Gospođa Rambo i gospodin selja
‚‚Jao, pazite!“, uplaši me uzvik na igralištu jednog mirnog sunčanog popodneva. Poluzamišljena, kao uvek, sa detetom koje kao besno trči na sve strane, kao uvek, bejah sama na tom delu igrališta gde se u ispletenoj mreži od jačeg plastificiranog konopca deca sapliću, padaju i vežbaju svoje motoričke sposobnosti. Prenuh se iz misli i osvrnuh oko sebe. Moje dete beše samo, tako da je moglo da vežba samo svoje padanje, puzanje po lijanama koje se njišu i živce prolaznika koji obrate pažnju na nju, kao ove starije gospođe koja se našla tu, trčeći za malo starijim dečakom od moje Mile.
Sunce mi je išlo u oči, tako da u prvi mah ni ne mogah da vidim ko mi šalje znake upozorenja. Posle nekoliko sekundi ponovi se upozorenje, sada dato glasom koji već počinje da paniči i tonom koji očekuje da se preduzme neka akcija:
-Pazite, nogica joj je zapela! Pazite! Pazite, zaglavila se!
Sve vreme ja mirno stojim pored svog nemirnog deteta i gledam u njega. Pratim šta radi, pazim da se ne povredi i pomažem joj s vremena na vreme da se iskobelja iz nezgodne mreže debelih lijana. Ne pridajem posebnu pažnju tome što je zaglavila nogu, jer Mila ima dar da zaglavi svoju nogu svaki put u svakom parku. Nađe ona i način i mesto. Gospođa se vrpolji, kreće ka nama, ustremila se na Milu bez greške.
Ja i dalje mirno stojim, gledam je, gledam Milu, razmišljam od koje li je gospođa fele. Nije sigurno od onih što osvajaju gorske vrhove i najdublje doline ne obraćajući uopšte pažnju na to da li su se porodili ili ne, decu vukljaju sa sobom kad ustanove da su se ipak porodili, obilaze sela i gradove sa njima pod miškom, ništa im nije teško, veru se ko najspretniji majmuni po najstrmijim liticama i ne bi u ovakvoj situaciji ni primetili da su deca nešto zaglavila. Ova gospođa je ipak izašla na igralište u elegantnim pantalonama koje govore da nije sportski tip, nije ona od tih. Nije ni od onih koji se ni ne namršte pri pogledu na dete koje pati sa zaglavljenom nogom. Takvi ipak imaju nedodirljiv stav, naročito prema nekome u parku koga vide prvi put u životu. To su oni koje ne interesuje ništa u vezi sa decom, koji samo paradiraju pored njih da bi se pohvalili, a čime se ta deca stvarno bave, šta rade, jedu, piju, da li im nešto treba je za njih potpuno irelevantno. Ipak, tu su ako treba neko da se podmiti, nauči pameti ili čak i bije, ukoliko njihovo dete već to nije samo odradilo. Ne, nije ova gospođa koja je već tri puta za manje od jednog minuta uzviknula da pazim, od takvih. Pre će biti da je od onih, u Srbiji najrasprostranjenijih, koji se od dece ne odvajaju ni kad deca stasaju za ženidbu ili udadbu. To su oni koji deci oblače vunene čarape leti, koji im vredno uvlače potkošulje u pantalone, kuvaju im, brišu noseve i kad imaju dovoljno godina da sami sebi obrišu ne samo nos, nego i neke druge delove tela, dahću im za vrat sa napomenama ‚‚Nemoj ovo!“ i ‚‚Nemoj ono!“ i puštaju ih da parazitiraju do poznih godina provodeći svoj životni vek sa njima i dozvoljavajući im da ih takva deca posle kad odrastu kinje i pod stare dane i krive za svaki njihov neuspeh i poraz koji dožive. Posle kažu da nisu planirali da im deca postanu takva. Ne verujem ni da su roditelji Adolfa Hitlera planirali da im dete postane takav genocidan čovekomrzac i najomraženija istorijska ličnost. Veliki deo ličnosti svakog čoveka uistinu određuje naslednost, ali veliki deo ličnosti je i sredina u kojoj se dete razvija, pravila kojima je okružen, društvo u kome stasava i vreme u kojem živi.
Da ne može sve da bude savršeno, ja sam osetila u najgore vreme, u vreme moje mladosti koja je devedesetih naivno krvarila uplašena ratom na prostorima u komšiluku, otrovana kičem koji je sevao iz raznih emisija i spotova sa šund televizija i ograničena na domaće proizvode i prostor.
Danas, kad je ta generacija koja je odrasla na ‚‚nemanju“ stasala za roditelje, najmanje što može da ih poremeti je zaglavljena noga na lijani u parkiću.
Ponekad me mrzi da objašnjavam onima koje ne poznajem zašto se ne potresam zbog nekih stvari i obrnuto, zašto se potresam zbog nekih drugih zbog kojih se oni ne potresaju. Ne znamo se. Ne znam ni ja zašto ona tako usplahireno reaguje, možda ima razloga za to. Možda i nema. Ni ona ne zna zašto ja nisam na njeno prvo ‚‚Pazite! PAAAziteee!“ unezvereno skočila da pomognem svom detetu. Pretpostavljam da je očekivala da u trenutku kad je ona uplašeno viknula, da i ja počnem da vičem, da zavitlam torbom preko glave, da se bacim na kolena, da se prepustim očaju, uhvatim izbezumljeno za kosu, počnem istu da čupam i da vrtim glavom, kolutam očima, krenem da naričem kao u parodiji vičući usput da ništa drugo nije bitno, o, ne, o, ne. Ne samo to. Samo ne zaglavljena noga. Pa kako? Pa zašto? Pa gde sad? O, ne, to je zaglavljena noga. Ništa gore od zaglavljene noge u parkiću. Kako ćemo sada? Kako? Zašto? Zašto baš meni? Zašto?
Moje dete je spretno. Svi ga u našem parkiću već znaju i znaju da je nemirna, da trči brže od nekih dvogodišnjaka iako nema ni godinu i po, da se saginje, provlači, penje svuda, skače, da zna, da ume… Ne potresam se na zaglavljenu nogu.
Uostalom, ako neko ima prava da priča o ‚‚zaglavljivanju“ onda sam to ja – svojevremeni ekspert u ‚‚zaglavljivanju“.
Imala sam oko dve godine. Sećam se tog trenutka. Možda moje najranije sećanje. Podjednako dobro pamtim to prohladno veče i vetar koji mi je zujao oko ušiju kada sam na jednom od nadvožnjaka na Novom Beogradu uspela da provučem glavu kroz rešetke na ogradi. Stajala sam naslonjena na rešetke i vidik je odjednom postao bolji. Glavu sam provukla u trenutku inspiracije. Majka nije znala šta da radi, a tata me je nekako vratio ne paničeći, jer u takvim trenucima nema ničeg goreg osim panike. Da sam bila sama s mamom, verovatno bismo prenoćile tamo na nadvožnjaku, viseći naopačke iznad automobila.
Na sreću, tata mi ‚‚vratio“ glavu.
Sad, da li ima posledica, valjda ima, čim mi deca dobrovoljno zaglavljuju noge na igralištima širom Beograda. Tamo gde im majka išla glavom, one idu nogom, nego? Glupo je da se ponavljaju.
Da se vratim ja na spasavanje deteta iz čeljusti lijane. Gospođa krenu. Ona desno, ja ne znam da li da se sklonim, da li levo, da li da čučnem, da joj oslobodim prostor, da ima mesta da priđe… Gledam kako se približava, kao Rambo u istoimenom filmu. Ona polako, pažljivo. Ja sve nervoznije korak po korak od nje. Ona ka meni, ja unazad. Ona sve bliže, ja sve dalje. I tako ceo minut, sigurno. Očekivah da zamahne onim krznenim kaputom i da ispod njega izviri neko oružje, šta ću – dete rata, uvek očekujem nešto tako, da zavitla onom svilenom maramom kao omčom i da me izbičuje njom usput zato što sam dozvolila da se mom detetu zaglavi noga, da zabije svoje izmanikirane nokte u one lijane, da ih raspetlja dok si rek’o piksla i da završi ovu agoniju na igralištu za tren. Umesto toga, Mila se okrenu, iskobelja cipelicu, izvi se nagore, pruži mi ruke da je uzmem i dok se ona gospođa nađe pored nas, mi već krenusmo u drugi deo parka. Nit da se zahvalim, nit da ignorišem. Klimnuh glupavo glavom, istom onom koja mi četrdesetak godina ranije zamalo ne osta na nadvožnjaku i otrčah dalje, u nove avanture…
Posle nekoliko minuta nađosmo se pored muzičkih instrumenata na kojima su većinom udaraljke pokidane, pa su deca golim rukama proizvodila zvuke… Deca su svirala po svom sluhu… Utom, eto gospođe Rambo, spremne za novu akciju. Uplaših se. Zamislih je kako dribla decu da nauče note, i malu i veliku oktavu… Poleteh po njih, povukosmo se i krenusmo ka parkingu.
Dok smo prilazili našim kolima, još izdaleka ugledah gospodina koji je zgazio malo dalje na travu, krenuo ka ogradi i… kad nam okrenu leđa i osta tako neko vreme, shvatih da nije gospodin. Između kola i te ograde nit drveta, nit žbuna, nikakvog skrovišta. Čovek stao da obavi šta ima. U sledećem trenutku pojavljuje se žena sa devojčicom i dečakom. Deca počinju da ga dozivaju i ja u tom trenutku saznajem da im je to otac. Obuzeše me gađenje i sramota u prvi mah. Kad malo razmislih, toliko ljudi danas ima problem sa prostatom, ko će ga znati. Uvek je najlakše osuditi.
Smestismo se u kola i praveći se pred našom decom da ga nismo ni videli, da ne bismo morali da objašnjavamo šta je to čika radio okrenut leđima malo dalje od svih, dok su ga njegova deca tako ljupko dozivala, krenusmo.
