Autofagija ili magija

– Automagija?!
– Nije automagija nego autofagija!
– Auto… šta? – znajući dobro na šta misli, držala sam stručno i naučno svoju stranu, podržavajući neodobravanje svakog novog trenda koji se javi i koji je jedini cenjeni korisnik moje bračne zajednice pored sopstvene mene, upravo nameravao da isproba.

Kuvalo se za vreme karantina ovog proleća. Jeste, kuvalo se. Pravili se kolači u vreme kad nisi smeo nos napolje da promoliš, pravili se, nego šta. I pite i gibanice i kiflice, i slane i slatke, i sitni kolači i krupni i sa voćem i bez voća i zdravi i kalorični. I čemu onda čuđenje ako se neko malko ugojio? Šta pa fali gojaznima? Malko gojaznima?


Eto, ispostavilo se da im ne fali ništa osim nove dijete. Ovoga puta – autofagije.

Kaže, nije za zezanje, izmislio Japanac. Aha, tu smo. Setih se kad se zanosio da će da uči japanski. Dan počinjao sa „koničiva“ i završavao sa „sajonara“, nosio majicu sa razbarušenim likom iz nekog japanskog crtaća koji je gledao satima. ‚‚Zmajeva kugla“, jeste, tako se zvao. Tad mu nije bila kriva hrana za punačku liniju. Jeo ono što mu se servira, bez pitanja. A ne kao jutros, kad sam krenula da pržim uštipke, počeo nešto da mi se mršti, da se nećka, da odbija… Kaže, neće on to. Masno mu. Ne slaže mu se uz autofagiju.

Čuj, ne slaže! Rumeni uštipci prste da poližeš! A on sa izrazom lica deteta kome nudiš brokoli sa karfiolom. Kao da mu se, nedajbože, gadi.

Foto: Pixabay
Kaže, nije zezanje, Japanac dobio Nobelovu nagradu za to.

Ajde da razumem da je dobio za automagiju, pa kao vrsni mađioničar, dokazao Ajnštajnovu teoriju, putuje kroz vreme, čas ga vidiš, čas ga ne vidiš, kad ono – za gladovanje. Za najobičnije gladovanje. Ali ne, objasni mi čovek, korisnik druge polovine moje bračne zajednice, nije to obično gladovanje. To je gladovanje po tačno određenoj satnici. Osam sati smeš da jedeš, onda šesnaest ne smeš.

Jeste, mislim se ja, ko će da mi zabrani? Nisam ja Nole. Da ja jedem uveče u šest pa onda tek u deset ujutru… u stvari tad i jedem, oko deset. Taman kad pomislih da ovaj moj i nije tako lud, shvatih da jedem ja ponekad, bolje reći, često, i u deset uveče. I šta bih radila od šest do deset uveče? Najlepše vreme da se nešto pojede. Kad deca pritegnu, mogu ja da gladujem i satima, ali kad nađem vremena, neće meni neka autofagija da određuje šta ću ja… I kad ću.

– Ajde bre probaj, šta te košta? – uzalud navalih. Ne, ne i ne je sve što dobih kao odgovor. Poznavalac Igara gladi spremi ovsene pahuljice i milion vrsta voća. Mislim se, a šta ćeš sa insulinskim skokom kad posle toliko sati nejedenja krkneš maline, grožđe, breskve i banane u isto vreme? To najzdravijem da udari u glavu, kamoli onom što vodi računa o ishrani. Kaže, to su voćni šećeri, nije to isto. Pusti ti to, šećer je šećer, naročito na prazan stomak, to je odavno poznato. Nešto mi tu ne bi logično, a kako i može da bude kad je u pitanju mučenje. Eto, tako lepo, ja to mislim o toj autofagiji – mučenje!

Iste večeri, za razliku od suvlasnika mog braka koji stalno menja nešto u ishrani, ja verujem u moć tesnih vežbi, te pošto je u zdravom telu zdrav duh, isprobah neke joga vežbe, neko savijanje bog da te sačuva. Ostadoh u položaju poslednje i nit napred nit nazad. Donji deo kičme neposlušan ko nikad pre. Ako je ono autofagija, ovo je autogol. Aut svih auta.

Zatražih od sukorisnika mog braka da ode do apoteke. Ne može, reče, nije planirao. Nisam planirala ni ja da se ukočim i da mi treba pomoć. Ne, na satnici mu je gladovanje, odlazak u apoteku nije.

Foto: Pexels

Dobro, pošto je tako, rekoh sebi, i meni je baš sad na satnici onaj čokoladni kolač, koliko god da me bolelo. Usred nečije autofagije! Ni mene ne interesuje što taj neko kome je na programu gladovanje obožava čokoladne kolače. Pogledah na sat, pola osam, savršeno vreme za jedan sočan čokoladni kolač. Namazah na bolni deo kičme neku mast koju nađoh za prvu pomoć, stegoh zube i u roku od pola sata kućom zamirisa najmirisnija čokoladna glazura.

Istog trenutka, osetivši miris greha, dosledni suvlasnik moje bračne zajednice, poče da se vrpolji. Kaže, vrućina. Neprijatna vrućina, sve ga znoj oblio. Toliko mu je zasmetalo da na kraju skoči kao oparen i izađe, da ne kažem, pobeže iz kuće. Stvarno je čudno kako mali miris može da te natera da učiniš dobro svom bližnjem. Posle dvadesetak minuta dobih ja i kolač, i lek koji sam tražila. I punu kesu potrebnih i nepotrebnih stvari iz prodavnice. I iz druge prodavnice. Zamalo i iz treće. Sve dok se suvlasnik mog braka nije uverio da se miris kolača u kući dovoljno izluftirao da ga ne natera da izneveri japanska načela.

Karakter je to. Ipak je to autofagija. A kolač je kolač.

Lepo kažem ja, nekom – autofagija, a normalnima – čokoladna magija!

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *