Na korona pauzi

Gledam jedan snimak na kome se ponosno zahvaljuju virusu što se pojavio zato što su se stanovnici Zemlje zahuktali više nego što mogu da podnesu, pa im je bio potreban baš jedan takav virus da bi sve zaustavio i vratio stvari na svoje mesto.

Čuješ ovo, baš nam virus treba!? I to ovakav?!!

Kome se zahvaljuju? Nevidljivom mikrobu koji udara po svim ljudima i broji žrtve svuda po svetu? Organizmu koji od svih osobina koje ima, sigurno nema razum i zdravu moć rasuđivanja kakvu mogu da imaju isti ti što se zahvaljuju?

Jasno je meni šta žele da kažu. Pre svega, mislim na ekologiju i na one koji se bore za samo zdravlje naše planete. Svesna sam i ja da mnogi upozoravaju na velike prirodne promene na koje čovek nepovoljno utiče decenijama unazad. Eto, čestitu zimu nismo ni imali ove godine u Srbiji, naročito u Beogradu.  Sad je i ona našla da nas zeza sa minusom, hladnim talasom i snegom onda kad je kalendarski nastupilo proleće. Nije li i to jedna od takvih nepovoljnih klimatskih i prirodnih promena za koje smo sami odgovorni? Znam da kad se misli na zahuktalost ljudskog roda, da to ima najviše veze sa razvojem tegnologije i sa naučnim dostignućima. Ako se tome doda i zagađenost vazduha, čime se od septembra kod nas najviše bavimo kad su ekološke teme u pitanju, i čistoća i zagađenost voda, šuma, javnih površina, parkova, planina, upotreba hemijskih sredstava kojima utičemo i na vazduh i na Zemljin omotač i upotreba uređaja koje pre dvadesetak godina nismo ni sanjali da ćemo imati, kao i zračenje koje oni emituju, eto štete koja nam je dovoljna i bez virusa.

Čitam svašta ovih dana i mnogi učitelji životu (znam šta sam napisala, vi ne razumete da nas oni uče kako da živimo, znači – životu, da ne pričam da ne znam kako smo živeli pre njih) ili kako oni više vole da se zovu lajf koučovi, ovih dana pominju upravo ono što je vodeći motiv snimka koji sam pomenula.

Svi se slažu da su ljudi sami sebe toliko ubrzali da je moralo nešto da se desi da bi se čovečanstvo usporilo i vratilo na pravi put.

Drugi stručnjaci, kojima, ruku na srce, verujem više nego ovima od kojih sam počela priču, psiholozi i sociolozi procenjuju, pak, da i posle ogromne opomene kao što je napad nevidljivog neprijatelja i izolacija celog sveta, jednog dana kad sve ovo prođe – nas čeka povratak na staro i isto ono ubrzanje od kog smo, sada tako ispada, samo na pauzi.

Kako god da okrenemo, sudeći po tom snimku, kao i po onom u kom jedan američki profesor tvrdi da je sve samo posledica naše bahatosti i prevelike upotrebe uređaja koji odašilju štetno zračenje i na nas i na Zemlju i u svemir, ispada da smo mi glavni krivci za novonastalu situaciju. Američki profesor ima teoriju po kojoj preveliki broj satelita oštećuje Zemljin omotač toliko da je testiranje 5g mreže u jednom trenutku najveće zračenje dostiglo upravo iznad grada Vuhan i da je sve što se posle dešavalo, samo posledica toga. Dakle, nema veze sa slepim miševima i svim onim što smo čitali i o čemu su nam pričali do sada.

U okeanu informacija možete izabrati onu u koju verujete ili koja vam se čini najverodostojnijom.

Svako ima pravo na izbor.
Svako veruje u ono šta hoće.

Ja samo ne mogu da prihvatim da se neko uporno zahvaljuje virusu koji je ubio tolike ljude. Ne mogu nikako. Koliko god da je taj neko hteo da ispadne pametan i da skrene pažnju na bahatost i nerazmišljanje ljudi o posledicama svojih postupaka, dakle na jedno sasvim drugo pitanje, pitanje opstanka naše planete i našu odgovornost. I na psihološko pitanje ‚‚Zašto danas nemamo vremena i zašto stalno trčimo i žurimo toliko da zanemarimo i ljude koje volimo i sami sebe, zaboravljajući na obične, najobičnije stvari koje su nam nekada pričinjavale radost?“ Koliko sve to ima veze sa pojavom virusa koji hara po celoj planeti, ne znam.

Kao što ne znam ni da li je psihologija mase, o kojoj sam već ranije pisala na blogu u tekstu ‚‚Pomama za pasošima iliti psihologija mase u jednoj stanici MUP-a„, pobedila kad je reč o aplauzima. Da li je u današnje vreme pogrešno ili ispravno tapšati i verovati onima koji tapšu uveče na terasama? Bojim se da malo onih koji svako veče tapšu, stvarno imaju potrebu da daju podršku zdravstvenom sistemu Srbije.

Ne bih da budem negativna, ali iako plaćam uredno zdravstveno osiguranje, svaki put kad mi zatreba, naročito kad su deca u pitanju, ja idem kod lekara koji rade u privatnom sektoru. 

Slažem se da ima pojedinaca koji daju sve od sebe i onih savesnih koji časno rade svoj posao. Ipak, kad biste njih pitali da li bi pre da rade za novac ili za aplauze, svi znamo koji bi odgovor bio. Zato, ne smatram etičkim da treba da izigravam budalu uveče na terasi i tapšem ko majmun u kavezu. Svaki časni zdravstveni radnik ove zemlje ima moju moralnu podršku, ali ja ne smatram obavezom da tu podršku iskazujem tapšanjem. Da je masa u pitanju uverila sam se onog trenutka kad sam kroz dopisivanje putem mobilnog telefona sa jednom osobom koja uredno tapše svako veče, shvatila da ona tog dana nije ni znala da se tapše u znak podrške Zagrebu zbog zemljotresa koji ga je pogodio u celoj ovoj nevolji, ne samo zdravstvenim radnicima. Takve ‚‚tapšače“ smatram naivcima. Zamislite da se to dogodilo nama? Koliko bi nam pomogao nečiji aplauz? Čak može i da se okrene značenje i da poprimi pežorativni karakter – da se tapše tuđoj nesreći? One druge, koji ceo dan prešetaju napolju, ostvare kontakte sa prijateljima, užom i širom rodbinom, pa onda uveče izađu da daju podršku tapšanjem, smatram licemerima. Zdravstvenom sistemu treba podrška u vidu slušanja instrukcija i saveta koji daju putem medija, ne u vidu tapšanja koje isti ti zdravstveni radnici mahom niti čuju niti vide, jer ne dižu glavu zbog takvih koji su išli okolo i nesebično komunicirali sa drugima. Zdravstvene radnike Srbije podržavam tako što pratim instrukcije koje nam stručnjaci daju i poštujem pravila koja postavljaju. Time im iskazujem poštovanje i time pokazujem da cenim ljudski život.

Podatak o karantinu koji traje 29 dana, i to ukoliko svi poštujemo sve mere, je nešto što nas je sve dodatno pogodilo. Kao da nismo bili već dovoljno ojađeni, neki depresijom koja preti iz svakog ugla soba u kojima provodimo vreme i na koje smo ograničeni, drugi panikom usled gledanja i slušanja svakakvih podataka, fizičkom odvojenošću od mnogih ljudi na koje smo navikli, nego nam samo treba još i dodatni podatak o trajanju svega ovoga. Još kad sam čula da deca jednog od kineskih doktora koji su nam bili u poseti nisu izašla iz kuće tri meseca, zabrinula sam se i ja. Ja, koja sam pet nedelja u jednom periodu svog života bila strogo fizički odvojena od voljenih osoba i provodila vreme u bolničkim uslovima kao pratnja i oslonac teško bolesne osobe koja je bila ceo moj svet. Kako mi je sve ovo već poznato, i pošto sam nažalost naučila kako se ponaša u slučaju osetljivih pacijenata kojima prete obične stvari, verovatno sam se snašla lakše od mnogih kad je dezinfekcija i čuvanje od virusa u pitanju. Ipak, baš zato što znam, mnogo mi je teško. Bez obzira što sada prolazim kroz novu izolaciju kao deo kolektiva. Bez obzira što danas nisam sama. Bez obzira što je 29 manje od onoga koliko sam bila prvi put u izolaciji. Pa još na dodatnih 7 dana, posle nekoliko dana provedenih kod kuće, što je za ljudsku psihu još ubistvenije. Ukupno 42 dana samoće. Svakako, 29 je manja brojka od 42.

Do sada smo naučili da moramo da sedimo kod kuće, da izlazimo samo kad stvarno moramo, kako se oblačimo kad moramo da izađemo, šta koristimo za dezinfekciju, kako se ponašamo kad se vratimo iz kupovine, čime možemo da ispunimo vreme… Sve smo pretresli više puta.

Ostaje samo da naučimo ono s čime se mnogi od nas suočavaju već godinama, što mnogi već dugo pokušavaju dok neki nisu ni svesni šta to tačno znači niti ih to mnogo interesuje, iako je neminovno i odnosi se bukvalno na svakog pojedinca. Izolacija čini svoje i niko neće moći da izbegne ni nju ni ovo o čemu pričam, a što je u svemu ovome što nam se dešava najteže i sa čime jedino mogu da se složim kad je reč o pomenutim izvorima informacija i teorija o nastanku svega što nas pogađa ovih dana – ostaje da pokušamo da naučimo kako da ova pauza na kojoj smo sada kolektivno, bude obavezan deo našeg života, ali bez virusa.

Ostaje nam da naučimo kako da pobedimo sebe. 

Izvor fotografija: Pexels