Šta ti imaš protiv Borče

Ovaj tekst počeću izjavnom rečenicom:

‚‚Hrčak je mala kućna žvotinja koju možete kupiti u svakoj bolje snabdevenoj prodavnici kućnih ljubimaca u Beogradu.” Sad zamislite zvuk brodske sirene. One tupe što se prolama kiometrima naokolo. Brruuuuum! Greška!

U Beogradu ne možete kupiti hrčka ni u čuvenom pet-centru. Zašto? Zato što je nestašica hrčaka. Zašto je nestašica hrčaka? Možda i nije nestašica, ali kad tražiš hrčka nekoliko dana, ideš, zoveš i ne možeš da ga nađeš nigde, kako se to zove? Oj, kovide, šta učini ti, ni hrčak više ne može da se kupi! I, šta je bilo na kraju? Čekajte, od početka…

Od trenutka kad sam rekla da kupujemo hrčka, Miloš nije prestajao da govori negativno na račun malih životinja. Da će da ga baci napolje, samo je jedna od njih. Naravno, oni koji me poznaju, znaju isto tako da bih pre dozvolila da Miloš samog sebe izbaci napolje, nego da mala životinja završi onako kako je on rekao. O tome kako bi Miloš mogao samog sebe da izbaci nisam razmišljala, ali to mi je prvo palo na pamet. Što se hrčka tiče, potpuno pogrešno i samouvereno, krenuh u potragu zajedno sa mojim detetom koje obožava životinje i koje ne propušta priliku da pomazi psa na ulici, sa Katarinom. Došlo je vreme da dobije svog ljubimca. Moja sestra me je podsetila kako je slatko imati hrčka, pošto je svojoj deci već davno dozvolila da motaju nekog hrčka po rukama i dnevnoj sobi, najmanje po kavezu, kad god dođemo kod njih. Katarina naravno oduševljena, već nekoliko puta je tražila da i mi kupimo hrčka. Kad se setim onih nesrećnih ribica od zimus, nekako mi bude neprijatno, neka jeza me strese, pa sam je lako odgovarala od te ideje, te da nije  vreme, te nećemo, te ovo, te ono… Sve dok me nije konkretno pitala šta znači to – ovo, ono. I kad se izgovori glupo zvuči, naročito kad se napiše. Ne može dovoljno glupo ni da se napiše.

Odluka je pala, krenusmo jedne subote u potragu. Mi za hrčkom, hrčka nigde. Mi u prvu radnju: ‚‚‚Dobar dan.“

‚‚Dobar dan.“

‚‚Hrčak, ima-nema?“

‚‚Neeema gospođo, prodajemo samo hranu i opremu. Nećete to sad naći. Teško mogu da se nađu. Znate, zbog korone!“

‚‚Ne znam, ali mi je sve jasno, do viđenja.“

Ovaj ko grašak da prodaje, a  ne životinje. Jeste, beše ono ni graška nigde otkad je korone. Znači, korona došla glave grašku i hrčcima. Veze nigde, ali to sad nije bitno. Bitno je da je nestašica. I graška i hrčaka. A meni treba i jedno i drugo.

Mi u drugu radnju, isto. U trećoj, već sam s vrata videla da imaju samo poluprazan akvarijum, jednog omamljenog zeca i jednu uplašenu iguanu. Hrčke – nemaju! I tako u krugu od dva kilometra, nigde hrčka.

Kad se samo setim onih pijaca iz mog detinjstva. Kalenić je do pre nekoliko godina bio takav. Dođeš vikendom, ono šareniš. Ptice pevaju, papagaji se svađaju, perje leti, ima zelenih, žutih, plavih, kakvih hoćeš. Ribice prokuvavaju na hijadu stepeni, ne smeta ništa. Ima svega. I sve otporno. Ima i zečeva. I šar-planinaca za koje tvrde da su šampionskog porekla, a papira nigde.

I pilića koji su se tek izegli. Ili pačića. Nikad nisam mogla da ih razlikujem kad su tako mali. I ribica, malih i velikih. To su bili puni akvarijumi, puni kavezi. Nije se znalo kakve se sve životinje prodaju dok ne pitaš. Jednom zamalo da nisu prodali tuđeg kera. Ja gledala. Čovek cenu počeo da ugovara dok nije skapirao da pas već ima povodac i da ga čudno gleda. A i taj gazda što je ostavio psa tu u gužvi, da mu pas ne bude sam dok svrati u ribarnicu. Nek si ti svratio, zamalo da ostaneš bez najboljeg prijatelja. E, to je bila pijaca. I to je bilo prodavanje kućnih ljubimaca u punom sjaju. A ne ovo, uveli sve neke propise, pa ih se još kao pridržavaju, pa kao svi pošteni, a vamo – ne mož pošteno ni hrčka da kupiš! Ko da sam ga direktno iz Sirije naručila. Kažu, sirijski hrčak je jedina vrsta hrčka koja ne traži društvo, kao – neće patiti ako je sam u kavezu. Tako zapamtih da je sirijski – taj, da ne moram posle još da razmišljam i o emotivnom stanju hrčka. Znate kako je to, jednom kad krenete u avanturu zvanu ‚‚kućni ljubimac”, zaustavljanja nema. Odeš da kupiš papagaja, vratiš se sa rotvajlerom. Ima i takvih slučajeva, da, da. Nisam ja jedan od tih, ali pisala sam već o slučaju kada smo na povratku kući sa mora, dobili još jednog putnika. Neplaniranog. Kornjaču. Malu, finu, mesta ne traži. Sva sreća bila kopnena. Ali gradski život joj nikako nije prijao. Da su to neki znali, ko zna, koliko kornjače dugo žive, možda bi i dan-danas prelazila onaj put sa kog smo je zauvek sklonili. Neplanirano, naravno.

Prođe subota, hrčka ne nađosmo. Dođe nedelja, opet ništa. Ali, ne lezi vraže. Doseti se iskusna odgajivačica svakakvih životinjki da je kavez dobra ideja da se detetu da do znanja da je namera da se kupi kućni ljubimac ozbiljna i iskrena. U prvoj prodavnici za kućne ljubimce koja je radila te nedelje, nađoh divan kavez sa šarenim tunelom. Čak se po bojama slagao uz Katarininu sobu. Kupih ga, bez razmišljanja. Dete se naravno oduševilo i ono što nisam očekivala, a što je mene oduševilo, bila je njena reakcija i želja da pripremi sve za dolazak hrčka. Odmah je dohvatila ubruse i počela da sređuje kavez.

Ponedeljak je brzo došao. S njim i novo razočaranje.

Opet nigde ne prodaju životinje. O, pijaco mog detinjstva vrati se! U ovo današnje vreme ni životinju ne možeš da nađeš bez muke. Odlučih da se ovog puta posvetim ‚‚telekupovini“, ako takva reč uopšte postoji. Računam, ako postoji ‚‚teleprodaja“, valjda je logično da postoji i ‚‚telekupovina“. Svi znamo na šta mislim. Pozvah jedan telefon – nemaju. Okrenuh drugi – isključen. Ko zna kad su odustali od biznisa. Na trećem mi se javio neko iz frizerskog salona. Ne, ne treba mi šišanje, ni šatiranje. Samo hrčak. Jedan mali, sladak, mlad hrčak.

Završi se ponedeljak. Malo, malo pa mi pogled pade na onaj prazan kavez.

Ako je nekom tužno da gleda životinju u kavezu, onda treba da zna da je još tužnije kad se gleda prazan kavez. Kad se očekuje životinja kojoj je taj kavez spas, a ona nikako da dođe.

Ko da je zlatna, šta li. Ko da je zakonom zaštićena. Ko da je čovečja ribica. Nas su učili da je čovečja ribica jedna od najređih životinjskih vrsta u svetu. Tu se Miloš i ja zakačismo da li ima noge ili nema… On je tvrdio da nema, ja da ima.

Dođe i utorak. Kavez i dalje prazan. I dalje isti odgovor dobijam svuda: ‚‚Isporuka hrčaka nije stigla!” Odakle li stiže, da mi je znati, kad je toliki problem… A, pa da, ako je sirijski, onda je jasno…

Odjednom, kao predskazanje, ukaza se svetlost kad sam okrenula broj telefona pet-šopa koji je radio pri zoo-vrtu. Ne rade više tamo. Zatvorili su prodavnicu. Nisam pitala zašto. Muški glas koji se javio, zvučao je dovoljno tužno i bez mojih pitanja. Rekao mi je da pokušam u Borči. U Borči, ok. U Borči??! Wtf!

‚‚Ne, ne može. Ne! Ne možemo. Kakva crna Borča, ženo. Aman, oladi!”, i potom muk.

Ali, kad mi kaže to ‚‚Aman, oladi!”, ja kao da čujem reklamu za prodavnicu u kojoj se prodaje sladoled.

‚‚Uostalom, šta ti imaš protiv Borče? I tamo žive ljudi.” – pokušah da nađem opravdanje. Slabo mi je išlo, budući da je moj muž bio opterećen mišlju da će sav teret oko kućnog ljubimca pasti na njegova nejaka pleća.

‚‚Pa ti idi tamo da živiš, ako hoćeš. Ne pada mi na pamet da te vozim po neke glodare u Borču. Ne.” – bio je jasan.

Da se razumemo, vozačku imam, ali za volan širokih kola ne sedam. Toliko. Naročito ne, ako ću posle da slušam ‚‚Od tolikog parkinga ti si baš morala vrata da izgrebeš!”. Ili nešto slično. Mislim, šta ako je izgrebano? Ako je izgrebano, nije ulubljeno. A i da je ulubljeno, sigurno ne bi bilo mnogo. A i da je mnogo, sigurno je u voznom stanju. Najbitnije da se glava ne izgubi. Uostalom, šta pa vas briga zašto ne vozim? Eto, zato što mi se ne vozi.

Kad ni u utorak ne uspeh da organizujem nabavku jednog običnog, najobičnijeg hrčka, počeh da sumnjam u svoju odluku. Ne, ne u odluku o kućnom ljubimcu, nego u onu dublju, važniju odluku.

U svoj izbor čoveka. Kad ne voli životinje toliko da neće da ide u jednu najobičniju Borču, kakav je onda to čovek? I šta ako stvarno jednog dana, a doći će taj dan, znam da će doći, kad ćemo naći hrčka, ako on stvarno ne bude voleo tog hrčka. I ako ga bude… Šta ako ga bude bacio? Moje horor-misli odagna mi Katarinino pitanje da li možemo danas negde da kupimo hrčka. Kad kažem danas, mislim na sredu.

Miloš se konačno sažali na nas i našu bezizlaznu situaciju. Da ne pominjem da je u međuvremenu i Ivona, kao najstarija i najodgovornija sestra, nekoliko puta šetala do čuvenog pet-centra gde rade neki čudni ljudi koji nikad ne znaju koje životinje imaju u prodaji tog dana. Nekad sažaljenje uopšte nije loše osećanje!

Pođosmo za Borču. U pola osam uveče. Radnja radi do osam. Miloš me, pre nego što krenusmo, upita da li sam podigla pare. ‚‚Čuj, podigla! Pa to je čuvena radnja, sigurno primaju kartice!”. Kad mi tamo, a ono, bukvalno – međutim. Posle relija tokom kog mi se želudac isprevrtao nekoliko puta, dok decu nisam ni smela da pogledam, bitno je da su bile u svojim sedištima i da su vezane, oni nemaju aparat! Nemaju POS! O Borčo, tugo moja beogradska! U 2020. godini ne primaju kartice. U Borči. E, sad mi je jasno zašto na kraju te reči samoglasnik naglo gubi snagu. I zašto naziv ovog naselja zvuči tako razočaravajuće – Borča.

Sva sreća, moj muž zna za foru! I Borču! Izvadi keš niotkuda i ja se srećna vratih u kola sa malim, pravim i najbitnije, živim hrčkom. Neću da pominjem da je baba pokušala da mi uvali neke zanimljive štapiće pod nazivom ‚‚poslastica” za hrčke, duplo skuplje od samog hrčka. Pa nije on dete da jede kolače, svašta. A babu za gradonačelnika Borče odmah! Ima sve osobine ozbiljnog političara. Em nabavlja hrčke na crno, kao respiratore, kako stigne, em laže, jedna cena na sajtu, druga na licu mesta, em uvaljuje na veliko sve ono što ne treba… 

Stigosmo kući, smestismo hrčka i opkolismo kavez sa svih strana.

Bilo nam je čudno što kavez više nije prazan.

Pun kavez – puno srce. Ono najbitnije – dečje srce.

Iste večeri dok su deca spavala, moj muž i ja neko vreme posmatrali smo novog člana porodice kako se prevrće kroz onaj šareni tunel. U jednom trenutku mališa izađe na sprat svoje kućice, poče smušeno da se vrti i na kraju pade na prizemlje svoje rezidencije. Istog trena Miloš skoči, uhvati me za ruku i zavapi: ‚‚Ali, Ana, možda se povredio. Da nije slomio nožicu? Vidi kako ima male noge…” Nisam stigla ni da ga pogledam. Ni belo ni šareno. Ni njega, ni hrčka. Dok je hrčak iznova trčao, stiže njegova nova replika: ‚‚Au, a da nije dobio jadničak potres mozga?”

Tako ti je to kad ceo život gajiš samo ribice. Eto dokaza da i u četvrdesetim čovek svašta može da nauči. Ipak, bi mi mnogo lakše. Ne samo zato što konačno nađosmo hrčka. Ni zato što kavez više nije bio prazan. Ni zato što su deca konačno saznala kako je to imati kućnog ljubimca. U stvari, zbog toga mi jeste bilo lakše, u tome je bila poenta. Ono zbog čega mi je ipak bilo najlakše je što se ona moja sumnja razmače kao pozorišna zavesa na početku predstave. Ona slutnja da moj izbor nije dobar puče kao balon sapunice. Ipak je vredan! Jer, kad se neko potrese zbog životinjice do te mere da hoće da je vodi kod veterinara u ponoć… Kad neko zbog tebe hoće i u Borču…

I da, čovečja ribica ima i ruke i noge… Ne morate to da mu kažete. Neka i on nekad bude u pravu. A ne samo kad je u pitanju Borča.