Aleluja

U sporo klizenje vremena uključila se i moja nestrpljivost da konačno prođe onaj datum koji me svake godine tako mrsko i bezobzirno vrati na stari put pun muke, tuge i suza. Kroz misli mi prođe milion i jedna slika natrpana emocijama koje pršte sa prašnjavih rubova našeg starog života. Opet se osetim kao da živim potpuno novi život, kao da se onaj stari preselio u udoban deo prošlosti, pored mojih ostalih života iz kojih sam usput izlazila nekad posrćući, nekad željno, nekad jedva a nekad drage volje. Ovaj je drugačiji jer nije samo moj, nije samo mene surovo kaznio kad nam je okretao leđa i neočekivano nas gurnuo napred, ka novim šansama. Nije samo mene okrznuo kao smrtonosni metak posred srca, vadeći iz njega onaj deo duše koji nas uvek besramno kida kada nas voljena osoba napusti. Život, okrnjen i ništavan, pocepan i podeljen u obliku koji sami svesno ili nesvesno izaberemo u trenucima kada se pokaže da li imamo snage ili ne, ipak nam ostavi nastavak, kakav-takav.

Onda se setim njegovih reči, samo njegovih i ničijih više, koje je prkosno izgovarao, u senkama njegovih igračaka koje su mirno čekale novi dan, dok se borio sa snom koji ga je vukao u svoje dubine, s namerom da mu pruži zasluženi odmor od svega što mu je preko dana surovo kralo detinjstvo, kada bi do granica raširio krupne oči iz kojih je sijala sva milina sveta nevino očekujući ostvarenje njegove iskrene želje: ‚‚Hoću da se priča nastavi!“.

Nastavila se… 

Kroz sećanje one prve zlatne nade, jedine starije od njega, jedine koju je stigao da upozna, jedine koja je imala priliku njega da upozna…  

I nastavlja se…

I onda kad nas je posetila sreća i donela nam zvezdu našeg neba koje nam on i dalje ne da da zgasne i održava ga plavim, plavljim možda od mnogih tuđih.

I onda kad nam je poslao iznenađenje i novu radost kojoj smo se obradovali, kao novom zrncu zvezdane prašine kojom nas posipa s vremena na vreme i tera dalje, očekujući nastavak.

I večeras, kada je njegov otac počeo sumanuto da uzvikuje da je ugledao selotejp na prozoru, tačno iznad stakla. Sumanut i van sebe ovih dana od dolazećeg bola koji nikad sebi neće priznati, ali ja znam šta je i znam da ima veze sa godišnjicom kada nas je on zauvek ostavio. Sada, baš na onom prozoru na kome nam je on za svoj šesti rođendan pokazao trag u vidu siline duše, našao se novi znak. Da, sada kada je njegov otac kao lud počeo da traži dokaz, i od mene i od dece, čekajući odgovor, iznuđujući priznanje dok se u stvari nadao sasvim drugačijoj potvrdi, sada se kao nesmotreni potez nenadano odao trag u vidu tračica selotejpa za koje je njegov otac bio siguran, za koje sam ja bila sigurna da smo ih uklonili, da smo ih skinuli kada smo poskidali novogodišnje ukrase koji su tu bili zalepljeni. Oprani su prozori, oprani su svi, njegov otac ne da nikada da naša slava oseti ostatke novogodišnje raskoši. U našoj kući nikada se za Svetog Savu ne drži okićena jelka. Prala sam i ja prozore nedavno, kada je ceo svet počinjao polako da ludi, udaljavajući svakim danom sve više ljude jedne od drugih… Njegov otac bio je ubeđen, ja sam bila ubeđena da smo sve sklonili, da nismo ništa preskočili. Čak je i danas njegov otac, dok je držao ono naše zrnce da vidi onu našu zvezdu u susednoj sobi, stajao pored istog prozora, gledao pravo u njega… Nije video. Nisam videla.

U trenutku kao da se sve oko nas naglo zavrtelo i odjednom stalo, ukočila sam se ugledavši trake selotejpa koje su imale uvrnute krajeve dok je njegov otac mahao rukama a na vratu mu je pulsirala vena koju sam jasno videla, koja je govorila o važnosti ovog otkrića. Pogledala sam opet u selotejp i dok su mi se oči punile najlepšim krupnim kapima koje su uvek neobjašnjivo krupne kada se pojave zbog njega, počela sam da se smejem, da se smejem i da plačem u isto vreme.

Samo je jedan dečak tako voleo da uvrće selotejp, samo je neko koga smo znali po mirisu duše obožavao da ostavlja tragove po kući, na neočekivanim mestima, lepeći sve šta stigne i uspe da dohvati veštim ručicama.

Sada je visoko, toliko da taj deo prozora ne možemo da dohvatimo bez pomoći.

Da bi veče bilo posebno, veče koje najavljuje sam uzvišeni nastavak svega, i da bi ojačalo nepokolebljivost našeg otkrovenja, odjednom se začula melodija i reč koju je naše zrnce pokušavalo da spoji: ‚‚Je Ju ja, A Ju Ja“.

Srce se ispunilo buktanjem neopisive radosti koja je obarala sve pred sobom i u naletima pretila da će da me razori svake sekunde. Razrogačila sam oči od iznenađenja i pomislila na znake koje dobijamo i onda kada ih ne tražimo, kada samo verujemo. Sve se smirilo kada smo shvatili da ona peva pesmu koju u poslednje vreme često slušamo.

Pesmu koja najavljuje svečanost i trenutak kome svi stremimo, kome hrlimo kroz naše živote, priželjkujući uzvišeni osećaj sreće.

Pesmu koja donosi mir i širi spokoj.

Pesmu koja znači i njegov odlazak i želju da se priča nastavi.

Pesmu koja može da uteši i onda kada na trenutak pomislimo da utehe nema.

Onu pesmu, onu reč koja sama po sebi predstavlja početak, kraj i nastavak:

‚‚Aleluja“. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *