Svet bez rukavica

Nedostaju mi moji ljudi. Svi oni s kojima volim da pričam. I da ćutim. Svi oni koji me znaju u dušu i koje ja znam u dušu. Svi oni kojima ne moram da objašnjavam kako se osećam, jer oni to znaju čim me vide. Svi oni kojima ne moram da se pravdam kad nisam raspoložena i kojima ne moram da se osmehujem kad mi nije do smeha.

Nedostaju mi naše priče i naša ćutanja. Nedostaju mi naša podsećanja na stare dane kad umemo da se zacenimo od smeha i da plačemo od tuge. Nedostaju mi naši minuti i naši sati, kad pobegnemo od dece da čujemo i vidimo jedni druge makar i na kratko. Nedostaju mi naše kafe i naše večere, naše šetnje i pokušaji da sednemo u neki kafić sa decom, pa se pokajemo. Nedostaju mi čak i naša kajanja… Nedostaju mi naša viđanja i naši izlasci, iako su s godinama sve ređi… Nedostaju mi naši ručkovi i naša okupljanja. Nedostaju mi naši filmovi, i naše serije, naša muzika, i naše pesme. Nedostaju mi naši razgovori oči u oči, naše teme i naše rasprave. Nedostaju mi i naša neslaganja i naše beznačajne svađe.


Nedostaje mi sve.


Nedostaju mi zagrljaji i dodir njihove kože, poljupci i prisnost. Sve ono na šta smo navikli, a što sada nemamo. Nedostaju mi moji ljudi.

Nedostaje mi moja najstarija ćerka. Nedostaje mi da je zagrlim onako da je zaboli vilica pa da počne da viče na mene da sam nenormalna zato što joj to radim. I to mi nedostaje. Nedostaje mi da me iznervira što neće da ustane u normalno vreme i što ne zna šta će sa svojim fakultetom. Nedostaje mi da je gledam kako se šminka i da krijem slatkiše od nje, kad je kasno uveče spopadne ludilo za slatkim. Nedostaje mi…

Nedostaju mi mama i tata. Nedostaje mi ručak kod njih, kad mama zaboravi da iznese salatu i ne postavi noževe. I kad kaže da nisu noževi za decu… Čak ni onda kad deca imaju više od četrdeset. Nedostaje mi tata kad gleda stare kaubojske filmove koje smo već sve nekad davno, kad sam bila mala, zajedno odgledali. Nedostaju mi i njihove svađe, kad tata ne da da se otvori prozor, a unutra ima hiljadu stepeni. Nedostaje mi mamina štrudla s makom i lenja pita i tatin kupus iz zemljanog lonca. Nedostaju mi…

Nedostaje mi moja sestra. Nedostaju mi njena deca i odlazak kod nje na kafu, posle nedeljnog ručka. Nedostaje mi zajedničko vrištanje naše dece od kog sam nekad mislila da ću da poludim… I njihovo trčanje kad pokušavamo da ih stišamo. Nedostaje mi njihova zajednička igra i njihova bezbrižnost. Nedostaju mi…

Nedostaje mi i da pustim decu u park i gledam ih kako trče i padaju i ustaju i opet trče kao da nikada nisu pala. Bez grčevitog brisanja ruku. Bez panike i opomene da nikako ne diraju lice. Bez straha. Da ih gledam slobodne i da se ne plašim da li se neko približio ili ih okrznuo u prolazu. Da se radujem kad ugledamo drugu decu i da uživam kad se moja deca sa tom decom sprijatelje. Da sa suprugom izađem iz kuće bez unapred uvežbane strategije, kao da ćemo da uletimo u neku bitku iz Drugog svetskog rata. Da šetamo opušteno i uđemo u prodavnicu bez pripreme, bez propratne opreme.

Nedostaje mi da dišem bez maske, da osetim svet bez rukavica.

Nedostaje mi. Nedostaju mi.

Nedostaju mi svi.

I prijatelji sa kojima smo se nekada redovno viđali i sa kojima smo povezani kao planete u svemiru i za koje se plašim da nam ne pobegnu ponovo negde u inostranstvo kad se sve ovo završi. I sestre od ujaka sa kojima sam odrasla, i ujka, i on mi nedostaje, i njegov smisao za humor i sve one njegove fore kojima me je učio još od malena. I prijateljica koja je u Londonu, i njena ćerka sa kojom je sama kroz sve ovo. I kumovi, i jedni i drugi, i njihova deca, i moja kuma posebno, i naše vreme, i naši razgovori u poverenju, a niko nema pojma o čemu smo toliko pričale. I moja prijateljica sa kojom sam završila i osnovnu školu i gimnaziju i s kojom se nisam videla ko zna otkada, a tu je, u drugom delu grada. I moja prva drugarica iz detinjstva, i njena porodica… Svi oni koji čine moj život. I svi oni bez kojih on nema smisla.

Ljudi čine život. Ljudi daju životu smisao. I u izolaciji. Koliko god on nekad bio nepodnošljiv. Koliko god nam donosio nedostajanje. Naročito u izolaciji.

Nedostaju mi moji ljudi.



Jedva čekam da se sve ovo završi. Da se stvarno završi. Da prestanemo da živimo u kobajagi svetu.


I da se nikada više, nikada, apsolutno nikada, ništa slično ne ponovi.

 

Izvor fotografija: Unsplash, Pexels

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *