Šta se dešava u kuhinji

Smejem se čitav dan.  Zato što mi se smeje. Zato što sam raspoložena. Zato što imam razloga da se smejem. Ne, nisam bila kod frizera. Ni kod kozmetičara. Ni kod manikira. Niti sam kupila nove cipele. Ni novu torbu. Ali, jesam nešto drugo. Nešto potrebnije od torbe. Nešto što ne služi samo meni. Nešto što se podrazumevalo da ću da kupim onda kada sam polomila onaj što sam tada koristila. Nešto što se koristi u svakom domaćinstvu i bez čega porodica ne može. Ako ste vredno pratili moje tekstove, znate priču o polomljenom šporetu. Eto, ponovila sam se. A sa mnom su se ponovili i svi ostali u kući.

Sednem ja tako za sto, dok se u kuhinji krča. Ručak na šporetu, ja u dnevnoj, srce mi puno. Onako, teret mi spao skroz sa pleća i leđa ili odakle već spada. Otpao skroz. Ja lagana ko letnje predjelo, sedim i ne obraćam pažnju na ono što se dešava u kuhinji. Pita mene zabrinuto moj muž posle nekog vremena, valjda čovek navikao da provodim sate u onoj malenoj prostoriji, zatvorena i sama, pa kao da mu nešto nije jasno:

– Šta se dešava u kuhinji?

Čuj, dešava. Čuj, u kuhinji. Kanda on mene to proverava, šta li? Aha, mislim se, tu te čekam. I tu sam te i čekala. I sačekala. Šta pa ima da se dešava u kuhinji, kao da je to neka vrsta prostora u kome nešto treba da se desi. Ne znam da li se kod vas tako nešto redovno dešava u kuhinji, ali ja sad vidim da kod mene, pardon, kod nas, izgleda da se svaki dan nešto dešava.

Šta će da se dešava drugo, osim kuvanja. I pečenja. I pravljenja kolača. I poneke kafe. I pita s jabukama i suvim grožđem. S dodatkom cimeta. I mlevenih oraha. I sa čokoladnim kremom. Šta ću, bilo dosadno za vreme one izolacije. A deca ko deca. Najviše vole slatko. Ja to najviše zbog dece. Mi odrasli skoro pitu da ne jedemo. Takoreći, jedemo na neviđeno. Lepo kad je izvadim, taman što se prohladi, ne može više da se vidi. Deca probala, mi dokrajčili dok su deca spavala.

Sutra ujutru kad me neko pita gde si bila, šta si radila onih pola sata u kuhinji, ja lepo, ni alibi ne mogu da imam.

Znate ono, kao u krimi-seriji, kao kucaju detektivi na vrata, kažu ajmo da vidimo, gde ste bili sinoć, šta ste radili… I tako ta pitanja kojima rešetaju. I šta bi’ ja jadna? Gde sam bila – u kuhinji. Šta sam radila – pravila pitu. Gde je pita – nema. Kako – nema? Eto, nema, desilo se. Aha, znači tako, gospođo, ajte vi lepo sa nama, pa da razjasnimo u detalje kako je to pita nestala… Eto, tako, nestala. Bila bih im sumnjiva na keca. I ja. I pita. To jest, sama ja. Bez pite. Otvorili bi novi slučaj samo zbog mene. To jest pite. Osim ako se ne bi setili da nam rade analizu želuca. Ili nečeg drugog, da izvinite, gde ide hrana posle želuca… Eventualno, u tom slučaju bih se spasila. A i onda bi bilo čudno, zar ne? Kad me neko pita, ko te je spasio, šta bih pa mogla da odgovorim?!

Posle ima da bude kao da se ništa nije desilo. Kamoli pita. Ili to zbog čega bi inače došli ti detektivi. Zato, na značajno pitanje ‚‚Šta se dešava u kuhinji?”, kao da se očekuje svaki minut dodela Oskara, odgovorih praveći se luda:

– Ne znam na šta misliš.

Da nisam karakter, nisam. Počeh da se smejem ko luda. Tačnije, da se kliberim. Da se ponašam kao devojčica kojoj je ispunjena želja da dobije igračku koju je oduvek tražila. He, he, moja igračka ima podešavanje satnice. Da namestiš kad prokuva da ti kuva određeno vreme na određenoj temperaturi, a ti da brigu ne brineš. Prstom da ne mrdneš. Da sediš i uživaš. A ručak da bude gotov onda kad si isplanirala. Ništa da pokipi. Ništa da zagori. Ništa da se isprlja. Sve ga onako gledam uglačanog, pa malo malo, pređem krpom po onim pločama… Neka, nema veze što ne moram, volim da se sija, da nema nikakve otiske. Ni crtica od kapljice vode nema da se vidi. To profi napravljeno. Za uživanje.

Da mi je rekao neko da će mi šporet biti uživanje, ne bih mu verovala. Ni njemu, ni pričama da na šporetu ne mora da izgori hrana… I dalje bih verovala da je to samo stara legenda. I to lažna.

Dok sam se kliberila, mom mužu ništa nije bilo jasno. On je ploču uneo, priključio na struju, dobacio mi upustvo i nestao. Ja sam bila vredna, sela i pročitala ono uputstvo od glave do pete. Šteta što ova deca pogubila sve one žute i zelene markere, pa nisam imala čime da podvučem, da se vidi rad crno na belo. Odnosno, žuto ili zeleno na prljavo beloj boji. Ostali mi samo crveni, oni koje smo uspešno posakrivali od Mile… Inače bih sada kupovala ‚‚Kirbi“… Pogleda me muž moj jednom, dvaput. Bez glasa. Valjda misli da su posledice izolacije. On ćuti, ja ha ha. On me gleda, ja hi hi. I sve tako. Dok nije počeo da prevrće očima ko baba na pijaci kad nemaš sitno. Upitah ga tada:

– Je li, znaš li ti koliko je sati? – sve misleći u sebi, koliko god da ima, više od dva puta nisam otišla do kuhinje sve ovo vreme. Eto, šta znači dobar šporet…

– Znam, skoro je tri. Mila treba da ustane uskoro. Šta je s ručkom?

Tu ja dobih snagu i zamahnuh glavom tako da ukočih vrat na mestu. On poče da se smeje. Meni više do smeha ne bi. Naš postkorona zdravstveni sistem još uvek nije oporavljen da bi moglo da se ide po ordinacijama zbog uganuća vrata i kojekakvih drugih gluposti. Na kraju će ispasti da su moje babe bile u pravu kad su pričale, sedi tu, nije ti ništa, kakvi lekari, ima ti da ti pronađu i ono što nemaš. To mi nikad nije bilo jasno, ali izgleda da su bile u pravu. Polako počeh da radim vežbe levo-desno, kad nestrpljivi muž poče da se vrpolji. Kaže, ručak. Aman pusti me ručka, vidi mi vrat. Kaže, dete će da ustane, hajde da jedemo. Ja tada polako počeh da osećam ono što inače oseća svako ko ima vrat. Oporavih se nekako i krenuh opet da se smejuljim.

– Aman, ženo, više, šta je?

– Ništa. Sad ćeš da vidiš. Ja ovde, otišla dvaput do kuhinje, ručak gotov. A ne kao pre, dok stavim, dok prokuva, dok počne da kipi, pa smanji jačinu plotne, pa neće da vri, pa pojačaj dok sve ne pokipi, pa peri vreo šporet, peci prste, spasavaj ostatke… Eee, sad ćeš da vidiš…

Odem do kuhinje sa smeškom na licu. Ponosna i puna sebe. Samopouzdanje mi je prštalo kao da sam dobila neku prestižnu nagradu. Sve su varnice sreće sevale oko moje aure. Toliko sam se pravila važna. Čuj pravila? Toliko sam letela, da ispod mene daleko nisam videla nikoga.

Dok sam se gegala od radosti, primetih da je ploča isključena, šerpa i dalje topla, ali ništa ne ključa, ništa nije iskipelo… Šta se bre ovo stvarno dešava u kuhinji, skoro da ponovih čuveno pitanje. Isprva se zblaznuh, odjednom ućutah. Pogledah na sat, prošlo tri, moga ručka nema. Nema pite, nema ručka. Nema ni nereda doduše, ali veća mi je frka zato što ručak nije gotov, od toga da moram da brišem, ribam i sklanjam tragove. Opet mi padoše na pamet detektivi… Da su me videli u jednom od ‚‚mojih“ ribanja zagorele šerpe, pomislili bi da sam ‚‚čistač“, ništa drugo. Priveli bi me na slikanje samo tako. Sve bih lagala decu da ide mama na fotosešn. Au, jeste! Razrogačih oči. Ijaoj, deca! Pa gde ću sad, šta ću, kud ću, kad ništa od hrane nije gotovo. E pa da ja samoj sebi sve po spisku! I sebi i modernoj ploči! I isprogramiranom satu! Lepo su bre ljudi na selu imali šporete na drva, ima da kuvaš koliko ‘oćeš. Ima i sat da podesiš. Onaj starinski budilnik. Pa kad ga naviješ nema da ga neko ne čuje. U krugu od nekoliko kilometara. Znalo se to kako radi i šta da se očekuje. A ne ovo, moderno pa kao nešto pišti. Čuješ, a ko da ne čuješ. Kao da ti se pričinjava. Da sam malo manje emancipovana pa da pomislim da imam tinitus. To se čuje tako piskavo, tiho, sve ko pilići. I to oni prirodni, što idu po dvorištu, ne oni tovljeni. Hiljadu tipkica, milion mogućnosti, pa lepo upakovano, pa se sija… Aman, ne mora ni da se sija više. Odjednom prestade da mi bude mio čist šporet. Ne treba mi automatsko podešavanje temperature, tajmer koji niko ne čuje i ploče u kojima mogu da se ogledam. Meni treba šporet da mi skuva ručak. A ne ovaj spejšatl, neću da letim na njemu. O, je l’ sada moralo baš u pet do dvanaest, tačnije u tri i petnaest?! Dok sam pričala sama sa sobom, muž me pogleda dva, tri puta i kada je shvatio da ručak nije gotov ode, udalji se pažljivo hodajući, da ne bi zakačio neku lutajući igračku i napravio buku u trenutku kad nam buka nije neophodna za dobrobit svih, ne samo svoj i premesti se nečujno za svoj kompjuterski sto. 

Ukačih dva i dva posle kratkog prelistavanja onog uputstva. Nisam uključila produženu ploču za kuvanje, sve vreme se takoreći – kuvkalo, iako ta reč ne postoji. Uz to sam aktivirala automatsko isključenje pri dostizanju određene temperature. Eto! Istopi se moje samopouzdanje i pade na patos ko kruška. Kao Sara Džesika Parker u čuvenoj sceni iz ‚‚Seksa i grada”, posred modne piste, pošto se pre toga dva sata pravila važna kako će ona da se kočoperi na dvanaesticama u šortsu. Umesto Hajdi Klum mene će rođena deca da ispreskaču zato što nemaju šta da jedu.

Pokupih one mrvice dostojanstva što su ostale oko šporeta, uključih ploču ponovo na najjače, ostadoh po starom dobrom običaju da proverim da li je prokuvalo, da li kuva pod određenom temperaturom i podesih alarm za deset minuta. I telefon. I sat. Šta je sigurno, sigurno je.

Na povratku u dnevnu sobu, učini mi se da čujem da mi se neko smeje iza leđa. Na sreću, samo mi se učinilo.

Uhvatih se za vrat, čini se ipak da ova istegnuta žila neće moći sama od sebe… Dohvatih gel za sportske povrede… Dobro je što su kod nas u kući sve sami sportisti. Vežbamo svaki dan. Najviše trčanje. S jednog na drugi kraj stana kad smo sasvim sigurni da su zlato i blago mamino i tatino počeli da rade nešto što ne smeju. Ili trčanje oko zgrade. I to žestokim tempom. Najžešćim kako se kojoj ulici približimo. Imamo odlične trenere, tako da je upala mišića zagarantovana. U našem kraju ima mnogo teretana i mogu vam reći da korisnici ne mogu da sakriju ljubomorne poglede kroz prozor kad nas primete. Em smo sve vreme savijeni u polučučnju, em trčimo, em ne stajemo, dušu samo što ne ispustimo. Eto šta znači imati pravog trenera. I to dva. Odmah da se računa duplo, mollim lepo.

Sreća moja pa mogu ovu sportsku i na vrat da mažem. Uostalom, dobro je dok nije mast za reumu. Imamo vremena. Valjda. Do tad će da izmisle neku novu vrstu šporeta. Da ne moram ni ustanem. Da radi samo na moj glas, izdaleka. I da mi izmasira i vrat… Ako zatreba.

 

Izvor fotografija: Unsplash, Pexels