Koji je ono dan danas

– Ajde danas da idemo, danas je četvrtak – na sav glas nakostrešila se Katarina na svog oca, navaljujući da ide na izlet obećan za četvrtak.

– E, nije.

– Šta nije?

– Danas nije četvrtak, danas je utorak – ponosno će moja druga polovina.

– E, jeste, četvrtak je, samo ti nisi obavešten o tome – spremno je Katarina, kao i uvek, zapečatila dijalog.

Ja tada počeh da se presabiram, danas je Ivoni rođendan, juče je imala trening, dakle, u pravu je Miloš, utorak je. Iako to znači da ni ja nisam obaveštena, brzo se trgoh, jer za ovih godinu dana koliko kačim priče o nama na blog, nije se desilo baš kao danas, da kao Miloš, ne znam koji je dan. Odjurih u sobu, daleko od Mile koja je u međuvremenu prosila još jedno parče torte, zamazana svuda po licu još od onog prethodnog.

Izvdvojih se i sada razmišljam, kako da vam ovo prepričam a da me ne shvatite pogrešno. Akcenat nije na sposobnoj ženi koja sve stiže, niti na mami koja će da pogine kako bi sve uradila samo za svoju decu.

Ovo je jednostavno tekst o ženi koja ništa ne stiže i ne radi na vreme, koja sve zbudži u poslednjem trenutku pa ispadne kako ispadne. I tortu danas, evo izgleda i tekst, sada.

Moram priznati da ispadne nekad bolje, nekad lošije, zavisi od trenutka. Usput sluša neprekidna, pre petnaest godina bih čak rekla – predavanja, a sada tvrdim – trabunjanja o organizaciji, razmišljanju na vreme i sličnim glupostima. Oni koji rade od devet do pet savršeno znaju o čemu pričam. Oni koji su ljudi od trenutka savršeno razumeju da nije normalno da čovek sam sebi nameće tabele po danima za ručak, kupovinu namirnica, plaćanje računa i sl. Ja nisam čovek od tabele. Ne živim po rasporedu. Niti ću ikada razumeti takve, striktne osobe koje postupaju samo po pravilima koja su sami zacrtali. Koji god dan da je u pitanju.

Juče u toku dana pokušah da saznam od svoje nastarije cenjene da li će se udostojiti da proslavi rođendan u krugu svoje porodice, skromno i ljudski, uz ručak i tortu. Dobro, ajde i poneko piće. Do nekog doba dobijala sam poruke koje su značile da na svaki način izbegava da dođe na ručak posle posla, samim tim i tortu. U redu, sebi sam rekla, nisi ni ti bila bolja kad si punila dvadeset dve. Zato nisam ni odreagovala ljutnjom. Za razliku od Katarine. Počela je da protestuje i mitinguje već kod njene druge poruke da nije sigurna da li će uspeti da dođe u toku dana. Šta god da joj je to značilo. Katarina nije odustajala. Sasula je milion poruka u roku od nekoliko minuta sa mog telefona da je ova htela-ne htela morala da kaže da će doći. I opet poslala poruku posle te, da ipak nije sigurna. Za to vreme sam ja na njeno ‚‚doći će“ krenula ka frižideru i izvadila margarin. Dok sam se okrenula ka polici da dohvatim mleveni keks, stigla je sledeća poruka da ne ipak ne zna da li će stići. U redu, ostavila sam margarin očekujući iskusno sledeću poruku koja je došla nekoliko minuta kasnije, da će pokušati da stigne. Taman kad počeh da brojim maline i jagode za tortu, opet dođe poruka da najverovatnije ipak neće. E, tu presekoh, ko špricerom pečenje i vratih sve na svoje mesto. Pošto je bilo kasno uveče, zatvorila sam kuhinju za taj dan i porudžbine odložila za sledeći radni dan, to jest – sutra.

Hoćeš-nećeš, torte nema. Nisam ni ja na dugme.

Kod ove poslednje misli, ipak bih se sledeći put zaustavila, pošto nisam sigurna, da li je istinita i da li sam svojim ponašanjem narednog dana ipak dokazala da jesam. Na dugme. I to ono automatsko. Što se na sam detetov glas okreće i radi radnje koje dete poželi. Kao pravi roditelj beskičmenjak. Jeste, ima nas i takvih.

Osvanu sledeći dan. Ja krenuh lagano, posle još jedne noći u sendviču. Između jedne koja voli da vežba u snu, ako nije prešla kilometre zamišljajući da vozi bicikl, nije ništa uradila i druge koja se s vremena na vreme češe, čas svesno čas ne, pa moram da joj mažem različite kreme koje vrtim ispod jastuka, jer više nemam snage ni da se podignem do komode u toku noći, nije lako izabrati stranu. Ako hoćeš doživljaj kao na ringišpilu okreneš se ka biciklistkinji, ako hoćeš pljuskanje po licu umesto mezoterapije okreneš se ka atopičarki, jer tada možeš i kremu da utrljaš pa da dobiješ ugođaj kao u pravom kozmetičkom salonu. Doduše, ponekad imam osećaj kao da u tom salonu radi Stanislav iz filma ‚‚Nije lako s muškarcima“.

Jednostavnim rečnikom rečeno – ustadoh slomljena. Taman kad sam se prizvala svesti i otvorila kuhinju, u kojoj radim i kad je karantin i kad nije, i kad sam na poslu, i kad nisam, oko pola dvanaest, Katarina spremno otpeva čestitku u čast najstarije sestre i posla poruku preko telefona ustreptalo očekujući reakciju. Kad je ne dobi ni posle pola sata, tužno ustanovi da Ivona nema pauzu i da nema vremena da gleda u telefon. Naravno da je teško poverovati u to kad je u pitanju današnja generacija mladih, ali, čuda su moguća, dešava se.

Sat vremena kasnije stiže slavljenicina poruka u kojoj se svojoj sestri ljubazno zahvaljuje izjavama ljubavi. Da je ne znam, pa da se još i primim. Prođe jedan sat, rekoh, ajde da probam i ja da dođem do slavljenice. Javi mi se iz prve. Kaže, evo upravo završava sve što je imala za danas, sprema se da dođe. Kako gde, pa kući, normalno, šta kako ja to ne znam, zar mi nije sinoć rekla?!!

Krene panika da me hvata. Nit ručka svečanoga, nit torte. Nit parčeta, ko u američkim filmovima. Da mi je znati kako se njih dvadeset najede od onog mršavog parčenceta. Lepo stave u tanjirić, zabodu kinesku svećicu i duvaj! Svi srećni i svi blistaju.

Uleteh panično u kuhinju i ne znam šta ću pre. Kupila materijal juče, bar to imam. Počeh da vadim sve za proveru i stadoh već kod želatina. Kako nema dva? Juče sam kupila dva. Tačno dva. Lepo sam dva stavila u korpu, pa iz korpe u kesu, pa kući u fioku sa začinima. Evo, nema. Imam i kakao i suvi kvasac i od popa bradu, ali drugi mi fali. Ufuljah ovaj jedan nekako sa vodom, spremna da, kad dođem do tačke u kojoj se stavlja drugi želatin, otrčim do prve radnje. Pripremih donji deo torte, stavih da se stegne, skuvah voće, ali kad dođe red na fil sa slatkom pavlakom… Ubacih onu jednu kesicu nabubrenog želatina. Samo ovog puta sam ga razmutila sa vodom sobne temperature.

 

 

Evo saveta za domaćice – nemojte, crne vi, da rastvarate želatin običnom vodom iz česme.

Prvo nek odstoji malo u frižideru, ipak za to treba hladna voda.

Ja em što sam žurila, em što nisam imala sve što mi treba, em što sam zeznula i to malo što sam imala.  Naravno, sve to u pet do dvanaest. Ili bolje reći u dvanaest i pet, jer svi znamo da iskusne domaćice čizkejk nikada neće praviti neposredno pred konzumaciju.

Sve vreme sat kuca, samo sam čekala kukavica da mi izleti kao u kaubojskim filmovima. Skoro će dva. Taman dok sprkljam nešto za ručak, ovo će da se stegne. Koliko-toliko. Samo još treba da ‚‚to“ završim i stavim na ‚‚stezanje“.

Možda bi sve bilo lepo, da nisam upropastila onaj deo sa želatinom. Jer, dok sam pokušavala da ga ubacim onako stegnutog kao dno čaše u kojoj je stajao i čiji je oblik i poprimio, nisam mogla da nađem jednu žicu miksera. Da ne živim sa gurmanskim magom koji pravi kafu na jedinstven način, pomoću miksera,  isključivo jedne žice miksera, verovatno bih u svakom trenutku znala gde mi je koji deo kog aparata. Ovako nikad nisam sigurna. Nađoh ga nekako u dnu sudopere i počeh da mutim stvrdnuti želatin koji se pretvorio u grmuljice griza kojih je bilo sve više što sam duže mutila. Usput se isprkash i po odeći i po pločicama. I po frižideru preko puta, naravno. Sat otkuca dva i pet. Probih termin koji sam sama sebi zadala. Ostavih i šlag sa grmuljicama i skuvano voće i otrčah po želatin. I to dva! Iz očiglednih razloga.

Svoje očajničko pravljenje torte za dete koje me u mozak z… nastavih kao da nisam ni izlazila. Počeh kašikom da vadim grmuljice jednu po jednu i obradovah se kad videh i krupne komade, to bi značilo da sam većinu uspešno otklonila. I da moram da stavim ponovo želatin, ovoga puta sa vodom iz frižidera…

Dok sam mazala fil po kori, ugledah nove grmuljice i u presudnom trenutku kad je trebalo da odlučim da li ću da plačem ili da nastavim, stadoh na momenat. Suze me orosiše, priznajem, sledeća misao mi bi da ih sve zajedno kad mi se slavljenica pojavi na vratima, bez obzira ko je za šta kriv i da li je, oteram kao svaka normalna žena tamo odakle su došli, iako je većina upravo iz mene izašla, i presudi mi ponovno gledanje na sat. Umuljah i fil i ono voće i sve stavih na pomozi bože u frižider kad začuh komešanje u dnevnoj sobi i znak da je slavljenica stigla.

Hvala bogu što na Kaleniću ima svašta da se kupi od gotove hrane.

Ručasmo kalenićku specijal skušu, jedno od omiljenih slavljenicinih obroka, da ne kažem, jedno od dva, za razliku od Katarine, koja ima još bolji skor, jedan od jedan. Uz moj skromni, ali pristojan doprinos u vidu krompir salate. I još jedne salate, ali to sad nije bitno.

Tačno u četiri slavljenica reče da nema više vremena i da ako ćemo više ‚‚tu“ tortu, da bi trebalo što pre da je poslužimo, jer ona ima obaveze, mora da ide. Smračih se kad shvatih da mi torta nije provela ni čestita dva sata na ‚‚stezanju“ i izvadih je, spremna na grmuljice i njihove svakakve reakcije. I tada me dobra vila nas, izmučenih domaćica pogleda i prosvetli nekim čudesnim zrakom… Isekoh, pogledah ove koji su već zaglabali prve parčiće… Ništa. Svi se slade. Niko grmuljice ne pominje. Probah i ja i stvarno, sve glatko, kao da nikad grmuljica bilo nije. Ponekad stvarno sve na kraju ispadne kako treba. Bez obzira na utrošene živce, nervne slomove i (ne)organizovanost.

Život nije program da bi se samo strogo planirao i prema tom planu striktno realizovao. Život je da se živi onako kako te misli  i događaji vode, pa radiš najbolje što znaš.

Ako niste razumeli, ponoviću Katarinine reči: ‚‚Iako je danas utorak, nekom je stvarno četvrtak!“

Šta, ni vi niste obavešteni?