Vanredno stanje ili redovno

U svoj gužvi oko virusa, izolacije, dizanja svesti i odgovornosti i razloga za uvođenje i protiv uvođenja vanrednog stanja, stiže meni jednog dana poruka na telefon: ‚‚Da li idete u ponedeljak da se testirate?”. Obli me znoj odjednom. Zamuti mi se pred očima, zaljulja pogled i prebledeh ko kreč u sekundi. Mama Katarinine drugarice sa hora. Taman krenuh da odgovorim pitanjem i počeh da kucam poruku, sve grešeći usput i slova i znake interpunkcije, želeći da saznam ko je taj pametnjaković što je zaražen došao na probu pa sad moramo svi kolektivno na testiranje za virus, kad mi sinu misao da ona sigurno misli na testiranje za polazak u školu. Laknu mi, kao da smo već uspešno prebrodili ovu pošast i počeh da se smejem i sebi i svojoj gluposti i asocijaciji na nju. Jeste, i ona mi potvrdi istom reakcijom.

Kad se ljudi previše bave istom temom, život nemilice počne da im se okreće oko toga i samo na to misle. Tako i ja.

Nema vesti koju nisam propratila u vezi sa najnovijim dešavanjima oko ovog virusa. I onu da francuski ministar zdravlja savetuje isključivo upotrebu paracetamola, nikako brufena ako neko ima povišenu temperaturu jer inflamatorni lekovi pogoršavaju simptome ove bolesti. I onu sa našim molekularnim biologom iz Italije, ženom koja govori o merama izolacije u Italiji. I onu sa nemačkim doktorom koji uz pomoć grafikona objašnjava šta to epidemiolozi predlažu i zašto. I onu sa zgodnim muškarcem prvog i simpatičnim debeljkom četrnaestog dana karantina. I onu sa ženom nakostrešene kose koja baulja luda po kući posle navodno četrnaest dana izolacije u kući sa mužem i decom. E, nekako se tu pronađoh. Evo zašto.

Samo prvog dana kad se očekivalo proglašenje vanrednog stanja kod nas je u kući već bilo izvanredno, toliko da sam pomislila da počnem da pišem dnevnik posle mnogo godina…

Oko podneva deca uobičajeno provode vreme u igrama od kojih dominira ona koja se verovatno zove raznošenje igračaka po kući. Tačnije, po najudaljenijim ćoškovima kuće. Na onim mestima gde ne očekuješ u najvećoj lucidnosti da ćeš naći bilo šta, kamoli igračku veličine svoje glave. Prilično su mirne obe. Treća je neplanirano otišla kod svog oca da se poigra sa novokupljenim štenetom i ostala tamo izgleda na duže. Da se vrati sada ne može, ne da joj majka proglašena za glavnu ludaču u našoj kući kad su u pitanju vanredne mere.

Dakle, dva mlađa deteta sasvim su dovoljna za celodnevnu zabavu kad ste zatvoreni u kući.

Ali, glavni izvor zabave, ovoga puta kod nas je bio neko drugi. Neko ko ume da se postavi krajnje ozbiljno u kritičnim trenucima i na dan objavljivanja vanrednog stanja recimo, uzme da radi nešto što se uopšte ne očekuje. Kao na primer počne da sređuje lampice na televizoru, da lemi nešto što ne znam ni da li ima veze sa lampicama ili nema i da… kači zvučnike po zidovima dnevne sobe. O, da.

Oko 15 časova, usred bela dana, lepa dana, sunčana u Beogradu, počeh gospodina koji zna šta treba da se radi dok se očekuju bitne vesti, da zapitkujem kad planira da ide u prodavnicu. Ne dobih odgovor. Nije me čuo od zanesenosti umetničkog trenutka dok je lemio, kao što rekoh, to što je već lemio. Prođe vreme, zvučnici svuda po dnevnoj sobi nisu obećavali skoro razrešenje situacije. Pomislih u sebi, pre će ovi da donesu odluku nego što ćemo mi okačiti zvučnike na zid.

16 sati – situacija sledeća: deca nahranjena, spremna za jurnjavu posle ručka, isključivo po spavaćim sobama. Kretanje im je ograničeno, kao našim penzionerima dok smo pod vanrednim stanjem. Televizor još nije montiran, nalazi se preko celog trpezarijskog stola, mora prvo da se proveri da li lampice rade. Posle pola sata do sat, eto televizora na zidu. Radi. Radi on, ali ne i zvučnici.

17 sati – pitam opet kad će da ide u prodavnicu.

Dogovor je da, pošto je samo gospodin otac i muž, kako kome, svakodnevno izložen izlascima iz kuće, samo on ovih dana i ide u nabavku.

Nije me čuo od hiltija kojim je tvrdoglavo pokušavao da probije komšijski zid. Polako i ushićeno nameštaju se zvučnici.

‚‚Katarina, pogledaj, molim te pogledaj, da li su iste visine?”, uporno pokušava da uposli dete nezainteresovano za bilo kakav posao sličnog tipa. Da se razumemo, Katarina je moja umetnička duša koja obožava muziku, ples i priče, umetnost u skoro svakom obliku i kojoj je izraz ‚‚jednake visine” iz njene perspektive isto što i ‚‚potpuno ukrivo” postavljeno, jer se njoj baš sviđa da bude tako kako je odredila. Međutim, lepotu njenog pogleda na svet nije razumeo pobornik precizne mehanike i lemljenja delića nečega što nikad neću odgonetnuti šta je, koji je, videvši koliko mu je levi zvučnik sad postavljen niže od desnog, poludeo i poslao i dete i njegovu majku tamo gde se međusobno šalju nervozni vozači kad neće da priznaju sopstvenu grešku.

18 sati – pokušavam opet da saznam kad će u radnju. Ovog puta ne čuje jer je daleko, u hodniku traži jarca. Baš tako. Kad je ugledao valjak za krečenje, samo što ga nije poljubio. Deca igraju uz spotove sa Jutjuba koji se čuju sa novopostavljenih zvučnika. On odlučuje da okreči sve površine umazane od raznih čokolada, mandarina, pa dobro i poneke kafe. Kreće…

19 sati – poslednji put kažem da treba da se ide u radnju, naglašavam da se čeka zvanično proglašenje vanrednog stanja. Završava krečenje s osmehom na licu. Čuje, ko da ne čuje, uživa u plodovima svoje maštovitosti, u lampicama koje rade, zvučnicima postavljenim na istoj visini i udaljenosti od televizora posle napornog i višesatnog merkanja i podešavanja bez ičije pomoći, jer ionako smo žene koje imaju čudan pogled na svet. I da, uživa i u sveže okrečenim površinama na više zidova.

I onda, kada se tome niko nije nadao, u tačno 20 sati, baš kada sam napeto postavila stolicu ispred Ivoninog televizora, iskoristivši to što ona nije tu i ostavivši diskoteku u dnevnoj sobi, krenu odvijanje situacije onako kako se tome niko nije nadao, a kako obično biva u našoj kući. Po uzoru na Čkalju i stare modele koji su pratili vesti tako što samo što nisu ušli u televizor, samo mi je falila mrežica na glavi, namestih se tik ispred televizora, ne znajući da je moj gospodin čovek ti, ponosno i prkosno, kao ovi što šetaju misleći da im virus neće ništa, izašao iz kuće i ostavio decu sa usisivačem nasred dnevne sobe, ne osvrćući se. Deca ostadoše sama, bez nadzora. Ja u drugoj sobi, u triler iščekivanju gledam u televizor…

Počinje. Dinamična muzika najavljuje razvoj događaja koji čekam ceo dan. Prolazi špica, prikazuju govornicu, sad će…

Pojavljuje se, evo ga! Prati ga premijerka u stopu, približavaju se govornici. Ozbiljan izraz lica najavljuje dramu. Približava se govornici, staje pred mikrofon, uzima vazduh i… Baš tada, u trenutku kada samo što se našoj naciji nije obratio predsednik države, u našoj kući počinje dranje, vricka, cika, plač i vrištanje na sav glas. Da pomisli čovek da ga ne poštuju. Trudim se da ga slušam dok istrčavam ka dnevnoj sobi, uzalud. Katarina čuči na kolenima, Darja se diže sa poda u suzama, crevo usisivača posred stoji kao prepreka… Darji nos otiče, pojavljuje se sukrvica, plače, neutešno plače, boli je… U isti glas Katarina se pravda i nadjačava sa mojim pitanjima i Darjinim bolnim vrištanjem: ‚‚Nisam ja! Stvarno nisam ja! Sama je pala! Pala je na lice!”. U tom trenutku čovek na ekranu suznih očiju kao da je osetio naš bol i kao da se obraća baš nama, izgovara nešto, ali ja ne čujem šta. Čitam sa telopa da je proglašeno vanredno stanje. Nit čuh predsednika, nit proglašenje, nit šta to znači, nit kakve se mere uvode. Drama traje. I kod nas i u Vladi. U kuću ulazi Miloš i pokušavamo da se čujemo kroz buku pojačanog televizora i pomenutog govornika, Darjino plakanje i Katarinino objašnjavanje. Razabirem samo da ako hoću da je vodim, da idem sama. Gde da je vodim? Kud ću s detetom rascepljenog nosa u trenucima proglašavanja vanrednog stanja?

Posle pola sata, najviše sat vremena, Darja se smirila, sukrvica je prestala i otok je počeo da splašnjava.

Nisam čula ono što sam čekala ceo dan. Vanredno stanje? Kod nas svaki drugi dan. Iako ne koristim tu floskulu, za naše opšte stanje ne postoji precizniji zaključak: ‚‚Ko preživi, pričaće”.

 

Izvor fotografija: Pexels, Pixabay

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *