Svemirski brod

Žurili smo, Miloš je nosio Milana i veliki ranac, ja sam vukla torbu. Prebirala sam po mislima da li smo sve poneli. Tešila sam sebe da ako nismo, da je stan blizu, da će Miloš moći da donese sve što zatreba. Milan se držao snažno za Miloša i navlačio kapuljaču na glavu. Te godine juli u Londonu je bio prilično hladan. Temperatura vazduha nije prelazila dvadeset stepeni i mi smo se najbolje osećali u jaknama. Sve vreme je duvao neki neprijatan vetar i zato se Milan priljubio uz Miloša i tražio zaklon. Prelazili smo ulicu brzim koracima, učeći da je naše levo zapravo njihovo desno i obrnuto. Lako smo našli put do bolnice i bili mnogo brži nego prvi put. Stigli smo za manje od pola sata. Svaki put je bilo sve lakše i brže. Na kraju nam je u proseku trebalo dvadeset minuta i manje.

Na prijavnici nas je kosooka prijatna devojka zamolila da sačekamo dok nas prozovu. Milan je od nestrpljenja trčao po hodniku, jedva sam ga pratila. Nisam mu dozvoljavala da sedne, mogao je samo kod mene u krilo, na sigurno. Posle nekoliko minuta došli su po nas. Okačili su Milanu oko zgloba ruke belu papirnu narukvicu sa njegovim imenom i datumom rođenja. Glavna sestra odeljenja, koje su nazvali Leptir i koje je bilo namenjeno malim međunarodnim pacijentima, ljubazno nam se predstavila, rekla da se zove Lorejn i čim je ugledala masku na Milanovom licu namrštila se objasnivši ukratko da tako dete udiše više svoje bakterije i ne dozvoljava im da izađu iz njega, ako ih ima. Logično objašnjenje. Jedva sam dočekala stručnu podršku da mogu da odbacim masku. Miloš je naravno bio skeptičan, ali je začuđujuće lako prihvatio Lorejnin predlog. Ili bolje reći naredbu. Ta žustra crnkinja zvučala je odsečno i delovala suviše odlučno da bi neko ko je došao iz male zemlje kao što je Srbija, gde nije bio naviknut na tako iskreno servirana stručna, argumentovana i logična objašnjenja, mogao da joj se suprotstavi. Začudila me je Milanova prostodušnost i nezainteresovanost za drugačiju boju kože. Do sada nije imao prilike, pošto nam je kretanje inače bilo ograničeno na bolnicu, da se susretne sa nekim ko ima drugačiju boju kože od njegove. Očekivala sam da će me pitati nešto na tu temu, da će izvaliti neku glupost. Nije odreagovao. Bila sam ponosna na mog malog sina i njegovu veliku dušu, spremnu da prihvati svakoga, bez obzira na vidljive ili nevidljive razlike. Bio je to odličan znak da smo ga vaspitavali u dobrom pravcu.

Foto: Unsplash

Odeljenje Leptir nalazi se na drugom spratu Oktav Botner krila u Grejt ormond strit bolnici i do njega se dolazi isključivo liftom. U liftu svira muzika, a preko zida se smenjuju razne animacije dok se vozite da vam tih nekoliko sekundi ne bude dosadno i da se deca animiraju pre nego što kroče na odeljenje. Na drugom spratu su vrata koja se automatski otvaraju na kartice zaposlenih ili pritiskom na zvonce, ukoliko dolazite bez osoblja. Kada prođete velika zelena vrata, dolazite do pulta i velike oglasne table za zaposlene, gde vas čekaju još jedna vrata, takođe zelena, velika i zaključana. Kroz njih prolazite kao kroz prva, uz pratnju osoblja ili pozivanjem osoblja. Sada dolazite do prostranog hodnika sa sobama. Sve je veselih boja, prostrano, osvetljeno, čisto. Smestili su nas u sobu broj sedamnaest. Lepa bež vrata sa uskim dugačkim prozorčićem od peskiranog stakla primila su nas predano u svoje okrilje. Ispred svake sobe na zidu je bio postavljen džep za doktore sa podacima pacijenta i rezultatima analiza od tog dana.

Unutra se nalazio veliki krevet sa hiljadu i jednom spravom. Daljinski je služio za podešavanje položaja kreveta u svakom pravcu, ne samo za uzglavlje. Pored kreveta bio je monitor i ispod njega aparat za merenje pritiska, pulsa, svega. Sa druge strane kreveta, uz staklo koje gleda ka hodniku, u samom ćošku sobe čučao je stalak sa nekoliko fioka u kojima su bili svi mogući pomoćni sadržaji namenjeni pacijentu, od kartonske noše, preko dezinfekcionih maramica, do sterilnih gaza i flastera. Tada smo prvi put videli jednokratni toplomer. U našoj zemlji držali smo se dobrih starih toplomera sa živom koji su mogli da se kupe samo još tog leta, zakonom je bilo odlučeno da se zabrani njihova upotreba i da se kućne potrebe svedu na digitalne toplomere. Očekivala sam i ovde te digitalne naprave, ali umesto njih dočekale su nas kartonske spravice koje su bez greške računale temperaturu tela. Morali smo, kao potpuno neiskusni ljudi koji su došli iz male, siromašne države u zemlju čuda, da proverimo i da se na licu mesta uverimo da ne greše. I na papiru i na našem pravom toplomeru bilo je ispisano trideset šest sa šest.

Foto: privatna arhiva

Pored dečijeg kreveta svaka majka imala je svoj kutak, u uglu sobe, pored prozora, krevet sa naslonom sa dve velike fioke za posteljinu, koji je preko dana služio kao mesto za sedenje, a preko noći kao krevet za spavanje. Između dva kreveta bio je sto sa dve stolice i jednom foteljom koja je stajala uz vrata kupatila. Kupatilo je bilo veliko, sa obaveznim fenom. Na ulazu u sobu naspram bolesničkog kreveta bio je ogroman ormar i odmah do njega prostor za pult i česmu koja je radila na senzor, sa velikim ogledalom i kantom za otpatke pored. Druga kanta stajala je u kupatilu. Pomislila sam na kante u Tiršovoj, nasred hodnika u koje je trpao ko je šta stigao, i na one u Sterilnom bloku koje su stajale u WC-ima i koje su čistačice praznile dva puta, kao i bilo gde drugde. Ovde je postojala posebna kanta u koje je osoblje bacalo upotrebljene razne, potencijalno kontaminirane sadržaje, i ona je stajala pored ulaza i bila je posebno obeležena. Sve je delovalo čisto, proluftirano, prilagođeno deci. Tek nekoliko godina kasnije primetila sam i u Srbiji, mahom u privatnim zdravstvenim ustanovama, da su po ordinacijama postavljene po dve kante za đubre. Jedna je uvek služila za komunalni otpad, druga za potencijalno kontaminiran.

Iznad kreveta, visoko podignut, pričvršćen za plafon, stajao je televizor sa čerdesetak programa od kojih je sigurno desetak bilo namenjeno deci. Spremačice su odmah donele čiste zavese i zakačile ih na prozor i na staklo koje je gledalo na hodnik, da dete ne bi noću budilo svetlo u hodniku koje su samo prigušivali, ali ga nisu gasili. Setila sam se reflektora kojima su nas sestre u našoj bolnici obasjavale noću, kad bi obilazile pacijente ili davale terapiju, ne vodeći računa da li nekoga bude. Za majke su imali posebne zavese koje su kačili oko njihovih kreveta, dajući im tako neophodnu intimu u tim situacijama, da ih ne bi budili kada obilaze noću pacijente. Nisam htela da okače zavesu između Milana i mene, nisam želela da imam pregradu između, htela sam i morala noću da ga vidim. Ne znam da li je to što potičem iz zemlje seljaka, ali ta nota majčinstva, ne u smislu žrtvovanja, nego u smislu brige i pažnje, prevagnula je kod mene.

Foto: privatna arhiva

Naučeni na mnogobrojne vere i različite potrebe, izmešane kulture, drugačije tradicije, svakojake običaje i navike, poslali su devojčicu koja je tek počela da radi da bude naša domaćica i da nas ispita šta Milan sme da jede, šta najviše voli da jede, sa čime se igra, koja mu je omiljena igra, kakve su mu navike, da li piški na nošu i slično. Bili smo oduševljeni. Milan je ispitivao svaki kutak sobe skakućući i vozeći autiće koje smo poneli. Osećao se prijatno, po prvi put posle dugo vremena bio je na javnom mestu bez maske. Osetio je olakšanje. Bio je slobodan. Raspakivali smo se i postepeno počinjali da se osećamo sigurno, možda po prvi put otkada smo počeli redovno da se krećemo među doktorskim svetom. Kao da smo se našli na nekoj drugoj, boljoj planeti. Kao da smo ušli u svemirski brod.

Pravi svemirski brod.

I na njemu mi.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *