda svoje stanje beznađa u koje zapadne kada ne može fizički da zadrži pored sebe onoga koga voli.

Padne u nju i sve ode u…

I mene ponekad ume da ubije. Kao da me nema. Kao da je jedina. A znam da nije.

Ona.

Glupača.

Ništavna.

Mala.

Ogromna.

Nepovratna.

Nezaustavljiva.

I nepobediva.

I danas je tu, kada mnogi širom sveta slave ljubav…

Tuga.

One thought on “Glupača

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *