Zaštitnica

Oni koji su je poznavali, govorili su o njoj sve najlepše. Drugi nisu vredni pomena. Nije bila rođena za vođu, nije znala da vlada i da napravi red kog su morali da se pridržavaju. Bila je jedna od mnogih u koje se veruje. Poštovala je tuđe sudbine bez želje da utiče na njih i da ih promeni, nadajući se da nikome to nije potrebno. Verovala je u svoje želje stvorene za svet kome nije pripadala. Njena moć bila je veća od planete na kojoj su joj se divili. Putovala je kroz vreme, sređujući utiske u glavi dok bi lebdela iznad oltara poneke skoro zaboravljene crkvice, smešeći se nesrećnim ljudima koji su sklopljenim rukama tražili spas. Prizivala je svog vladara šapućući mu na uvo koga treba shvatiti ozbiljno, prstom pokazivala na najosetljivije, nadajući se da njena nada stvarno ima uticaja na bolom pogođene. Pravila je piruete u vazduhu za vreme jutrenja i povečerja, igrala se sa svojim krilima od svetlosnih snopova, ljubila freske, sklanjala prašinu sa sveća, udisala tamjan šireći nozdrve kao da miriše buket najlepšeg cveća. Slala je tiho pozdrave dišući duboko, osluškivala otkucaje srca vernika, rukom popravljajući taktove ako bi neki preskočio. Tražila je ljudske nesreće sa namerom da ih ubije, ne uspevajući nikako da ih iskoreni. Samoj sebi ličila je na uzaludnog šetača kroz vreme koji ne odustaje od svoje misije.


Mama i tata nisu se više voleli. Imala je samo pet godina kada je to otkrila. Nije znala šta je tuga, kada ju je odjednom osvojila. Iako je bila mala, prema njoj tuga nije bila drugačija. Stezala ju je, obavijajući se kao zmija oko nje, sve više pritiskajući joj oči da plaču.

Posle toliko godina navikla se na činjenicu da se neki ljudi razumeju, dok drugi samo misle da je tako… Neki se vole ceo život, drugi ni pola od toga…Ona tuga živela je u njoj sa mišlju da se skloni tek kada ona sama to poželi. Hranila ju je redovno suzama koje nisu prestajale bez obzira na godine.

Sada kada je i sama bila mama, zarekla se da njena ljubav nikada neće prestati, da nikada neće pustiti tatu svoje dece da ode, da nikada ona sama neće otići…

Bila je jaka zima. Mećava je osvojila sve prilaze gradu. Putevi su bili klizavi. Vraćao se sa službenog puta. Nije mogao da dočeka momenat da zagrli svoju porodicu. U glavi mu je bila slika dragih osoba dok su se točkovi automobila vrteli u vazduhu. Ležao je bespomocno, nemoćan da dozove pomoć…

Foto: Pixabay

Nekoliko dana kasnije, odlučila se na očajnički pokušaj… Dugo je stajala u crkvi skopljenih ruku i vlažnih očiju. Nije se pomerala očekujući znak…


Još jedna nesreća koja liči na sve druge otvarala se pred njom, strpljivom misionarkom koja leči pogledom. Spavala je kad je čula jecajem isprekidan glas žene koja je doziva. Uspravila se, protrljala oči i videla složen zadatak ispred sebe. Morala je da bude brza, možda najbrža do sada. Odletela je odmah do svemoćnog ne čekajući ni trenutak. Unutrašnjim glasom sve je objasnila. Mogla je da pomogne, nije bilo kasno…

Zatekla ju je kako traži znak i strpljivo je čeka u crkvi, verujući u njena dobra dela, iako se nikada lično nije uverila u njih. Netremice je motrila na nju čuvajući je pogledom. Uhvatila je momenat kad je zažmurila. Iskoristila je trenutak kada nismo sigurni u sopstvenu moć rasuđivanja i ne možemo pouzdano da tvrdimo da je sve onako kako nam se čini…

Nečujno joj je prišla doletevši s leđa i spustivši nežno svoje krilo od svetlosti na njeno rame. Dunula joj je u kosu zateturavši sveću koju je ova imala u rukama…

Plamen sveće zgasnuo je za tren, da bi se povratio… Bilo je dovoljno.


Probudio se sledećeg dana i pogledom potražio svoje mile.

Bili su zajedno, nasmejani i mirni do nekog sledećeg dalekog trenutka, koji će silom ljudske prirode na kraju ipak morati da ih odvoji…


Putovala je zadovoljna što je spasila još jednu ljudsku dušu od tuge…Nije bilo teško. Nagrada koja je bila neprocenjiva uvek je bio običan ljudski osmeh. Letela je dugo zaustavivši se ispred jedne slike u novoj crkvi. Pogledala je ikonu zaštitnice žena i dece i nasmešila se…

Nije ličila na nju, ali to nije bilo važno. Ako neko misli da je ona takva, jedna zabluda neće uticati da se svet promeni. Svetac samo štiti a ne menja… Štaviše, možda ovaj svet sa svim tugama i njihovim završecima, jedino tako i može da opstane…

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *