Vera u vremenu krizne razdvojenosti

Izašla sam juče napolje. Zašto je to bitno? Zato što nisam izašla od 19. marta. Toliko dugo moja jednoipogodišnja beba takođe nije izašla. Shvatila sam da nije fer prema njoj da je držim toliko dugo zatvorenu. Bez obzira na činjenicu da znam više nego drugi o virusima i ostaloj gamadi zbog životnih okolnosti u kojima sam lečila teško bolesno dete, ipak sam odlučila da je izvedem, oslanjajući se na svoje instinkte i činjenicu da je u kolicima bezbednija možda nego druga deca koja se kreću slobodno. Bezbednija za navlaku za kišu koju sam planirala da držim preko tende na kolicima za bebe, za svaki slučaj. Međutim, ‚‚svaki slučaj” ispao je svaki slučaj u bukvalnom smislu, pošto navlaku sa kolica nisam skinula od trenutka kad smo se udaljile od naše ulice pa sve dok se nismo vratile kući.

Nije fer.  Nije fer da se neki stalno šetkaju i da ne ulaze u kuće, da koriste svaku priliku da se nađu na ulici i stvaraju gužvu gde god da se krene. Kako znam da su to isti ljudi? Znam, izašla sam i danas. Juče sam izašla zbog jedne ćerke, danas zbog druge. Videla sam ista lica, srela iste ljude na istim mestima i ne mogu da se načudim. Koliko god sa medija apelovali i pričali, koliko god se govorilo o ozbiljnosti i opasnosti izlaganju cirkulaciji virusa i susretima sa drugim ljudima na kraćim rastojanjima, do nekih ništa ne dopire. Moj zaljučak je da takvi ne vole život i ne cene sebe. Ne trude se da se pomere kad im se dolazi u susret, da se odmaknu, da sačekaju.

Napolju ne važi ono ‚‚rastojanje dva metra”. Važi eventualno ispred nekih prodavnica. Na mestima gde sam se ja kretala juče i danas, blizu samog centra Beograda, jednostavno ne važi.

Nerazumni pojedinci ponašaju se kao da su nedodirljivi, verovatno zahvaljujući najviše onoj narodnoj da su ‚‚Srbi nebeski narod” i da im niko ne može ništa.

Žao mi je što zbog takvih svi ispadamo nerazumni.  Žao mi je što zbog takvih ispada da nemamo osnovnu kulturu i saosećajnost prema svojim bližnjima. Žao mi je što zbog takvih ispada da smo bahati i neodgovorni.  Žao mi je što zbog takvih ispada da svi sporo pamtimo i brzo zaboravljamo. Žao mi je što svi zajedno ne znamo koliko dobro može da se živi pa zato nekima više ni život nije bitan. Setih se kako je neko na nekom društvenom nalogu napisao na početku ove agonije da smo mi narod koji nije prezao ni od bombi,  kada je u znak protesta pevao po mostovima, pa je sasvim izvesno da se ni sada nećemo povući pred ‚‚ništavnim stranim okupatorom” koji ne može da se vidi ni golim okom. I tada, kao i sada, ne želim da verujem da je to napisao neko ko je svestan šta je time rekao. Sabrao je babe i žabe, tako stručno da kod njega babe krekeću, a žabe razvlače štrudle. Ne znam samo ko bi jeo žablju štrudlu da zna ko ju je umesio. Sam virus neće na nas ne zato što smo Srbi, Italijani ili neko treći, nego zato što smo ljudi. Virus ne napada nacije nego ljude. Virus traži ljude da bi bio nezadrživ. Virus svirepo čeka trenutak nepažnje, a toga na ulicama, s ovim lepim vremenom, ima u izobilju.

Zato sam tužna. Tužna sam zato što ne vidim način da svi postanu svesni opasnosti koja preti i shodno tome budu oprezni.

Tužna sam zato što smo odvojeni, što nisam videla roditelje i sestru više od mesec dana i što, kad bih ih i videla, ne bih smela da im priđem i da ih dodirnem, što su oni zarobljeni u kućama, što nam je svekrva danas mahala s terase umesto da grli i ljubi svoje unuke.

Tužna sam zato što se moj muž kad god ode u nabavku, umesto s kutijom keksa ili s čokoladom, vrati s novom flašom Domestosa. Domestos se sada kupuje kao nekad žvake. Još malo pa će neko da se doseti da uvede kusur u Domestosu. ‚‚Nemamo da vratimo, može jedan Domestos?”

Tužna sam zato što je moje najmlađe dete zaboravilo da sme i napolju da trči. I da ja mogu pored nje opušteno da hodam, bez bojazni da će da padne i rukama se uhvati za nešto.

Tužna sam zato što moje srednje dete ne želi da ide napolje, što joj je muka od priprema za izlazak koje traju duže nego sam izlazak, kao i od maske koju joj obavezno stavljamo na lice, jer nikada ne znamo ko će nam naići u susret i koliko je taj neko nemaran.

Tužna sam zato što ne mogu da zagrlim svoje najstarije dete koje je daleko od mene i koje je, iako je samo izabralo da bude tamo gde je, isto tako tužno što ne može da zagrli svoje sestrice, sve dok postoji i najmanja mogućnost prenosa zaraze.

Tužna sam zato što nemam želju da ukrasim stan uskršnjim ukrasima koje ove godine nisam ni izvadila iz ormara, sa onog mesta gde ih strpljivo odlažem svake godine posle najradosnijeg hrišćanskog praznika.

Tužna sam i zato što ne znam kako i da li možemo da odemo i posetimo grob našeg sina na godišnjicu njegove smrti…  I da, tužno je što ona uvek pada u vreme Uskrsa.

Šta ako mi upravo to govori nešto? Ono što ne može rečima da se objasni, što ne može da se shvati ako ne postoji želja da se veruje.

Da se veruje da nastavak postoji i da čovek ne odlazi zauvek. Kao i to da mora da se završi ono što je loše. Za loše kraj mora da postoji. Koliko god nam delovalo neizdrživo, beskrajno i nemoguće. Ne postoji nemoguće. Postoji samo želja da se u to veruje ili ne.

Duboko verujem da će se završiti i ova otuđenost i odvojenost od sveta. Sebi često kažem da nigde ne žurim. Verujem da neće ni virus, bez obzira na materijal koji mu se napolju daje. Verujem da će virus požuriti jedino u svom nestajanju. Bilo bi dobro, zauvek.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *