Darja je sakrila ključ

Darja se ukakila. Mama ju je odnela u kupatilo. Časkom ju je sredila i uvijenu u pamučnu pelenu vratila ju je u sobu, stavila na bračni krevet. Darja je pre toga spavala na tom krevetu, ispomerala je sve jastuke i prekrivač. Mama ju je nesvesno spustila na sam kraj kreveta, planirajući da je, pošto zategne isprevrtanu posteljinu, pomeri na sredinu. Međutim, dok se mama okrenula da dohvati kremu, Darja se zanjihala i poželela da napravi kolut unazad, otkotrljavši se pravo na parket pored zida. Zašto da ne iskoristi sekund dok se mama okrene? Kroz tišinu je pukao udarac glave o parket koji se začuo kroz ceo stan.

Mama je na nekoliko santimetara od Darje gledala u neverici kako se ona prevrće kroz vazduh. Zgrabila ju je istog trenutka. Istog onog kad je Darja počela tako da vrišti, da se mama preznojila, od straha, brige, muke i krivice istovremeno.

Stegla ju je celu u zagrljaj i odmah počela da je umiruje pokušavši da pronađe mesto gde se tačno udarila. U glavu jeste, samo je pitanje koji deo. Da li je napred ili pozadi? Da li je čelo, nos, slepoočnica? Čvoruga? Modrica? Crta preko sredine celog čela pravila je podliv oko kog se formirala ogromna oteklina. Čvoruga! Margarin pomaže, maragarin joj je mama utrljala i držala blago pritisnut onoliko dugo koliko je Darja dozvolila. To znači dve i po sekunde. Mama je bila uporna. Pustila je Darju da se prvo smiri u njenom zagrljaju, onda ju je ponovo namazala. Nove dve i po sekunde. U takvim trenucima pobeđuje strpljenje, toga je mama svesna. Zato je mama bila strpljiva. Sačekala je da joj Darja ponovo dozvoli da blago pritisne komad margarina na njeno čelo. I tako, dve sekunde po dve sekunde, prošlo je pola sata. Onda je mama počela da plače. Lice joj je bilo skroz mokro. Stezala je Darju u zagrljaj i fuj, Darji uopšte nije prijalo da je mama tada ljubi. Bila je nekako sva slepljena. A mama ju je samo cmakala i cmakala. Neka nerazumna žena.

Darja je želela ponovo da trči, iako se caklila od ukazane prve pomoći. Iako joj se kosa sijala. Iako je imala crtu od podliva na čelu. I čvorugu koja je išla u širinu više nego u dubinu, odnosno ispupčenje. Pola sata posle udarca, stigao je tata sa posla. Ni njemu se nije svidela Darjina čvoruga na čelu. Stavio je svoje stvari na radni sto i otišao da ruča. Utom se pojavila Darja sa dečjim adapterom za wc šolju, pravo iz kupatila. Shvatila je da adapter može da se koristi i kao nakit, da se nosi oko vrata i požurila da sa svima podeli svoju ideju. Zato ga je stavila na svoje lice. Tada je shvatila da može da posluži i kao fini letnji aksesoar za glavu, pa ga je upotrebila kao šešir. Sve pred maminim i tatinim očima. Sve sa slikom Mini Maus koja se nespretno rugala sa adaptera…

Mama je ponovo morala da pere Darju. Ovog puta celu glavu. I da joj ponovo stavi oblogu koju joj Darja ne da da stavi. Ponovo dve sekunde po dve sekunde.

Došlo je vreme da mama ruča. Bilo je pravo vreme za ručak, neki minut pre pola sedam. Predveče.

Dobro je, jer je mama uspela da sedne. I da počne da ruča. Jer, baš tada je Darja shvatila da su joj sve tatine stvari nadohvat ruke i da je, naravno, greota ako ne iskoristi trenutak. Zato je zgrabila ono što joj se u tom trenutku učinilo najzanimljivije – tatin novčanik. Jao, pa tu ima svašta. Pravi pogodak. Neki papiri, šareni, u svim bojama. Darja razmišlja u sebi:

Ne znam da li mogu da se cepaju kao one Katarinine knjige. Probaću posle, ček prvo da vidim ove neke čvrste papire. Aha, ovo nije papir. Kako beše zovu oni ovo – a, pa da, kartice… Vidi na ovoj ima tatina slika. Baš je lepa. Slika, ne tata. I ovde je tatina slika, i neki silni brojevi. Aha, tata stalno nosi sa sobom ovu karticu kad vozi kola… E, pa da, tu je i kartica od kola. Ona je najlepša. Ima neke dugmiće. Male, kao za našeg hrčka.

Taman kad je Darja pokušala sa prozora da pusti u kola slučajne prolaznike, tata je reagovao i oteo joj iz ruke sve što je Darji bilo interesantno. I novčanik i sve što je iz njega istresla. Darja je počela da plače. Ponovo.

Morala je da ode u sobu da se smiri. A, ne, ne u sobu, u sobi ništa nije interesantno. Tamo su samo igračke. Darja se zato popela na policu sa knjigama u hodniku. Mama ju je našla kad je bila pri vrhu i pokvarila joj sve planove koje je imala za gore, na vrhu police. Zato je otrčala ka predsoblju, da se spremi za napolje, ionako je načula da će uskoro da izađu. Tamo samo može da vežba zaključavanje kuće. Jednom desno, jednom levo. Eha, ovaj ključ lako ide. A ne kao  onaj, onaj drugi…

Sutradan je mama svaki čas gledala Darju i pipala joj čelo, kao da traži nešto na njemu.

U jednom trenutku mama je primetila da su vrata sobe Darjine najstarije sestre zatvorena. Ne seća se da ih je zatvorila. Pitala je Katarinu, Darjinu stariju sestru, da li ih je ona zatvorila i kad je Katarina klimnula glavom levo-desno, shvatila je da je moguće da imaju problem. Mama nije mogla da otvori vrata. Ivonina vrata bila su zaključana. Katarina je očima pokazala mami na Darju. Darja se samo nasmejala i počela da trči. He he, ha ha, baš kao što je Darja i mislila, eto njoj zabave. Sad će biti jurnjave, o da. Mmm, taman pred ručak.

Mama je jurila Darju uzvikujući:

‚‚Ko je zaključao Ivoninu sobu?” i

‚‚Gde je ključ?”.

Darja se samo smeškala i odgovarala:

‚‚Nema!” i

‚‚Nema!”.

Tada je sela da ruča. Mama je nije ostavljala na miru ni dok je uzimala zalogaje.

Što je mama neka dosadna žena. Nema nimalo razumevanja za Darju. Ne shvata da ona samo želi da jede na miru. Samo ‚‚Gde je ključ? Gde je ključ?”. Darja joj je lepo da nema, šta hoće više. Nastaviće potragu kad Darja završi ručak.

Mama je bila ljuta. Ozbiljno ljuta. Više od sat vremena je išla po kući i pominjala ključ, tražila po komodama, saginjala se, gledala ispod stola, po svim prostorijama, po fiokama u kupatilu, ko da ne zna da Darja tamo ostavlja samo mobilne telefone.

Jednom je tako fino uzela mamin telefon i stavila ga u drugu fioku, neće valjda da ga meša sa peškirima u prvoj. Lepo ga je smestila i izašla. Nije joj bilo jasno zašto su se nekih pola sata kasnije svi uskomešali i razjurili po kući. Kad su čuli gde zvoni, ništa im nije bilo jasno, a Darja je uživala u odjeku koji je pravio zvuk telefona. Nije ga stavila kao daljinski upravljač, u prljav veš. Zar mu nije tamo mesto? Svi stalno govore kako su na televiziji samo budalaštine, ništa pametno. Onda mu je mesto u prljavom vešu, zar ne?

Mama je probala da nađe ključ od Ivonine sobe i u prljavom vešu. Darja ju je posmatrala. Bilo joj je zanimljivo kako mama brzo vadi sve prljave stvari i premešta ih iz jedne u drugu korpu. Baš brzo, mogla bi i ona da pokuša nekad…

Ključ nije bio tamo. Mama je onda ponovo molila Darju da joj pokaže gde ga je stavila. Katarina se klela da ona nema ništa s nestankom ključa. I ona je, kao i mama, pomislila na jedinu osobu koja može tako nešto da uradi. Ne, ne na Milu. Mila je dobra devojčica. Njoj tako nešto nikada ne bi palo na pamet. Zato, Darja… Sećate se Pumpićke? Katarine Pumpić? E, Darja je njena mlađa sestra, Darja Pumpić. Pojavljuje se samo kad treba da se uradi nešto što ne sme. Kad se švrlja, ruši, grebe, lomi, prlja, prave fleke i nestašluci.

Darja je ovog puta prevršila svaku meru. Niko nije mogao da uđe u Ivoninu sobu. Na sreću, Ivona nije bila tu. Ivona nije, ali čist veš se tamo sušio i bilo je vreme da ga mama skloni.

Mama je uzela Darju u ruke i sa njom nastavila potragu. Krenula je od mesta gde u njihovoj kući odrasli sklanjaju sitne stvari od male dece. Od police sa knjigama po kojoj se Darja prethodnog dana penjala. U samom uglu najviše police, na koricama jedne deblje knjige ugledala je ključ. Sigurno je prethodnog dana Darja ispitivala teren, smišljajući naredni mangupluk. Popela se tu ponovo kad niko nije gledao i ne mogavši da dohvati vrh police, tutnula ključ najviše gde je njena ruka mogla. Naravno, pošto je uredno zaključala vrata Ivonine sobe. Dva puta.

Mama ju je grdila još neko vreme. Sve dok Darja nije prosula Ivoninu šminku po sebi i po Ivoninom krevetu. Onda je mama zaboravila na ključ.

Oprala je Darju. Još jednom. Zatim je Darja nestala. Pošto je bilo vruće, odlučila je da se malo rashladi. Na svoj način. Vodom iz hrčkovog kaveza. Dohvatila je pojilicu i okrenula je naopačke, poprskala se svuda, po kosi i licu, po parketu i nameštaju. Polivala se vodom sve dok mama nije došla. Mama je bila ljuta. Opet. Opet joj je pričala da se dobra deca ne ponašaju tako, da ne sme to da radi… I nešto kao da se mama plaši da je ona čvoruga uticala da Darja bude još gora. Svašta.

Još jedan dan se završio. Darja je otišla da spava. Konačno. Mama je odahnula… U stvari, mama je samo mislila da je odahnula. Jer, mama ne sme da bude mirna ni kad Darja spava. Jednostavno, zašto bi? Pa, ona je mama. Otišla je u kupatilo i… Nije mogla da nađe pastu za zube. Nije bila ni među četkicama, ni u fiokama, ni na mašini, ni pored lavaboa. Mama se umorno pogledala u ogledalo. Provrtela je glavom.

Te večeri, dok je Darja mirno spavala, mama je oprala zube njenom divnom ukusnom zelenom pastom za zube. Sa ukusom jabuke.

Ispunila je Darji želju da proba njenu pastu. Baš je mama divna. Samo šteta što nema smisla za humor. Stvarno šteta. 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *