Šta se promenilo od mojih studentskih protesta

Neću da pišem o onome o čemu svi pišu ovih dana. Neću.

Umesto toga, podsetiću se kako je sve ovo što se dešava na ulicama mog grada, i drugih gradova u Srbiji, izgledalo pre tridesetak godina. Da, i tada su bili neki protesti.  

I pokušaću da odgovorim samoj sebi na pitanje: ‚‚Da li se nešto promenilo od tada?”.

Za svedoka tog vremena uzeću rečenice iz dnevnika jedne petnaestogodišnje devojčice, moje davne Ja:

‚‚29.11.1990.

… Meni ništa nije jasno. Ni sve te stranke, ni izbori. Ko će da pobedi, šta se svađaju, šta svi hoće. Svi kao da su poludeli. Izlapeli, razorenih umova, bezumni, bezumlje zavladalo, napaćeni, jadni.

 

1.12.1990.

Do mene iz dnevne sobe dopire smeh mojih roditelja i Sanje. Opet su kandidati za izbore na TV-u i ovaj je bio u ludnici i priča svašta pa mu se smeju. Samo politika. Pitam se kad će već jednom sve to da prestane i da li će uopšte prestati?

 

16.12.1990.

Na izborima je pobedio Slobodan Milošević, ali izgleda da se ništa bitnije neće promeniti.

 

28.12.1990.

Država nas ubija. Onaj Sloba nije baš sjajan na vlasti. Moj tata je tek danas primio platu od novembra. Kad sam ušla u stan, izljubio me je i čestitao Novu godinu sa jednom starom milijardom. Primio je malo, a i to malo što je imao, dao je. Eh, kad bi plate bile veće  i kad politika ne bi postojala.

 

4.2.1991.

Posle škole sam otišla do nane i dede po karticu za autobus, jer mama nije imala para. Išla sam peške jer od moje škole do njih ima jedva kilometar. Deda mi je dao markicu i zadržavao me je da ostanem na ručku, ali nisam htela. Sela sam na kratko. Utom je došla tetka Stanka, Bojanina i Tijanina baba. Odmah je počela da priča o stanju u zemlji. O pokušajima da se ljudi okrenu jedni protiv drugih i da im se usadi mržnja, najgore ljudsko osećanje koje postoji. Ja se toga gnušam. O tom ratu već svi normalno pričaju i pitanje je dana kada će da se zarati. Podseća na prošla predratna vremena. Dođe kriza, ljudi nemaju para, grebu se jedni o druge, kradu, varaju samo zbog loših rukovodioca i onih koji pljačkaju državu. Zbog neke trule, poremećene vlade. Sve se češće dešavaju sukobi, otvorena prebacivanja i kad se sve to lepo zaoštri i dostigne vrhunac, cap – rat. Rat, rat. Samo neki ratovi, borbe, oružja, frka, kriza. Ovako nećemo nigde stići.

Foto: Pinterest

8.3.1991.

Stanje u zemlji je sve gore i gore. Narod će tu najviše da izgubi.

12.3.1991.

Dok slušam ovu sednicu i političare koji su poslednjih godina ovde kod nas veoma popularni, ne znam odakle da počnem. Da li od 9.marta, današnjeg dana, ili od studenata i Vuka… Evo nek bude po redu.

Osmog marta beše neki praznik, a samo dan posle, od toga ne beše ni traga. Od jutra je bilo zabranjeno okupljanje u centru grada, a mesto namenjeno za sve skupove i mitinge bilo je na Ušću. Vuk Drašković je okupio svoju stranku i pristalice na Trgu republike. Miting ili štrajk bio je započet protiv TV BG koji su prikazivali samo SPS i Slobu Miloševića. Vuk želi demokratiju. Pored zabrane, ljudi su se okupili i pošli na mirne demonstracije. Tada je na red došla milicija koja je valjda želela da tu masu usmeri na Ušće. E, tad je sve počelo. Tuče, divljanje…Nije se znalo ko šta i ko koga lomi. Lomili su se izlozi, bacalo se kamenje, suzavci… Neću zaboraviti prizor kad jedan čovek obara betonsku kantu za smeće, a svuda okolo vodeni topovi! Taj čovek mi je bio poznat. Da, pa to je naš profesor engleskog iz osnovne! Jeste, ostali iz škole su mi potvrdili da je to on. To se događalo od jutra do večeri. Nastradao je jedan milicioner i jedan dečko, samo dve godine stariji od mene. Ubio ga je metak. Ne znam zašto su pucali. Da li su morali?

Sve je prenosila stanica ‚‚Studio B“ koja je, zbog navodnog uznemiravanja javnosti  ukinuta. Dve žrtve, sedamdeset šest ranjenih i ogromna šteta bio je kraj prvog dana. Sledećeg dana digli su se studenti sa zahtevima među kojima je bio onaj da se oslobodi Vuk Drašković koji je tada bio uhapšen, kao i ostali demonstranti. Trećeg dana počela je skupština sa radom i sledećim tačkama:

  1. Posledica demonstracija 9. marta
  2. Zahtevi studenata

Protest se nastavio noću do 4.45. Jutros sam ustala da učim latinski, jer danas je trebalo da imam pismeni iz tog predmeta. Ali, nije bilo škole. Zbog sigurnosti građana i dece, rad škola je obustavljen do daljeg. Nije sigurno, ali izgleda da će uvesti policijski čas,a to znači i vanredno stanje.

Mama mi kaže da ne smem da budem ovih dana lajava, jer je ovo vreme kad se ne zna šta je dobro.

Hoće li ikada više u ovom gradu biti onako lepo proleće kao što je umelo da bude?“

Foto: Pinterest

Moj drugi ozbiljni protest, za koji sam već bila zrela i pripremljena, usledio je nekoliko godina kasnije od čega mi je ostala urezana u sećanju ona prva neizvesna noć u Kolarčevoj kad sam se smrzla kao da je bilo minus beskonačno u Beogradu, iako nije bilo snega. Pili smo kuvano vino, poneki rakiju. Domaću, naravno. Jeli proju i kolače koje su nam majke donosile. Gledali se oči u oči sa pripadnicima tadašnje narodne milicije koji su nam bili blizu, na santimetre blizu. Nudili smo ih onim kolačima. Cvokotali smo od hladnoće, ali to nije bilo važno. Bilo je bitno da smo zauzeli čvrst stav, da smo izneli jasne zahteve koji su se ticali ostavki tadašnje rukovodeće garniture Beogradskog univerziteta i da nismo želeli da odustanemo. Nazivali su nas tada ‚‚šačicom stranih plaćenika i izdajnika“, a nas je vodila vera u bolje sutra, u lepšu budućnost. Bila sam jedan od tih studenata. Moja najstarija ćerka sada je student. Čujem da današnje studente i građane koji protestuju zovu ‚‚ubačenim stranim elementima“. Možda se naziv promenio, suština je ista. Kao i što se onaj koji diriguje više ne zove Sloba. Diktator je diktator, kakvo god ime da ima.

Da li  se od tada nešto promenilo? Lagala bih kad bih rekla da nije. Kad bih počela da nabrajam, lista stvari koje su se promenile bila bi dugačka.

Ono što me muči, što muči mnoge od nas je zapravo pitanje: ‚‚Šta se suštinski promenilo?“

Kada dođe do dna, nema više gde. I pre nam se činilo više puta da smo dno dostigli. Taman kad pomislimo da je dno – dno, pojavi se novo, ispadne da je duplo dno. Kao ono lonče za kuvanje mleka.

Zato se bojim da je ona svetla budućnost, posle svih ovih godina i protesta, bez obzira na promenu, i dalje daleko…

A odavno više nisam student.

Ili što bi ona moja Ja iz 1991. godine rekla:

‚‚23.3.1991.

Ono o čemu sam pisala se smirilo nekako, odnosno završilo se ispunjenjem studentskih zahteva, mada političko stanje u zemlji ni danas ne valja. Povraća mi se od politike.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *