Dragoljube, šta s’ to poj’o

– Dragoljube! Dragoljube! Nemoj, Dragoljube! Ne! Ne, to! – nije se Dragoljub ni trgnuo na vapaje jedne žene i dve devojčice. Smireno je i staloženo u maniru jednog dobro odgojenog hrčka, našavši ostatak malog roze plastelina, isti uzeo u ruke i progutao za dve nepune sekunde. Baš kao Mila silikonske slušalice, crveno gumeno dugme sa laptopa, šaku kuglica od stitopora i gomilu stikera koji se s vremena na vreme odlepe iz nekadašnjeg Ivoninog strasno lepljenog po fazonu „kad imaju sve moje drugarice, moram i ja“ debelog foto-albuma preinačenog u album sa stikerima koji se ovih dana može naći isključivo na podu Katarinine sobe, eventualno među Milinim igračkama, i to onim odbačenim. Kad čovek pita Ivonu kako se odlučila na taj iznenadni korak da se odrekne svoje omiljene kolekcije godinama pažljivo prikupljane od Ceraka preko Novog Beograda do Vračara, čuju se samo zvučni efekti u vidu besomučnog coktanja dopunjeni vizuelnim očekivanim kolutanjem očima. 

Da si joj nekad iste uzeo bez pitanja, odgrizla bi ti ruku, kao vepar u naletu hormona. Sada, kad joj prave gužvu po fiokama u kojima se brižljivo nakuplja šminka, dobrovoljno ih je prosledila i razdelila svojim mlađim sestrama koje joj ih nisu ni tražile i od kojih je jedna poluzainteresovano otvorila album ukupno tri puta za godinu dana, a druga našla za shodno da ih proba, ko veli – kad očigledno ničemu drugom ni ne služe. Vala, kad razmislim, možda joj to i nije tako loša ideja.

Ako je verovati onoj da se uči na primeru, onda nije ni čudno što ni Dragoljub ništa drugo nije naučio. Video čovek da malo-malo Mila strpa ponešto u usta, dok mi dotrčimo ona se zadovoljno osmehuje kao Maša kad prevari medu i dok pokušavamo da joj otvorimo usta, isprva moleći je, potom preteći joj, da bismo joj na kraju obećavali i kolače i torte, ona samouvereno isplazi jezik pokazujući kažiprstom da je već sve otišlo. E, tako počeo i Dragoljub. Izveli ga u šetnju po Katarininom stolu i umesto da bude zadovoljan i da istražuje, on prvo na šta je naišao, uzeo u ruke, omirisao i brže-bolje pojeo. Po Milinom sistemu. Malo mu hrane pored onolikog muslija, semenki, šargarepa i jabuka. Hoće da proba nešto novo. Nešto egzotično. Kao Mila kad je probala njegovu hranu. Donela mi lepo u krevet. Nikad brže nisam ustala nego tada. Dotrčala sva raščerupana do kaveza dok mi se još maglilo pred očima. Dragoljub spava sve u šesnaest, a Mila samouvereno podigne onaj pleksiglas, zagrabi rukom koliko može pa… ne želim ni da pretpostavim šta je radila dalje… Katarini nije smetalo. Samo je slegnuvši ramenima nezainteresovano rekla da joj nije prvi put. Pa koji joj je, kuku meni, po redu?!

Katarina nije dete koje je proždiralo klikere kao deca koja su kao Mila. Njoj uopšte nije jasno šta ima toliko jestivo u sitnim ‚‚lego“ kockicama i ostaloj Milinoj hrani. Pogotovu joj nije jasno zašto uzima od hrčka, kad ni ne miriše privlačno. Kad je Dragoljub uzeo njen komad plastelina, viknula je kao da joj je zub ispao. Misleći da brine za hrčka, nisam primetila da se u stvari više uplašila što je propao njen umetnički projekat, kakve god veze da je imao sa mrvicama plastelina u roze boji.

– Kako ja sad da završim ovo moje? Pa, Dragoljube stvarno… gori si od Mile!

Dragoljub je vršljao po stolu koliko je hteo, a ja sam samo umorno uzdahnula, spremajući se da sad, pored dece, počnem da proveravam i hrčkovo ponašanje, vodeći računa da ne propustim, baš kao kod Mile, sledeću kaku, u kojoj se, kad je Mila u pitanju, uvek nađe nešto novo interesantno.

Ovog puta ako ništa, bar će boja biti interesantna. Da se slaže sa nežnim temperamentom mojih devojčica.

Da mi je neko rekao… eh.