Samo vetar

Jednog naizgled običnog jutra na moru probudio ju je razgoropađen povik starijeg muškog glasa, hrapavog od dugogodišnjeg uvlačenja dima i promuklog od mučki pretovarenih godina. Iznenadno brecanje moglo se čuti kako odjekuje praznim kamenjarom, preko udubine sa prirodnim ledenim izvorom sve do podnožja planine, planski načete izgradnjom najrazličitijih kuća. Trgla se iz sna i skočila do prozora sa starim metalnim žaluzinama koje su škripale i na najmanji dodir ljudske ruke. Pokušavala je neprimetno da razgrne teške zastore i pusti sunčeve zrake unutra, pogledom tražeći kućerinu preko puta, koja je stajala nad ogromnom kosinom zakrčenom šipražjem, naslonjene na provaliju kojoj kao da je prkosila, kao da je bila prelaz koji dodiruje postojanje prošlih vremena i beži ka novim, vukući za sobom ostatke zastarelog načina vaspitanja, odrastanja i života kao istrošena raga staru prikolicu koja se već raspala, ali se ne da, drži se kanapom koji nikako da se prekine. Uhvatila je kraj tog kanapa u zastrašenim očima svoje prve komšinice koje su pokušavale da se izbave od neočekivane nevolje i pobegnu put prašnjavog druma koji je vodio ka moru. Dok je stajala ukočeno pred prizorom o kojem je do tada slušala samo iz priča starijih članova porodice, vireći kroz napola odškrinute žaluzine, desna ruka joj je nehotice krenula ka zavesi, pružajući tako mogućnost da se oda i skrene pažnju na sebe. Na terasi sa druge strane ulice, u samom uglu, na početku stepenica oivičenih novom belom ogradom koje su vodile nadole, ugledala je dve osobe koje je poznavala otkad je znala za sebe. On u sedim godinama, glava velike porodice, spor i teških ruku, uvek sa cigarom među požutelim, otvrdlim prstima i ona, kršna žena u godinama, uvek sa maramom preko glave ispod koje se krila do pojasa bujna i zdrava kosa, navikla na rad u svim uslovima, glasna i poštena, stajali su jedan nasuprot drugog u čudnom okršaju. Učinilo joj se da je tromim pokretom zavukao ruku ispod njene marame i zgrabio je za vlasište, iznjedrivši iz nje kratak krik koji se refleksno javio i slomio o gole zidove nezavršene kuće nedaleko odatle.

Foto: Unsplash

Sa razdaljine od više metara izgledalo je da ona samu sebe ućutkuje i ne dozvoljava radoznalim umovima da zavire u njen porodični život, bez obzira na njen osećaj, bez obzira na bol koji joj je projurio od temena do vrhova nožnih prstiju, bez obzira na beznadežnost. Bez daha je posmatrala dva odrasla bića kako vode bitku van rata, van krvlju obeleženih istorijskih godina, u miru, u potpunom miru jednog prelepog letnjeg dana, u suncem okupanom prostoru koji se sijao pod vedrim nebom, bez oblačka, bez daška vetra i svega što bi moglo da ometa savršeno morsko vreme. Stresla se od pomisli na to šta se tek dešava iza zidova preko puta, kad je on dozvolio da ovog praskozorja svi, koje je probudila njegova galama, budu svedoci njegove netrpeljivosti prema supruzi. Dok se komšinica, boreći se više sama sa sobom nego sa njim, uvijala pod njegovom teškom rukom, držeći maramu da ne otkrije sasvim njenu smeđu kosu, on je ljutito drmao rukom. Podigao je zloslutno ruku ponovo tražeći mesta za zamah dok se ona nemoćno koprcala, kad je iznenada, iz neodređenog pravca, potpuno neočekivano, tog ranog jutarnjeg sata, dok se zora još nećkala da li da pošalje sunce i oprlji kamen koji je iznad njihove kuće sezao do u nedogled, u tišini koju je remetio samo poneki uzvik ove neočekivane svađe, celom okolinom odjednom odjeknuo oštar prolamajući zvuk metala koji udara u drugi metal i ostavlja neprijatan odjek za sobom…

Trgla se usred svoje nespretnosti, pošto se čelom nevoljno odgurnula o prozorsko okno gurnuvši zapeklu žaluzinu i izazvavši buku. Utom se brzo sakri iza mlečne zavese. Poslala je spas, potpuno nenadano. On se okrenu nalevo, pogleda nezainteresovano put mora i ne nastavljajući zamah, kao da daje do znanja da je opomena urodila plodom, strže svoju ruku sa komšinicine glave, grubo je odgurnuvši gotovo s leđa, dok se ona, odgurnuta u zaletu našla tik pored stepenica, uspevši da zadrži ravnotežu na nogama i da se uspravi držeći se uz gelender, posle čega se začu tarenje šarenih plastičnih ukrasnih traka jedne o drugu koje su nehajno visile iznad praga njihove kuće i koje se uskomešaše, pošto ih je on poremetio ramenom dok se vraćao unutra.

Foto: Pexels

Posmatrala je i dalje, jedva dišući iza zavese, uvukavši se u nju kao u niti spasa koje je svim srcem želela da pošalje put svog pogleda kroz prozor, na drugu stranu druma, uz kamene stepenice, sve do one, kojoj je izbavljenje bilo potrebnije nego hleb koji jede.

Pogledom pređe preko cele kuće, koju ne mogaše da obuhvati izjedna nego isprekidano, iz nekoliko puta, povezujući u celinu sve ono što je pamtila kao dete i što joj se ovog jutra bistrilo brzinom oštrog zvuka koji nagoveštava dolazak nečeg mnogo većeg iza okuke. Načas se vrati u detinjstvo dok nespretno pokušava da preskoči od sunca usijanu prugu na mestu gde to nije dozvoljeno. Crvena suknja joj se obmotava oko kolena, bele dokolenice spadaju pri naporu uloženom u skok dok njihanjem ruku hvata zalet u prašini koja se okolo podiže kad se dočeka sa druge strane šina, dahćući od napora i vrućine i istovremeno odmeravajući blizinu piska iza krivine. Voz koji juri pred njenim očima ostavljajući za sobom vetar od kojeg joj se kosa neuredno zavijorila i misli koje se slažu gomilanjem sećanja i priča koje ih čine.

Tog jutra čula je kako starije generacije njene porodice pričaju o njima, o njegovoj surovosti koju je ona uspešno krila godinama, o njegovoj plahoj, promenljivoj ćudi i divljenju koje ona, uprkos svemu, gaji prema njemu. Govorili su da je odrastao u planini i da tamo gore, u mračnoj i prostranoj šumi, među medvedima, još uvek ima svoju porodičnu kuću. Jedna osamljena kuća se uistinu i mogla videti golim okom, povrh stare napuštene crkve, tamo gde je put prestajao i stapao se sa izraslom divljom prirodom, ogoljenom tek na mestima gde se čovek probio i napravio smešan puteljak širine ljudskog koraka, ali to nije bila ta. Njegova kuća bila je obavijena tajnom koja se prepričavala sa kolena na koleno, a ticala se odnosa njegovih roditelja, rođenih i sviklih tu, na padinama zelenilom bogate planine koja je noću donosila hladan vetar, a jutrom darivala toplinu čistog sunca. Samo ga je jednom u životu videla kako se smeje, dok je slušao bezobrazan vic koji je prepričavala njena sestra, nestašna, bezbrižna i uvek puna duha, potpuno drugačija od mnogih u sredini u kojoj pravda ima čudan put. Samo je tada mogla da nasluti da se iza prgave naravi ovog na pustoš naviknutog i od svih otuđenog čoveka, skrivalo poneko iskreno osećanje, usamljeno kao što je bio i on sam.

Foto: Unsplash

Slušala je priču o čoveku koji iskaljuje bes na nedužnoj ženi i što je duže slušala, bes je u njoj više rastao. Zarekla se tada da će joj pomoći, da će, ako se nađe u situaciji da svedoči nasilju o kojem se toliko pričalo i ćutalo u isto vreme, preduzeti nešto i učiniti sve što može da kazni krivca. Znati nešto dobija na snazi tek onda kada se iskustvom uverimo u to, kada dobijemo nenadani blagoslov ili kaznu da vidimo, čujemo, osetimo i doživimo istinitost onoga u šta smo, do tada, samo verovali. Trenutak u kojem saznamo tako nešto obično je nezgodan sam po sebi, bez dodatnih poteškoća. Kao ovaj, nepozvan, odlučan da poremeti jedno prelepo letnje jutro.

Zgrabila je telefon i odlučila da uradi ono što je trebalo davno da uradi neko, neko kome je stalo do ljudi, do okoline, do pravde i traženja puta do nje…

Sledeće jutro delovalo je mirnije od prehodnog. Nije se čulo ništa kilometrima unaokolo. Pomalo zabrinuta, odlučila je da ode put svojih komšija, radi griže savesti koja joj je bestidno otežavala udisaje na trenutke. Dok je brojala korake zapinjući za šljunak koji ih je odvajao na bezbednu udaljenost, pitala se kako nije sama primetila ranije znake… Možda samo nije obraćala pažnju. Ili se ona žestoko čuvala da se ne oda, podredivši ceo život i njemu i sinovima u sredini u kojoj se podrazumevalo da je dozvoljeno i ono od čega su mnoge generacije u moderno doba pobegle, ne uspevši da do kraja saseku korene ponašanju za koje opravdanje nije postojalo, ne uspevši da istrebe istoriju zla. Kada nešto dovoljno dugo traje bez nailaska na otpor, tiho uđe u život i postane deo prihvatljivog, bez ikakvog odobravanja.

Foto: Unsplash

Stara komšinica držala se za srce kad se pojavila na pragu. Neočešljana i crvenih, zakrvavljenih očiju, onako kako je nikad do tada nije videla, pojavila se kao da se stidi iza šarenih traka, koje je vetar pomerao na štoku vrata. Prethodnog dana odveli su njihovog najmlađeg sina koji je krvnički hladno probo srce svojoj ženi kuhinjskim nožem. Neko je pozvao policiju koja se i bez tog poziva spremala da dođe iz susednog gradića, gde se zločin dogodio. Ona je bila kriva, sama je znala da je ona kriva, nije smela da trpi, da on odrasta okružen njenim jecajima, cvilenjem u mraku i suzama. Nije smela da dopusti da on pomisli da je to deo sveta, da je svet takav, da stvarnost nije veća od muške neobuzdanosti i ženske patnje. Da je ćutnja dopuštena, pravedna i očekivana. Ponavljala je tiho, kao da se moli: ‚‚Kako seješ, tako ćeš i žnjeti”. Nijednog trenutka nije rekla da je on kriv. Nijednom nije posrnula. Duboko utaban put patrijarhata u njoj, potkovan rečenicom koju je izgovarala, podmuklo je pobeđivao u igri u kojoj su zavađene strane najverniji ljubavnici.

Obrisala je suze čvornovatim dlanom i nestala iza zavese. Sa njom nestade i nada koja je na te reči ishlapela poput pare iz uma njene mlade komšinice, ostavljajući je praznu i tužnu da sabere utiske jedne neizbežne sudbine, iskrojene vekovima unazad. Nada koja se razbila u param parčad ostavljajući čemer kao jedino osećanje koje zaslužuje da vlada u tom trenutku.

Jedna mlada žena, spremna da uradi ono što mnoge pre nje nisu ni pomislile, odlučna da istraje u napregnutoj želji da pomogne onome kome pomoći nema, stajala je dugo sama na vetru pogleda uprtog u more. Učinilo joj se najednom da je neko pored nje, da nije sama.

Ne, bio je to vetar. Samo joj se učinilo.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *