Od poligona do joge u vreme korone

Kažu – poligon za decu u vreme izolacije je spas. Koji bre poligon? Kakav spas ako će glave da lome? Gde da napravim poligon? Naš stan nije mali, da se razumemo, ali pošto poligon zamišljam kao prostranstvo na kom su na velikim rastojanjima postavljeni  sportski rekviziti i razni instrumenti koji treba da predstavalju prepreke na kojima će deca da se izmore dok pokušavaju da ih savladaju, ne verujem da u prosečnoj spskoj porodici postoji toliko veliki stan u kome može da se napravi sportski poligon.

Volela bih tog koji predlaže poligon u vreme korone da mi napravi detaljan personalizovan plan. Od sportskih rekvizita više nemamo nego što imamo sledeće:

1. Moju loptu za pilates koju je moj dragi muž u nastupu izbacivanja nepotrebnih stvari iz kuće izduvao bez pitanja, stručno i nepokolebljivo procenivši pre toga da sam je najčešće koristila kao devojka na slici. Kao da on zna šta je pilates! Iako je to bilo pre mnogo godina, do danas mu nisam oprostila. Od tada joj se izgubio svaki trag, a on se kune i dan danas da nema ništa s tim.

2. Suprugovi tegovi za ruke koji su se izgubili nekoliko godina posle lopte. Kao i on, ja se s vremena na vreme dobro začudim kako su nestali tegovi. Jednostavno, nisam ih videla. Kao ni on moju loptu.

3. Zajednički steper koji skuplja prašinu na svekrvinoj terasi za koji bar znamo gde je.

U startu, iz priloženog se lako može zaključiti da za poligon ne možemo da se oslonimo na sportske rekvizite.

Znači, u kućnim uslovima poligon prilagođavamo kućnom rasporedu i nameštaju. Pošto moja deca odlično skaču i trče svakog dana, nezavisno od postojanja poligona, usput više puta dnevno spontano provežbaju i moje živce, što isto spada u domen vežbanja, tačno bi mi samo nedostajalo to da im još ja lično napravim planski raspored skakanja.

Kao da mi nije malo to što ih hvatam da ne padnu i ne porazbijaju glave u trenucima dok vise s garniture i trpezarijskog stola, kako već koja. Dok normalne porodice ručaju ili razgovaraju uz neku pristojnu emisiju ili film, mi se obično nadglašavamo jer smo jednostavno navikli da govorimo svi uglas, a od emisija koje kao zajedno gledamo ostala nam je još samo dnevna konferencija za novinare od koje obično čujem samo najavu ili sam kraj jer u to vreme uvek neko nešto traži, moli, kuka, plače, nešto ga zaboli ili se udari ili zazvoni telefon kao danas, pa mi slučajno stišaju ton. U svom tom vežbanju da čujem samu sebe, samo mi je poligon neophodan.

Ovi što su predložili poligon kao da rade u dosluhu sa onom finom gospođom dotorkom, koja mi se odmah svidela čim se pojavila, a što radi u bolnici ‚‚Laza Lazarević“. Kao da su se opkladili i rekli joj: ‚‚Hajde da vidimo, kad napravimo eksperiment s poligonom koliko će roditelja da se primi i koliko od tog uzorka će da prođe onako kako predviđamo pa da ih ti kolektivno prihvatiš. Ima da im bude bolje nego ovima na sajmu. Ne moraju lejzi begovi i topli tuševi, bitno je da imaju gde da legnu i spavaju, njima to najviše nedostaje. A uz pomoć tvojih koktelčića, san im neće manjkati“. Verujem da je priča o poligonima tako nekako počela.

Takve su mi misli prolazile kroz glavu dok sam razmišljala o poligonu i bavljenju sportom u kućnim uslovima izolacije, sve dok se jednog dana nisam probudila ukočena.

Ee, onda je bilo – daj mi poligon, nešto, neku vežbu, bilo šta, samo da ovo prestane. Fino me stegle lopatice, donji deo kao da nemam, a gore ruke da podignem ne mogu. I šta će jedna izlomljena žena u kućnim uslovima u vreme korone osim da uzme telefon i nađe na internetu kiropraktičke vežbe.

Jogu nikad nisam preferirala, ali izgleda da je došlo vreme za nju.

Nađem ćebence, umotam ga u peškir da bih ublažila sedenje i ležanje na parketu, jer profi prostirku nemam, sportista odavno nisam, ni rekreativno ni nikako, i odem u Ivoninu sobu da gledam sebe u ogledalu, jer želim ispravno da uradim set vežbi. I? I Katarina je mislila isto, iskrala se u Ivoninu sobu da odigra koju partiju igrica dok nema nikoga na vidiku. Ivona, kao što sam već ranije objasnila, nije u ovom karantinu sa nama, ona je ostala neplanirano dugo u drugom delu grada. Ono što je bitno – na sigurnom je. Javi nam se s vremena na vreme da zapreti da ne koristimo njenu sobu. Pa, ne koristimo je. Samo Mila i Katarina ponekad tamo gledaju crtane filmove. Tačnije, Katarina gleda, a Mila kopa po ostacima Ivonine šminke i pravi novi raspored sedenja. I ja tamo ponekad sednem da odgledam na miru neku emisiju, više da bih čula nego da bih gledala. I kad pišem tekst, kao sada, za blog. I kad nas noću Katarina i Mila išutiraju, pa Miloš pređe da tamo odspava koji sat pre zore. Inače, ne ulazimo tamo.

Dok je Katarina skakala ispred televizora u partiji tenisa, odjednom su se u Ivoninoj sobi, u koju zvanično, ako vas Ivona pita – ne ulazimo, stvorili i ostali članovi našeg karantina. Miloš je vratio raspored stvari koje sam pomerila kako mi ne bi smetale u mom sedmominutnom pohodu, pa sam ponovo počela da ih pomeram. Utom se stvorila Mila koja je, čim sam zauzela početni ležeći položaj u kome treba da opustim mišiće, svom snagom skočila na mene, valjda želeći da proveri moje znanje iz astronomije, drugo objašnjenje nemam. Istog trenutka sam ugledala čitav raspored zvezda i zvezdica, i Mala kola, i Velikog medveda. Sve sam ih izbrojala uz jauke. I psovke. Da se ne lažemo.

Odlučih da se ipak premestim u drugu prostoriju. U dnevnu ne smem, tamo je uvek prometno. U našoj spavaćoj nema mesta za vežbe.  Jedina prostorija koja mi je preostala je dečja soba. Uđem tamo i taman se namestim, kad neko takvom brzinom otvori vrata da nisam uspela da vidim ko je, dok sam se plačući hvatala za prste leve ruke koji su bili tik uz vrata. Pomislim da odustanem, ali me bol u lopaticama prikova za pod. Ostadoh da ležim nekoliko sekundi gledajući u plafon.

Možda je to rešenje za majke koje nemaju gde da pobegnu kao ja. Da legnu i gledaju u plafon. Evo, meni pomoglo.

Dok sam nepomično ležala, otvoriše se vrata još jednom i Miloš zakuka da je Mila ponovo otvorila kremu i ponovo umazala ceo naš prekrivač.

Pravila sam se da ga ne vidim, ne čujem i ne razumem o čemu govori. Upalilo je. Vrata se zatvoriše i ja po peti put počeh set vežbi. Jedan savet, iako izbegavam da dajem savete, ali ovaj se tiče čiste praktičnosti – ako počnete da vežbate na podu, nemojte puštati instrukcije na telefonu. Kad su vežbe u ležećem položaju u pitanju,  moraćete stalno da prekidate i da zaustavljate video. Mnogo je bolje kad ih pustite na televizoru ili kompjuteru i gledate nagore.

Počeh da vežbam i kad se ispružih kod druge vežbe naiđoh na kotrljajuće igračke koje su mi milele oko stopala, neprekidno me ometajući. Nastavih dalje. Kod sledeće, rukom dohvatih kolica za lutke koja malopre nisu bila tu. Izgleda da se ili ja nesvesno pomeram nagore i nadole u toku vežbi ili se igračke same od sebe pomeraju. Gledam u onu ženu što pokazuje. I ona leži pored nekog kreveta, ali ne zapinje za taj krevet. Ja evo treći put u dva minuta udaram ramenom u drveni okvir, kao da mi je on kriv što me sve živo boli. Kao da mi nije dosta to što su me ukućani već sredili nekoliko puta.

Iskobeljah se nekako sa svog ličnog časa joge i izađoh iz dečje sobe, zaboravivši da zatvorim vrata, što će se minut kasnije ispostaviti kao kardinalna greška. Naime, ne znam da li se i kod vas dešava, ali kod nas se često na nekim zidovima pojave crteži koji se nacrtaju sami od sebe. Ovoga puta, stolica se sama od sebe ofarbala u jarko crvenu boju. Na stolu su ostale tempere od Katarininog uskršnjeg rada koje je najmlađi član naše porodice iskoristio na svoj način. Nije ukusno, dakle, može da se namaže, dakle, gde ću ako ne po stolici, taman je svetla i mekana i fino se slažu boje, i nema veze što će tata da dobije nervni slom, a ni mama nije daleko od toga. Ionako ona krema malopre i nije bila baš nešto…

I onda ti budi sportista, radi jogu i postavljaj poligone. A šta da radimo mi kojima je sam život poligon? Mi, kojima deca prave poligon po ceo dan svaki dan?

Koju to prepreku da izmislim, kad se na svakom koraku, otkad se probudim, borim sa nečim, bez prekida i pauze.

Setih se one fine doktorke… Kad se pojavila ta žena prvi put, mene kao da je sunce ozarilo, rekoh, odlično, sad znamo da ako se ovih dana poludi, imamo gde. Toliko mi je ulila poverenje, da sam čak i ja blizu toga da napravim poligon. Ipak, nju bih pitala, ona je bar stručna, da predloži igru za decu u kojoj će svi malo da predahnu i da se opuste. Neku, u kojoj mora da se sedi makar kratko. Ili leži. Ili spava.

Kad takvu izmisle, primeniću je momentalno.

Do tada, ništa drugo osim – srećno nam svima!