Budimo odgovorni, bar nismo u avionu

Poslednjih meseci i onima koji nikada o tome nisu razmišljali, kristalno je jasno da odgovornost predstavlja brigu o sebi i ponašanje prema drugima. Sećam se divne medicinske sestre u Londonu u jednoj dečjoj bolnici koja nas je, pošto smo se uputili na internacionalno dečje odeljenje, izgrdila objasnivši da posle godinu dana, koliko je prošlo od transplantacije koštane srži našeg sina, on ne treba više da nosi zaštitnu masku i da samo može da se desi da mu ona zadrži bakterije iz usne duplje koje svi imamo i pusti ih da se namnože, ako je nosi duže vreme. Rekla nam je da maske služe da štite ljude oko onoga ko boluje od respiratorne infekcije. Shvatila sam tada još da su mišljenja oko nošenja maske neusaglašena po pitanju koga stvarno štite, ali da sigurno ima nečega i u tome što pacijenti posle bilo koje vrste transplantacije moraju obavezno da je nose. Prestali smo tada da mu stavljamo masku, sve dok se nismo vratili u našu zemlju gde su zahtevali da je vrati, bez obzira što je u međuvremenu proteklo još više vremena. Protokol je protokol.

Kad se povede reč o odgovornosti, mnogo nas se seti čuvene instrukcije u avionu da u slučaju potrebe roditelji MORAJU prvo sebi da stave masku za kiseonik, pa tek onda deci. Na taj način je odgovornost najjednostavnije opisana. Uvek kada nam bude teško možemo jednostavno da kažemo sebi: ‚‚Hvala bogu, nismo u avionu!“

Teško mi je kad čujem nekoga da govori da ne može više. Svi mi ponekad ne možemo više. I sama pomislim ponekad da ne mogu više. Kad se to desi, postavim sebi pitanje: „Šta znači rečenica ‘Ne mogu više’?“. I da, kažem sebi da bar nisam u avionu.

Osetim olakšanje čim shvatim da se najviše odnosi na moju reakciju i zamor da u kratkom vremenskom roku ponavljam iste radnje. Onda se vratim na trenutke kada mi je stvarno bilo teško, kada nisam imala koga da zagrlim osim mog malenog sina kome je svaki zagrljaj mogao da predstavlja opasnost. Pomislim na samoću, odvojenost od ljudi i agoniju koja je trajala godinama i iz koje sam na najteži način naučila da od naizgled bezizlaznih situacija postoje uvek gore. Šta je to što me natera da mi više ne bude teško? Misao da sve mora da dođe do kraja. Ništa nije večno. Nešto nije večno nažalost. Nešto drugo, kao situacija u kojoj smo bili do nedavno sa svom onom izolovanošću – na sreću.

Osećaj odgovornosti uvek presudi. Osećaj koji nije samo trenutno stanje koje me tera da postupam ispravno. Odgovornost je više od toga.

Odgovornost nije samo puko čuvanje sebe od drugih da bih sačuvala i sebe i druge. Odgovornost je složenija. Odgovornost u našim vremenima predstavlja podršku.

Svaki savesni roditelj najbolje zna šta sve uključuje odgovornost.

Odgovornost je imati snage da se sastaviš onda kad ti nije do sastavljanja.

Odgovornost je da spremiš obrok onda kad ti nije do kuvanja.

Odgovornost je otići u prodavnicu onda kad ti se ne ide nigde.

Odgovornost je trčati onda kad ti se najviše sedi.

Odgovornost je biti budan onda kad ti se najviše spava.

Odgovornost je smejati se onda kad ti se najviše plače.

Odgovornost je prihvatiti stvarnost onakvu kakva je.

U današnje vreme, biti odgovoran znači:

  • Staviti masku kad idemo, na primer, u prodavnicu, kod frizera i u svaki drugi, baš svaki zatvoren prostor.
  • Pridržavati se pravila tamo gde su ona označena. Nisu sigurno napisana zato što je nekome bilo dosadno.
  • Kretati se napolju na rastojanju od drugih ljudi. Maska nije obavezna.
  • Sačekati da neko prođe, ako nema mesta na ulici.
  • Odmaći se dok čekamo u redu i zamoliti onoga ko je stao iza, da se odmakne ako se previše primakao.
  • Javiti se poznanicima na ulici i izviniti im se što nećemo pružiti ruku i što ćemo biti na distanci. Ne možemo da znamo za svakog poznanika da li je bio u izolaciji i da li se pridržavao savetovanih mera.
Umesto da se žalim, biram da energiju uložim u nešto korisno. Kad je čovek zdrav, ‚‚ne mogu” je izgovor onda kada ga mrzi da uradi nešto. ‚‚Ne mogu” je lenjost, ništa više.  ‚‚Ne mogu” je suprotno od odgovornosti. Odgovornost sami biramo i sami pružamo.

Briga o sebi dokazuje brigu o drugima. Ima ljudi koji su mi pokazali odgovornost onda kad je zaista bila potrebna. Zato im hvala.

Hvala svima koji su me strpljivo sačekali da se nesmetano provučem kroz parkirane automobile u našoj ulici kad izađem napolje sa decom.

Hvala komšiji sa drugog sprata koji mi uvek otvori vrata da se ja ne bih izlagala bespotrebnom dodirivanju prljavih površina.

Hvala komšinici sa trećeg koja je ljubazno sačekala da spustim kolica niz stepenice, pa tek onda krenula nagore.

Hvala vozačima koji stanu da nas propuste na semaforu koje u Bulevaru niko više ne dira, a pošto rade samo na tastere, preći ovu ulicu u današnje vreme je kao dobitak na lutriji.

I najveće hvala mojoj najmlađoj ćerki koja je naučila da kada padne na ulici, ispruži ruke i sačeka da joj naprskam dezinfekciono sredstvo i koja se, iako ima tek godinu i po, trudi da rukama ne dira lice, jer mi je time na savršeno običan način dokazala da je odgovornost  ponašanje koje se uči od malih nogu. I vrlo je bitna. Iako nismo u avionu. Iako, nažalost ima onih koji će izgleda morati da uđu u avion da bi im neke stvari postale jasnije.

 

Izvor fotografija: Unsplash, Pexels

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *